Ознаке

, , ,

О бићу и судбини Србије и региона у новом добу, за Седмицу Радио Београда 1 говорио је филозоф, професор др Часлав Копривица

Часлав Копривица и Ана Томашевић

И годину на измаку у политичком смислу обележила су два противречна процеса. Један је наше настојање да се приближимо Европској унији и Западу, а други покушај великих сила да се репозиционирају на нашем простору. Зато је прво питање за мог данашњег госта, филозофа, професора на Факултету политичких наука Часлава Копривицу – шта је то што претежно одређује наше односе са великим силама, пре свега са Западом?

То је једна врста несрећне, неузвраћене љубави. Србија је свој повратак на историјску сцену обиљежила тежњом да се повеже са кретањима на Западу, не на Истоку Европе. Када је Србија у 19. стољећу имала релативну самосталност да бира куда ће да иде – мада је  то лажна дилема да треба некуда да идемо, ми треба да останемо овдје – тада се наша елита, са изузетком свештеника и официра, школовала у Русији. Наша идеја била је да се интегришемо у оно што је био цивилизацијски стандард тог тренутка, при чему смо све вријеме осећали напетост која је парадигматична у руском случају, напетост између оних који се везују за домицијалне традиције, за оно што је инхерентно српском, мада ми то никада нијесмо освијестили руку на срце, и ево већ више од два стољећа траје наш пут кроз модерну повјест, још увијек не знамо ко смо и шта нас суштински одређује. Можда баш због тога стално инсистирамо да треба некуда да идемо, јер онај ко не зна ко је, мора некуда да иде, или да се нечему прикључи. Наш је проблем у томе да покушамо да помиримо, повежемо схизоидну поделу између Истока и Запада Европе која је старија чак и од поделе на римокатоличанство и православље. Као што постоји подјела на Исток и Запад, која је подијелила Европу на судбоносан и у много чему лош начин, та подјела се одразила и на нас, да с једне стране имамо жељу и потребу да будемо то што јесмо, иако то нисмо ваљано освијестили, а то је оно што је ствар емоција, и са друге стране такозвану реалност, на коју нас стално подсјећа Запад, да је реалност такозвано Косово, да се не може мимо свијета и Запада. То је, наравно, идеолошка конструкција.

Наша спољна политика представља одраз онога што је наша унутрашња драма. Када бисмо боље знали ко смо, када бисмо себе боље рефлектовали, онда бисмо вјероватно успјели оно што је покушај актуелне спољне политике нашег садашњег руководства, да нађемо праву мјеру између разних геополитичких и културолошких вектора. Кључна је ствар да ти вектори не треба да нас растрзају, већ да ми самостално одлучујемо шта нам је у интересу, али то није само ствар интереса, ствар је и културног афинитета.

Да ли нас одређује географија, култура, политика? Шта одређује наш идентитет?

Није добро ако нас географија одређује, јер то онда значи да сте ви талац и заморче случајности што се нашли ту, а не на неком другом мјесту. Један велики пољски афористичар својевремено је рекао „Мијењам богату историју за бољу географију“. Ми имамо богату историју, али нас је она ометала у конституисању, у државном и идентитетском смислу. Када је руски контигент послат у помоћ Карађорђу, генерал који је био на челу те војске рекао је „Немојте очекивати да ви који се налазите овдје да ћете икада моћи да самостално одлучујете о томе каква ће бити ваша судбина“. У освит нашег враћања у историју човек који је био задужен да војно помогне устанике у Карађорђевој Србији практично је рекао и нешто што је судбина наша два посљедња стољећа. Морамо да пронађемо упоришне тачке у нашој прошлости и на ономе што процјенимо да је вриједно градимо своју будућност, а не само да будемо резултанта онога што нам се дешава, укључујући и грешке. Јесмо правили грешке у прошлости, које су често биле у знаку те незувраћене љубави, али да смо боље разумјели ко смо вероватно бисмо и у геополитичком смислу правили мање грешака. Кобна је подјела „или-или“. Треба да помиримо емоције које су очигледно окренуте ка Русији и реалност која иде према Западу.

Како бисте дефинисали наше односе са европским Истоком?

Руси знају да нам кажу да их се сетимо само када нам је тешко, а када добро иде онда идемо пут Запада. Наша кривудања су посљедица тога што нисмо успоставили континуитет са, на пример, нашом средњовековном традицијом. Сви озбиљни европски народи су реконструисали своју прошлост, сварили су је, присвојили и на основу тога наставили свој модерни пут. На то неразрјешено питање накалемиле су се још многе идеолошке подјеле и све то отежава нашу оријентацију, што је захвално тле да људи са идеолошким склоностима одаберу неки од тих антиномичних клупка, и онда кажу „Ми смо Русија“, „Ми смо Европа“ и томе слично.

Неизбежно је да овде поменемо и светосавску традицију и познату синтагму о Истоку Запада и Западу Истока. Да ли је то константа која ће функционисати и у 21. веку?

То је једна од трагичних флоскула. Ако имате и Запад и Исток, односно преливање једног у друго, онда то лако може да се претвори и у ни Запад, ни Исток.

Ви имате и специфичну анализу позиције Балкана између Запада и Истока као брисаног простора?

То је заправо подручје лимес простора који због динамизма историјских догађања има превише историје, а не може да је свари. Тај простор је био у великој мјери одређен утицајем великих сила, које нам нису дале да се успоставимо у свом идентитету, да имамо мање историје, а више институција. Тај брисани простор не допушта да се процеси који природно теку у другим дијеловима Европе и Истока спонтано и природно окончају.

Сад је 2017. година, ја се бојим да ми још не знамо ко смо.

Осим географије, ко је још кривац за то?

Географија објективно није ишла на руку самоспознаји, али најодговорније су културне елите. Не може се рећи да оне у континутитету нису биле дорасле задатку, рецимо културна елита Србије из 1914. године је на кудикамо вишем нивоу него она из 1945. Или 1991. године, и поготову данас. Та културна елита је водила побједнички рат из кога смо изашли са великим људским и материјалним губицима, али је капитал који доноси побједа био огроман. Нажалост, одмах смо то уложили у заједничко предузеће које се звало Југославија, у коју су своје емоције уложили само Срби, а не и друге стране, Хрвати свакако не. Кад заложите свој идентитет побједничке нације у заједницу у коју неки улазе са пола срца, са гађењем и одбојношћу, испада да се деобни биланс тих идентитета, односно улога који су унети 1918. године, испоставља се да је он раскрчмљен и да ми од 1945. године поново покушавамо да инвестирамо у то Југословенство, а то је ваљда страх од тога да не будемо оно што јесмо, пошто се нисмо као Срби довршили у свом идентитету.

Одакле нам тај страх?

Тај страх је дјелимично посљедица тога што нам је наметана кривица још у 19. вијеку што припадамо такозваном византијском цивилизацијском кругу, да смо нека европска унутрашња другост, и да као такви не припадамо „правој Европи“, а онда од 1918. године траје перфидна стратегија која траје до данас а то је да нам се намеће кривица због тога што су римокатолички кругови, Аустрија и Немачка, у нама видјели иницијалног кривца за распад својих империја, траје координисана пракса производње кривице Срба не само за 1914. годину већ, што би рекао тобоже велики хрватски повјесничар Фрањо Туђман, да смо ми „реметилачки чимбеник“ на подручју Југоисточне Европе. Постоје разне верзије југословенства, а код Срба је нажалост најактуелнија она у којој се хрли у југословенство да се не би био Србин.

ПОСЛУШАЈТЕ ЦЕЛУ ЕМИСИЈУ

Уређује и води: Ана Томашевић
Транскрипт: Стање ствари
(Радио Београд 1, 24. 12. 2017)

Advertisements