Ознаке

, , ,

Небојша Малић

Међ’ хиљаду слика наше муке и невоље, ево једне наизглед безначајне, али која савршено илуструје суштину стања ствари.

Пре недељу-две, у једној продавници овде у Америци, застајем пред неком скаламеријом која изгледа као тигањ од жице. Овде почела сезона роштиљања, па веле да продају народу шта стигну. Речена скаламерија би требало да помогне при печењу америчких пљескавице (што ће рећи, хамбургера). Окренем паковање, кад оно позади пише о чему се ради на једно десетак језика.

Грчки, руски и украјински су исписани својим писмима. На „хрватском“ стоји: „Rešetka za pečenje hamburgera“. Дођем до српског, кад оно:

„Resetka za rostilj sa drskom“

Буквално овако, мачећом латиницом.

Ко то тако пише? Одговор на паковању: Systemus d.o.o. Novi Sad, са адресом „Bulevar Oslobodjenja.“

Ни сопствену адресу не могу напишу поштено!

Јасно ми је да се већина предузећа у Србији (намерно не кажем српских предузећа) определила за извитоперену маркетиншку доктрину „Pišite hrvatski, da vas cijeli region razumije.“ Али у овом случају је то самопорицање и самопонижавање потпуно бескорисно, јер речену решетку за то тржиште већ увози неко из Загреба.

Уби нас ово одсуство самопоштовања, које је почело од лењости о опортунизма – више него сви душмани, намесници, пето- и шестоколонаши. Шта ће нам непријатељи, кад сами себе највише мрзимо, спутавамо, газимо и поткопавамо.

Кусолатиничење је најбољи пример како смо „заробили себе у туђина“, што би рекао Његош. Зато нам је тако како нам је.

(Сиви соко, 11. 6. 2017)