Ознаке

,

Нема никакве назнаке да се „мали Алек” променио пошто је постао председник Републике. Остао је онај, стари и добро познати саркастични борац против опозиције, који неће пропустити ни једну прилику а да јој се не подсмехне у покушају да је понизи

Александар Вучић у емисији „Инсајдер“ (Фото: Јутјуб)

Јавни наступи Александра Вучића по правилу дуго трају и, природно, веома су досадни. Уз веома изражену нарцисоидност и самохвалу, често су обележени његовим удвориштвом светским моћницима (Ангели Меркел, посебно), опчињеношћу вредноћом неких других народа, потцењивањем памети грађана Србије инфантилним тумачењима различитих појава и догађаја и, у највећој мери, ниподаштавањем или, тачније, презиром, својих политичких противника и неистомишљеника. (У њих спадају сви они који му се из неког разлога не диве и не одобравају његове политичке одлуке, већ га, како он објашњава, мрзе из зависти и немоћи да га свргну с власти.)

Не треба занемарити ни његову склоност ка пренемагању, чиме настоји да изазове сажаљење и добије подршку наших безазленијих и осетљивијих грађана: „Знам да ми је рок трајања ограничен, највероватније ће ми ово бити последњи мандат и неће ме срушити твитераши, они сами себе руше својом мржњом“ каже он у свом познатом шмирантско-плачном стилу, очекујући да му слушаоци поверују и да се и сами веома забрину за своју будућност пошто је „малом Алеку”, ето, ограничен рок трајања на политичком небу Србије.

Већ је сувишно – а свакако и узалудно – говорити о томе како је Александар Вучић изузетно надахнут да своје политичке противнике, односно, људе који га „мрзе зато што успешно води Србију и непрестано стиче велики број пријатеља широм света” у свакој прилици која му се укаже извргне руглу и открије њихове побуде и изворе. И увек зна ко их финансира и са којим циљем: разуме се, да би њему радили о глави, а тиме и против Србије. И зато не пропушта прилику да упозори: „Очекујем жестоку кампању против Владе и председника Србије, јер је у то улаган велики новац у претходном периоду, а до сада није уродило плодом. Поједини медији (неколико оних „последњих Мохиканаца” које још није успео да стави под своју контролу, па пишу критички о његовим промашајима) неретко воле да обмањују јавност и говоре да је реч о нечему што је објективно, а раде за нечији новац и по нечијем пројектном задатку ,с политичким циљем”. Говорећи како предвиђа кампању против себе и Владе, додаје да не мисли пре свих на европске земље, „али су различите организације и институти углавном подржавали медијску политику која није имала везе са објективношћу”. (Док је та објективност, несумњиво, везана за медије који њему послушно служе.)

И док су се његови јавни наступи против опозиције некако и могли разумети у време док се грчевито борио за власт, па донекле и касније пошто је успео да постане председник Владе, тешко би се могла прихватити његова идеја да се на исти начин понаша и као председник Републике. Он би требало – како готово без разлике воле да јавно саопште после избора сви који се домогну тог положаја – да буде председник свих грађана, па и оних који нису гласали за њега и чији се ставови можда разликују од његових.

Нема, међутим, никакве назнаке да се „мали Алек” променио пошто је постао председник Републике. Остао је онај, стари и добро познати саркастични борац против опозиције, који неће пропустити ни једну прилику а да јој се не подсмехне у покушају да је понизи. Што ће му добро доћи да у исто време укаже јавности на то колико је она разједињена и да нема баш никаквих изгледа да угрози власт његову и СНС-а.

Тако је пре неколико дана, док је говорио о изборима за Скупштину града Београда, саркастично (и по његовом схватању, веома духовито) изјавио за медије како је СНС засад без свога кандидата за градоначелника, али да он зна за тројицу која сигурно побеђују: Ђилас, Шутановац и Шапић.

А на питање новинара медија због чега размишља о ванредним парламентарним изборима (већ трећим после редовних 2012. године), одговорио је као што се од њега и могло очекивати: „Па, да би опозиција победила! Увек када су тражили изборе – добили су их!”

Ако се и занемари „духовита” подругљивост „малог Алека”, поставља се питање: одакле му право да се без икакве потребе разбацује новцем једне сиромашне државе као што је Србија?

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Advertisements