Милана Бабић, Душан Пророковић: Борба за српски језик као духовно и геополитичко питање

Ваша Свјетлост,

cirilica-latinica (2)Има неколико данах да се бавим овди у Тријесту чекајући прилике отправити се у Црну Гору и баш на два-три дни пријед мојега одласка допадну ми однекуд у руке сочиненија покојнога Обрадовича, препечатана у типографији Ваше Свјетлости. Ја сам се тому веома удивио и зачудио како се допустило то у Вашу типографију препечатат, у типографију из које су дужни источници слатки и питателни у народ православни истјецати, а не горки и отровни (сва истицања наша Д.П. и М.Б.).

Свјетљејши Књаз, то је јавно подруганије с благочестијем, које је корен шчастија славенскога садашњега и будућега. Ја знам истинито да Ваша Свјетлост, како се у друге ствари умно владате, тако бисте и онај разврат од својега народа удаљили да Вам нијесу ту ствар наопако представили Ваши служитељи, којизи то зло сјеме нијесу намјеравали и посијали на штету благочестија ни иза шта другога до из сопственога интереса.

Такви случај мене принуждаје молити Вас покорњејше да заповиједите вишеречена сочиненија не пуштати из Ваше типографије и да их забраните у Ваше књажевство свакоме читати и имати, као што и друга сва правитељства зла и развратна сочиненија запрећују.

Ја просвјешченије љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је сообразно данашњијем опстојатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а просвјешченије развратно, којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске нити ја љубим нити ће ниједан управомисљашчи Славјанин.

Ја бих Доситеја почитова да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио и зато га презирем како човјека који није видио у што се садржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем.

Впрочем поздрављајући Вас љубезњејше имам срећу бити с високопочитанијем

Ваше Свјетлости
предањејши слуга
владика црногорски
П. Петрович Његош

У Тријесту 3-га Августа 1837“.[1]

Питање српскога језика, питање одабира ћириличног или латиничног писма,и начина њихове употребе, није само нека успутна проблематика. У контексту свих дешавања у 19. вијеку и, повезано с њима, дешавањима у 20. и 21. вијеку, борба за српски језик и ћирилицу представља темељ борбе за опстанак српске културе и традиције. Стога је борба за интегритет српског језика и борба за простор, за територију.

Милана Бабић

Милана Бабић

Зашто писмо владике Његоша кнезу Милошу у уводу? Стога што оно јасно назначава и отвара сву проблематику српског језичког идентитета – питање семантичког урушавања старосрпске језичке ризнице те, посљедично, духовног пропадања и напосљетку духовног суноврата – кидање везе са првобитним смислом ријечи и истовремено одсијецање од православне баштине. Усвајање просветитељске мисли и израза представља почетак потпадања под западну мисао и дух – десакрализацију и „приземљење“ израза српског језика: „Појмови који су код Доментијана, Теодосија и Данила означавали специфично Божије особине или својства, такође и духовна стања подвижника, појмови који су на лексичком нивоу одлика високог стила сакралне књижевности, епоха просветитељства је десакрализовала и извршила нови семантизацију у складу с идеолошким начелима новог времена.“[2] Паралелно са процесом десакрализације дешава се и процес стварања језичког стандарда на „стриктно колоквијалној основи“[3]. „Српску културу опслуживао је, од XII до XVIII века, српскословенски језик, тј. српска редакција старословенског језика, који се користио у свим српским земљама, а нарочито у Рашкој, Зети, Хуму, Босни и Македонији. Тај се језик сразмерно мало мењао током времена: његова норма створена је још у првој половини XIII столећа и она је, уз ограничену Најпре, затирање језичког и духовног прејемства (атак по вертикали). Реформом Вука Стефановића Караџића, којом је језички стандард конципиран на стриктно колоквијалној основи, а не на неком од већ вековима постојећих књижевних језика српског народа, учињен је потез без преседана у односу на друге словенске народе и знатно осиромашена пуноћа српске културе. Српску културу опслуживао је, од XII до XVIII века, српскословенски језик, тј. српска редакција старословенског језика, који се користио у свим српским земљама, а нарочито у Рашкој, Зети, Хуму, Босни и Македонији. Тај се језик сразмерно мало мењао током времена: његова норма створена је још у првој половини XIII столећа и она је, уз ограничену еволуцију, важила све до XVIII века. Још на самом почетку, као и у другим словенским срединама, код Срба је створена диглосија – упоредно служење двама језичким типовима, од којих се један осећа као виши, отменији и ученији и резервише за сферу књижевности и писмености (у нашем случају српскословенски), а други као нижи, народски, једноставнији (штокавски говор), који је као такав присутан само у нижим књижевним жанровима, пословним списима, имовинским документима и писмима. У XVIII веку мешавином србизиране руске редакције црквенословенског језика и народног српског језика код Срба у Војводини и Угарској настаје хибридни славеносрпски језик, чија се стабилизација и кодификација, нажалост, одвијала веома споро, што је стицајем несрећних околности отворило простор за Вукову језичку политику. Током XIX века српска књижевнојезичка реформа могла је логички да се одвија на идентичан начин као и руска у XVIII веку (понајвише заслугом Тредијаковског, Ломоносова и Пушкина) – стандардизовањем тога хибридног језика уз одређивање удела српскословенских обележја и отварање простора за народне језичке црте. На тај начин избегло би се прекидање континуитета у односу на дотадашњу седмовековну непрекинуту књижевну и духовну традицију (укључујући и отуђивање од властитог богослужбеног језика), што би свакако имало импликације и по јасноћу става о српском етничком и језичком идентитету. Штавише, нормирањем књижевног језика на славеносрпској основи био би избегнут сваки повод за покушаје стварања јединственог књижевног језика Срба и Хрвата, са свим потоњим из њих проистеклим последицама.“[4]

Душан Пророковић

Душан Пророковић

Дакле, први процес који се десио средином 19. вијеку јесте десакрализација лексичког израза. Потом је дошло до радикалног раскидање са српскословенском традицијом његовања различитих стилова (нивоа израза) у језику .

Трећи процес креће мало касније и везан је за вријеме аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини; библијском формом речено дешава се у вријеме владавине барона Бењамина Калаја и представља покушај увођења језичко-националне политике „босанства“. Метод који ће оставити трајне посљедице на српско језичко и национално биће у БиХ, али и шире. У 19. вијеку почиње а у 20. долази појачава процес наметања латинице као претежнијег писма у оној сфери (штокавској) гдје је раније било доминантна ћирилица.

Шири контекст – ћирилица и латиница као показатељи цивилизацијске припадности Истоку или Западу

Једна од првих мера коју је донео Мустафа Кемал Ататурк када је дошао на чело Турске, била је промена писма. Уместо арапског писма, од тада се користи латиница. У образложењу овакве одлуке наводи се и да је арапско писмо било неприлагођено турском народном језику. Многи гласови који постоје у турском језику, нису веродостојно приказивани арапским писмом (другачије су изговарани на арапском), па је била нужна нова кодификација. Међутим, разлози за промјену писма налазе се и у политици. Или тачније, у геополитичкој оријентацији постосманске Турске. Ататурк је желео да се, што је могуће више, приближи западној култури, остављајући иза себе све оне елементе историјског насљеђа, који су му дјеловали претеће за модернизацију друштва. Ново писмо – нова геополитичка оријентација.

Молитва Господња на румунском језику исписана румунском ћирилицом

Молитва Господња на румунском језику исписана румунском ћирилицом

Ататурк није први који је спровео латинизацију писма. Још пре Турске, нешто слично се десило у румунском језику, мада тамо промјена није била нагла. Најстарији пронађени писани документ румунском ћирилицом датира из 1392. године, а ћирилица је званично коришћена за писање докумената, рукописа, књига, натписа, и израду печата на румунском језику све до друге половине XIX века. Од 1830-тих година у употребу паралелно са ћирилицом улази и латиница, а од 1862. службено писмо је латинично. У појединим дијеловима румунског етнопростора ћирилица се одржава до треће деценије ХХ века, прије свега у Молдавији и Бесарабији. Под притиском из Румуније и у Молдавији се мијења писмо, те се законом комунистичких власти из 1989. године под називом „О враћању латиничног писма молдавском језику“ (О возврате молдавскому языку латинской графики) оно латинизује.

Да примјери из Турске и Румуније нису усамљени, показују и дешавања у Совјетском Савезу и савременој Русији. „Већ 1932. године латиница се учврстила на већем делу територије Совјетског савеза, чиме су испуњени завети Лењина. Политичари и по који научник, као Н. И. Бухарин, Н. Ј. Мар, А. В. Лунчарски и Н. Ф. Јаковљев су припремили све неопходно и за прелазак руског језика на латинично писмо (такође и низ других језика – грузијски, јерменски). Бољшевици су ово представљали као важну етапу за ширење светске револуције, заживљавању космополитизма и обрачуна са различитим језицима и националностима. Није познато зашто латиница није сматрана реакционарним писмом, а ћирилица јесте. Било је потребно још неколико година да се Руси поведу за осталим народима бивше империје и да се одрекну дореволуционарне културе“[5]. И у доктрини совјетских комуниста се чуло како треба „писати латиницу да те цио свијет разуме“. Ипак, експеримент са промјеном писма руског језика није успио. „Из науци непознатих разлога Стаљин је 1933. године наредио брз прекид латинизације Совјетског Савеза (на њеним крајевима по инерцији је настављена још неколико година), а од 1935. године почео је процес преласка на ћирилицу свих језика Совјетског савеза, без обзира на то да ли су имали дужу или краћу историју коришћења латинице. „Ћирилизација“ Совјетског Савеза је до 1940. године реализована, мада је по крајевима рађена и до краја 1950. године. Десетине језика је стекло писмо која их је уједињавало са руским културним простором и практично их први пут укључило у јединствен евро-азијски информациони простор. Они који су спроводили латинизацију завршили су у логорима. Интересантно је још да су на окупираним деловима Совјетског Савеза од стране Немаца, 1941. године (Крим, Кавказ) деца лењинистичких бољшевика почели да уводе латиницу. Победа совјета у Другом светском рату, 1945. године, значила је и цементирање ћирилице као писма Совјетског Савеза, што је допринело његовом ширењу у социјалистичком блоку (ћирилица је у то време уведена у Монголији као званично писмо)“.[6]

Службена писма на постсовјетском простору 2011. године[7]

Службена писма на постсовјетском простору 2011. године [7]

Послије распада Совјетског савеза поново се покреће питање латинизације језика. Дописни члан Руске академије наука Сергеј Арутјунов (Сергей Александрович Арутюнов) наводи да „ако Русија жели да иде у корак са прогресивним светом (sic!) дужна је да пређе у потпуности на латиницу, прије или касније тако ће бити“[8]. Док је у Русији ово питање и даље само део академских расправа, у другим дијеловима некадашње совјетске мегадржаве прешло се на конкретна дела. Азербејџан, Туркменистан и Узбекистан су од осамостаљивања (поново) увели латиницу као службено писмо, док су постојале намјере да се нешто тако учини и у Татарстану, са татарским језиком 1999. године. У Украјини се такође размишљало о латинизацији, а занимљиво објашњење зашто то треба учинити је понудио тадашњи председник Виктор Јушченко (Виктор Андреевич Ющенко) 2005. године, образложивши да је то неопходно због „брже интеграције Украјине у структуре Европске уније“[9].

azerbedjdzanski

Промене алфабета у Азербејџану у ХХ веку[10]

Примери из азербејџанског, туркменског и узбечког језика, те тежња украјинских националиста, су и најилустративнији када се говори о томе каква је веза између писма и геополитике. До 1928. године и Азери и Узбеци су писали искључиво персијско-арапским писмом (Yana imla), да би онда у првој фази прављења совјетске државе прешли на латиницу (Yañalif). Потом, усљед Стаљинових одлука о враћању на ћирилицу и они прилагођавају своје писмо, па се ћирилица користи све до 1992. Потом се, од осамостаљивања, када сопствени идентитет покушавају да праве удаљавањем од руског, прелази на латиницу. Данас, Азербејџанци који живе у Ирану и даље пишу персијско-арапским писмом, а они који насељавају руски Дагестан – ћирилицом!

Геополитика се дефинише као „синтетичко-аналитички приступ којим се идентификују друштвено-географски и природно-географски фактори који утичу на политику и положај државе, утврђују и оцењују односи између тих фактора, као и карактеристике окружења посматране државе, у циљу предузимања неопходних мера зарад очувања безбедности државне територије, становништва, имовине и поретка, обезбеђивања укупног напретка друштва који задовољава потребе огромне већине појединаца – чланова друштва, истовремено обезбеђујући равнотежу између различитих међузависних целина које представљају саставне делове целовитог друштвеног система и избегавање прекомерних флуктуација у државној економији, утврђивањем зона контроле, утицаја и занимања“[11]. У најширем смислу, геополитика се може објаснити као тежња за „овладавањем простором“. Утицај на језик и писмо једног народа има дугорочне посљедице и може произвести политичку штету или користи. Подстицање прелазака са ћириличног на латинично писмо данас, има везе са геополитичким циљевима западних држава, у истој мери, у којој је имао везе током ХIX века процес кодификације језика словенских народа.

У дугом историјском континуитету се пред кључне центре моћи на Западу, а прије свега за Велику Британију, Аустроугарску и Ватикан, поставља питање: како удаљити словенске народе од Русије. Током ХIX века Русија постаје заштитник и светионик за све православне и словенске народе. У својим биткама за независност Србија, Бугарска и Црна Гора се понајвише ослањају на Русију. Први гувернер независне Грчке (1827-1832) био је Јоанис Каподистријас, који је од 1816-1822. године обављао дужност министра спољних послова Русије. Водећи словачки интелектуалац Људовит Штур (Ľudovít Velislav Štúr) упозорава на опасност од германизовања Словена и заговара окретање ка Русији. Штур је рјешење видио у формирању рускословенског царства, чиме би интереси западнословенских и јужнословенских народа били дугорочно обезбеђени, што је описао у свом раду Словенство и свет будућности (Slovanstvo a svеt budúcnosti). У састав рускословенског царства улазило би, поред Руса, још осам словенских народа: Пољаци, Чеси, Словаци, северни Срби (Лужички, прим. аут.), јужни Срби, Хрвати, Словенци и Русини. Један од стубова на којима би почивао процес свесловенске интеграције било би православље, а службени језик би био руски (Штур констатује како је старословенски језик нажалост мртав).[12] Занимљивост везана за Штуров предлог, између осталог, јесте и у томе што је он био лутеранац, а предлагао је окупљање око православља, и што је, иако је у историји остао упамћен као „отац словачког језика“, предлагао увођење руског као службеног језика на територији рускословенског царства. Томаш Масарик (Tomáš Garrigue Masaryk) је од почетка Првог светског рата па све до Октобарске револуције као гаранта формирања и очувања Чехословачке видео Русију, али су га преврат у Петрограду и потоња дешавања у Русији натерали да свој став промени и савезника потражи у Француској. У циљу слабљења немачког притиска на Чешку размишљао је и о савезу са Лужичким Србима, али му није пошло за руком да тај план реализује до краја.[13]

Одговор који долази са Запада на ширење и јачање руског утицаја међу православним и словенским народима, јесте подршка културном удаљавању од Русије. На југословенском простору се од стране Беча и Ватикана спроводе два паралелна процеса. Први је преузимање контроле над „југословенском идејом“, а други се тиче кодификације српског језика. Тако, са једне стране, један од челника југословенског покрета у Хрватској постаје католички бискуп Јосип Јурај Штросмајер (Јоsip Strossmayer). Штросмајер је био лични пријатељ аустријског цара, a врло млад постао је бискуп у Ђакову. У свом мисионарском раду био је надлежан за ширење и јачање католичке вјере у Босни и Херцеговини и тешко је замислити да је могао водити било какву самосталну југословенску политику на тлу Хрватске, мимо знања Ватикана и Беча. Тешко је и замислити како је један од најмлађих католичких бискупа у Европи и један од најперспективнијих у Аустроугарској могао бити искрени заговорник стварања јединствене државе Срба и Хрвата, по цену растурања Хабзбуршке монархије, а у којој би преко 60% становника било православних. За њега Јован Дучић пише: „Ако је Штросмајер говорио о југословенству, то је ствар политике, а не осећања, идеја, а не идеала, комбинаторике, а не идеологије.“[14] Дучић још и наводи како је „у ХVI веку један Штросмајеров претходник, хрватски калуђер Крижанић, ишао у Русију с идејом да целу славенску Русију приведе католичкој цркви. Имао је тезу да за успех у руском свету не треба нападати православље, као што се раније радило, него, напротив, проповедати како су обе хришћанске вере једнаке у основи, али да су Грци преварили Русе… Писао је у Рим да ће, ако само успе да добије место библиотекара у царском двору, покатоличити цареву породицу, а затим и цео руски народ.“[15] Успостављањем контроле над југословенском идејом амортизује се претња по интересе Аустроугарске и Римске курије.

Са друге стране, на стварање српског језика посебно утиче Јернеј Копитар, цензор за књиге на словенским језицима при бечкој дворској библиотеци. Занимљиво је да Копитар одбија да објави књигу Вука Караџића о пропасти Првог српског устанка, коју овај доноси у Беч 1813. године, али се зато заложио да публикује два друга рада: „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“ и „Малу просто-народњу славеносербску пјеснарицу“. Посматрајући из хрватског угла, Марио Грчевић пише како је „Копитар у сурадњи с аустријским редарством одлучио српски књижевни језик реформирати тако да му прекине развојни континуитет и да му наметне хрватскојезични тип као основицу. Тиме је хтио прекинути српске културно-политичке везе са Русијом и православне Србе везати уз католичке Хрвате. Након прихваћања хрватских књижевнојезичких засада од стране Срба посредством В. С. Караџића, Хрватима је требало наметнути Копитар-Караџићеву правописну језичку кодификацију. Српско-хрватским књижевнојезичким уједињењем Копитар је канио потакнути настанак нове српске нације која би добрим дијелом била католичка, прозападно оријентирана и привржена Аустрији. Преко ње би се ширио аустријски утјецај према истоку“[16]. Копитар је имао изразито негативно мишљење о словенскосрпском књижевном језику, сматрајући да ће се на такав начин зауставити асимилација штокавских православаца у католичком окружењу (Војна Крајина и Далмација), као и да ће се тим путем ширити простор за јачање утицаја Русије међу словенским католицима[17]. Он се појављује као „стратег који жели да усмјерава јужнославенске језике“[18]. Зато он наговара Вука Караџића да почне са писањем прве граматике српског језика и да прикупља ријечи народног говора како би издао Први српски речник. Рјечник под називом „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“ је објављен 1818. године, док су из нове српске граматике избачена старословенска слова: ѥ (је), ѣ (јат), ї (ји), ы (тврдо и), ѵ (и), ѹ (у), ѡ (о), ѧ (ен), я (ја), ю (ју), ѿ (от), ѭ (јус), ѳ (т), ѕ (дз), щ (шћ), ѯ (кс), ѱ (пс), ъ (тврди полуглас), ь (меки полуглас). Поред 24 преузета, уводе се још и: љ, њ, ђ, ћ, џ, ч.

Копитар је, иначе, Вуку Караџићу говорио како би требало Хрвате придобити да се почну изјашњавати као Срби и да прихвате ћирилицу као своје писмо, што наводи Ватрослав Јагић, цитирајући преписку између Вука Караџића и Лукијана Мушицког: „Само да је шокце дотле довести да рекну да су Срби и да приме наша слова, а нека верују шта им драго“[19]. На крају, новостворени језик је културно приближио Србе и Хрвате, мада се низ унапред постављених циљева тада није остварио. Захваљујући томе није подстакнут виши талас католичења Срба, нити су Хрвати почели да се изјашњавају као Срби, нити је спречено стварање Југославије. За Србе је у том тренутку важно што се јачањем западног културног вектора они културно удаљавају од Русије. Ка Русији остаје отворена религијска вертикала, али ће после Октобарске револуције и она бити прекинута, чиме се у историјском смислу чини непоправљива штета по српско-руске односе.

Колико је ово било важно, показују и дешавања која почињу средином седамдесетих година ХХ века, а кулминирају у посљедњој деценији ХХ и првој деценији ХХI века. На српском етнопростору и језичком простору стварају се нови, вјештачки језици, попут бошњачког и црногорског, а који имају за циљ културно удаљавање мухамеданског становништва у БиХ и православног у Црној Гори од Срба и Србије.

Језик се користи као средство у геополитичкој борби, а унутар Србије то се показује покушајима „агресивне латинизације“ писма, на начин, како је то учињено у већ поменутим постсовјетским државама. На такав начин, српски фактор се покушава трајно утопити у западну цивилизацијску матрицу, чиме би пута ка опкољавању евроазијског Харланда, како га је дефинисао Халфорд Макиндер, био потпуно отворен.

Одабир писма дакле значи сврставање: идеолошко, културолошко, политичко, симболичко и религијско. У српској традицији ћирилица има неоспорну симболичку функцију, али је богато српско насљеђе писано латиницом и суживот двају писама учинило да владање и писање латиницом постане наша свакодневна потреба.[20] Одрицањем од латинице морали бисмо се одрећи посредно и свега што су Срби створили на латиници, дубровачке и бококоторске књижевности, које су у цјелини писане латиницом, а које су саставни дио српске књижевности. „Њиховим искључењем из корпуса српске књижевности, што је одавно програмирани циљ хрватског филолошког програма, Срби би били вјероватно једини европски народ без два вијека књижевности, тј. без цијеле књижевности средњег периода (ренесанса и барок). Из тих разлога латиница,уз ћирилицу, мора остати писмо српскога народа, а можда још више и због тога што би се одрицањем од латинице Хрватима и муслиманима дао аргумент за издвајање дијела српског језика под њиховим именом, с писмом као диференцијалном особином према српском књижевном језику.“[21]

Међутим, чињеница је да се при изједначавању ова два писма неминовно крећемо у правцу потискивања ћирилице и експанзији латинице. Уз аргументацију да се не можемо одрећи латинице остаје и отворено питање да ли је онда и латиница подједнако српско писмо као и ћирилица. Један од одговора би могао бити: „Ћирилица јесте српско писмо, а латиница Гајева, с малом Даничићевом дорадом, није српско писмо, него је писмо српскога језика.“[22] Овим ставом ми потврђујемо истину да се данашњи српским језиком служе они који су српски језик преузели (Хрвати) и они који су одувијек говорили српским језиком (Бошњаци и Црногорци) али га сада називају другим именима (босански и црногорски).

На крају остаје чињеница да у тренутном распореду „снага“ , са „ударима“ на ћирилицу који долазе споља и изнутра (некада и без свијести појединаца „шта чине“), изборити се за ћирилицу као прво и доминатно српско писмо представља велики проблем. Рјешавање овог проблема захтијева стратегију која мора бити спроведена „са врха“ (од стране државних институција) и „са дна“ од стране растрежњеног појединца који мора имати јасну свијест да одабирајући да свакодневно, у свакој прилици, пише ћирилицом прави цивилизацијски избор.


[1] Писмо Милошу Обреновићу. [In:] Писма. Сабрана дела Петра II Петровићa Његошa. – Електронска верзија, 2007.

[2] Зорица Никитовић „Именица благоутробије  у дијахронијској перспективи“

[3] Ксенија Кончаревић: Затирање душе, Светигора.

[4] Исто

[5] Зоран Милошевић, „Геополитика и ћирилица“, Центар академске речи Шабац, 10.01.2015. Доступно на: http://www.carsa.rs/geopolitika-cirilica/.

[6] Зоран Милошевић, наведено дело, према: Максим Медоваров, „Кириллица – евразийский алфавит“, доступно на: http://www.rossia3.ru/politics/foreign/kirillitsa.

[7] Преузет из: Tatiana Serwetnyk, Piotr Kościński, „Cyrylica w odwrocie“, Rzeczpospolita, 11.07.2011. Доступно на: http://www.rp.pl/artykul/2,685971-Cyrylica-w-odwrocie.html.

http://www.rp.pl/artykul/2,685971-Cyrylica-w-odwrocie.html

[8] Станислав Артемов, „Латиница vs. Кириллица, Смена алфавита как результат смены политсистемы“, ЦентрАзия, 10.12.2014. Доступно на: http://www.centrasia.ru/newsA.php?st=1088714580.

[9] Tatiana Serwetnyk, Piotr Kościński, „Cyrylica w odwrocie“, Rzeczpospolita, 11.07.2011. Доступно на:

http://www.rp.pl/artykul/2,685971-Cyrylica-w-odwrocie.html.

[10] „Аlphabet Changes in Azerbaijan in the 20th Century“, Azerbaijan International, 8 (1), 2000, стр. 13.

[11] Душан Пророковић, Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку 21. века, Сл. Гласник: Геополитика, Београд, 2012, стр. 31.

[12] Више о овоме у раду: Ľudovit Štúr, Slovanstvo a svet budúcnosti, SIMŠ, Bratislava, 1993.

[13] О овоме више у: Tomaš Masaryk, Nová Europa. Stanovisko slovanské. Nakl. G. Dubského, Praha, 1920.

[14] Јован Дучић, Верујем у Бога и у српство, Дерета, Београд, 1999, стр. 25.

[15] Исто, стр. 37.

[16] Mario Grčević, „Jernej Kopitar kao strateg Karadžićeve književno-jezičke reforme“, Filologija, No. 53, 2009, стр. 1.

[17] Погледати: Голуб Добрашиновић, Копитар и Вук, Рад, Београд, 1980, стр. 85.

[18] Jože Toporišić, „Vuk Stefanović Karadžić u svijetlu korespondencije Kopitar-Dobrovski“, Naučni sastanak slavista u Vukove dane 17:5, 1988, стр. 226.

[19] Према: Марио Грчевић, наведено дело, стр. 44.

[20] Митар Пешикан, Јован Јерковић, Мато Пижурица, Правопис српскога језика, Матица Српска, Нови Сад, 2011, стр. 15.

[21] Милош Ковачевић Српски језик између науке и политике, Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске, Бања Лука 2015, стр. 24.

[22] Исто, стр. 25.



Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , , , , , , ,

30 replies

  1. И поред претензије, да се „научно“ објасни однос неразвијених држава према латиници, аутори су избегли, да нам објасне: Прво,
    „Није познато зашто латиница није сматрана реакционарним писмом, а ћирилица јесте.“
    Друго, „И у доктрини совјетских комуниста се чуло како треба „писати латиницу да те цио свијет разуме““
    Треће, „Из науци непознатих разлога Стаљин је 1933. године наредио брз прекид латинизације Совјетског Савеза“
    Лепо су нам објаснили, завлачећи се у свачију главу, и објашњавање задњих мисли учесника у латиничном надирању, али ова три примера осташе недоречена. Прво, како то „није познато“, а све остало је познато? Друго, доктрина нема везе са „пословицом“, која по нашки гласи: Причај српски, да те цео свет разуме. Треће, што не уђоше у главу и Стаљина и не нађоше нешто позитивно, или макар корисно, а знају, да је касније дозволио и већу активност Цркве? Све то су ЗАОБИШЛИ. А пример Ататурка, јасно показује, да питање писма НЕ ОМЕТА стварање јаке националне државе. Ако рачунамо, да 200 година имамо „писмену“ државу, чему расправа о неком ранијем писању у Срба? Па смо дошли до тога, да су Вук и Доситеј непријатељи српског народа и натезања о П и Б.

    Свиђа ми се

  2. Господине Млинаревићу, зашто Ви пишете ћирилицом?

    Свиђа ми се

  3. @Јован Илијин
    Добих петака од минуса, а Ви тројку од плусева. Чуди ме, да ме то питате! Могу само, да претпоставим, да међу оних пет минуса нема и Вашег. Ако нема Вашег минуса, јавите ми, па ћу Вам радо објаснити. Мој мејл је slobodan.mlinarevic@gmail.com Ако одговор на Ваше питање интересује, још неког нека се ОВДЕ огласи, па ћу овде одговорити.

    Свиђа ми се

  4. Прво – једна наизглед формална примедба на – у целини врло добар и користан текст: мислим да би било врло илустративно када би наведени текст Његошевог писма кнезу Милошу био приказан оним графенима којима је он био првобитно написан, јер тада би одмах – на први поглед, било јасно на чему се заснива Његошева критика.
    То кажем и из сопственог искуства: радећи мукотрпно, годинама на реконструкцији у великом обиму уништене грађе библиографије руских, “белогардејских“ избеглица у Југославији, био сам при налажењу неког новог текста – већ на први поглед у стању да кажем (не упуштајући се уопште у његову садржину) ком политичком правцу припада/нагиње неки аутор/издавач тог текста – јер, они који су били (и подвесно) склони компромису са бољшевизмом су, чак и у избеглиштву прихватили реформу руског ћириличног писма коју су бољшевици одмах по својој победи (избацивање: између осталог “ѣ“, “i“, укидање писања “ъ“ на крају сваке речи која се завршава сугласником). То је јасно илустровало и њихов (будући) политички избор – капитулантство и прихватање бољшевика/комуниста после њиховог грабљења власти у Југославији.
    То исто се односи и на Србе данас. Огроман број оних Срба који и у приватној кореспонденцији пишу латиницом нису ништа друго до de facto, у најмању руку, политички далтонисти, ако већ нису – као велика маса Срба неизлечиви југоносталгичари. Први поглед на такав текст, и без упуштања у садржај ми – само тиме што је писан латиницом, често “отвара политичке карте“ његовог аутора.

    Свиђа ми се

  5. @Иоанн Дубињин
    Ја немам Ваше искуство, а ни знање. Без обзира на то, у потпуности сам сагласан са Вашим коментаром. Можда је то и одговор на питање, које ми је упутио Јован Илијин.

    Свиђа ми се

  6. Одличан текст са погрешнима закључком. Милана слепо следи професора Ковачевића који фаталистички истрајава у очувању латиничне традиције у Срба. Написали су дугачак текст и навели чињенице да би на крају направили фаталистички југослоавнески закључак – управо који критикују у првом делу текста . Закључују текст заговарањем прозелитске политике и праксе са латиничним и ћириличним писмом као српским, од којих је `прво`ћирилица тј. равоправна је латиница са ћирилицом, али ћемо паралелном агитацијом у школама и медијима, као да смо у гостима у властитом писму и култури, уверавати Србе, нарочито омладину, да користе ћирилицу због вере итд.

    Ковачевићево образложење је погрешно и површно – сазнали смо да Срби имају два века латиничне традиције… Дубровачка књижевност није сва и певасходно латинична – у Дубровнику се прво писало ћирилицом – док је био под Византијом. Друго, део латиничне дубровачке књижевне традиције не припада српској књужевности и ако је писана на српском језику, као што данас не припада српској књижевној традицији оно што се пише на хрватском тј. српско-хрватском, и ако је то српски језик. Истовремено много језуитских књига у периоду дубровачког књижевног језика је писан једном верзијом ћириличног писма ради учинковитијег мисионарсог рада међу православним Србима, што не значи да таква религиозна `дела`. припадају српској књижевности.

    Правилно би било рећи да постоји део српске традиције на латиничном писму из времена дубровачког књижевног језика, као и из југословенског периода и наших дана, али не зато што је и латиница српско писмо већ због утицај латинске религиозне и културен политике, као што је било од средњег века, што је наведено и у овом тексту.

    несрећни погрешни цитат са краја текста :

    „Одабир писма дакле значи сврставање: идеолошко, културолошко, политичко, симболичко и религијско. У српској традицији ћирилица има неоспорну симболичку функцију, али је богато српско насљеђе писано латиницом и суживот двају писама учинило да владање и писање латиницом постане наша свакодневна потреба.[20] Одрицањем од латинице морали бисмо се одрећи посредно и свега што су Срби створили на латиници, дубровачке и бококоторске књижевности, које су у цјелини писане латиницом, а које су саставни дио српске књижевности. „Њиховим искључењем из корпуса српске књижевности, што је одавно програмирани циљ хрватског филолошког програма, Срби би били вјероватно једини европски народ без два вијека књижевности, тј. без цијеле књижевности средњег периода (ренесанса и барок). Из тих разлога латиница,уз ћирилицу, мора остати писмо српскога народа, а можда још више и због тога што би се одрицањем од латинице Хрватима и муслиманима дао аргумент за издвајање дијела српског језика под њиховим именом, с писмом као диференцијалном особином према српском књижевном језику.“[21]

    [21] Милош Ковачевић Српски језик између науке и политике, Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске, Бања Лука 2015, стр. 24.

    Свиђа ми се

  7. Потребно је разликовати тезу која је проблематизована од тезе која је у закључку. Закључка нема – крај текста је отворен, позив је на даљу расправу. Подвучена ријеч „подједнако“ у тексту је функцији управо отворене дебате на тему да ли се латиница може сматрати српским писмом.
    Даље, обратите пажљу на разлику термина српским и српскога “ није српско писмо, него је писмо српскога језика.“ Сада немам времена, али ћу првом приликом радо одговорити на све Ваше примједбе. Ми (Срби) смо нападнути језутским метода и не можемо тек тако одбранити што је наше, потребна нам је стратегија, државна подршка, али и да сва сила околности коначно буде на нашој страни.
    Ковачевића не можемо избјећи, сви уџбеници по којима радимо у школи су писани његовом руком, зато је потребно сагледати тренутак, околности и могућности дјеловања како не би беспотребно центар расправе одводили од горућих питања.
    Дакле, помијешали сте тезу, која је изнесена како би се отворила расправа, и закључка кога нема – крај текста је отворен.

    Свиђа ми се

  8. Господине Дубињин, хвала на коментару! Ви знате да Вас цијеним. Ваша примједба стоји! Ваш рад је задивљујући – скидам капу!
    Било би дивно када бисмо остварили сарадњу тако што би у неке теме ушли заједно и написали текст који би се бавио прошлим колико и будућим – могућношћу превладавања историјских изазова који су пред нас Русе и Србе бачени.

    Свиђа ми се

  9. Да, као што рече професорка, ово је кључ. Латиница је била и остала писмо српског народа, по моме наметнуто, исто као што је и Војска Србије, Железница Србије и сл. наметнуто решење. Војска Србије може да буде и била је од `41-45 немачка. Дакле, писмо српског покатоличеног и исламизираног народа је латиница, јер је очигледно да су одбацили дедовину, а српско писмо је ћирилица.

    Свиђа ми се

  10. @Јован Илијин, зашто ја пишем ћирилицом.
    Као што видимо никога то не занима, а ни Вас, јер се нисте јавили. Без обзира на то, мој одговор је: Питање је тешко, а мој одговор је следећи. Када сам 1971 постао приправник у Народној банци Југославије, помислио сам, због посла и сусрета, које сам имао, да ми је неопходна визиткарта. Тада сам, и поред тога што сам користио латиницу приликом писања, визиткарте штампао ћирилицом за наш терен, а латиницом, на енглеском, за бели свет са којим сам такође био у вези. Са овог временског растојања, тешко ми је, да одговорим, зашто сам то урадио, а сви око мене су, по правилу, правили визиткарте на латиници. Надам се, да није неопходно, да се визиткарте нису штампале за приправнике и ситну буранију и да сам то ја из свог џепа платио. Мени је било НОРМАЛНО, да ми визиткарта буде писана писмом у Срба. А био сам члан библиотеке(СКЈ)! Ако се Ви осврнете око себе и призовете меморију памћења, тешко ће те наћи сличан случај. Верујем, да је то и разлог Вашег питања.

    Свиђа ми се

  11. Г. Млинаревићу, већ сте ми одговорили у одговору Дубињину. Хвала, ипак, на труду. Ја пишем ћирилицом јер су њоме писали моји родитељи. Пишући ћирилицом јасно наглашавам своју цивилизацијску припадност. Писање ћирилицом у данашње времена је неопходно. При том, само писање ћирилицом није довољно.
    П.С. Не знам шта значи „призивати меморију памћења“, али ако мислите да ли знам неке друге чланове СКЈ који су писали ћирилицом, одговор је да знам многе.

    Свиђа ми се

  12. Зашто текст нема закључак, зашто је `крај отворен`, у чему је проблем, чекате југословенски пројекат, професор сте српског језика а нисте закључили које је српско писмо и којој верској традицији припадате. Не правдајте се професором Ковачевићем и кадровском политиком комунизма из југословенског периода. Друге професорице чије радове цитирате не пишу тако. напротив, критикују ставове колега Ковачевића и Брборића који се упорно боре протов предања православне цркве о употреби искључиво ћириличног писам, а одбацивања латиничног као дела латинске верске мисије…

    Свиђа ми се

  13. @Јован Илијин
    Радује ме, да сте написали, да је и међу мрским комунистима било оних који су писали писмом у Срба. Има оних, којима то није познато, па овде пишу све и свашта. Посебно је изражено „доказивање“, да је било свесне и завереничке намере, да се ћирилица укине. Ваш коментар, потврђује моје размишљање, да је то било, у она времена и за ону идеологију, неважно питање, а не неки непријатељски и заверенички став према писму у Срба.

    Свиђа ми се

  14. Мени комунисти нису мрски. Мрски су ми они који иза борбе за социјалну правду и љубав међу људима крију своје себичне интересе. Укратко. Мој коментар потврђује Вашу жељу да докажете недоказиво. Уопште нисам рекао да је питање ћирилице у доба после другог светског рата неважно питање, али драго ми је да сте се изјаснили да је за Вас неважно. Тиме сте Ви доказали мој закључак из Вашег одговора Дубињину да ћирилицом пишете како не би сте отворили своје политичке карте. Не срдите се, само следим Вашу „методологију“. Моја поента је дакле сасвим другачија одоног што Ви желите да прикажете: званична политика је постојала и била је усмерена против Срба и српског. На срећу, моју, јер сам их познавао, било је поштеног и часног света код којих је цивилизацијска припадност и верност прецима била јача од смерница с врха. Неки су страдали, неки нису. Из различитих разлога.

    Свиђа ми се

  15. Још пре два века, путујући нашим крајевима, Доситеј и Вук су схватили да између Бугарске и Словеније живи исти народ који говори истим језиком.

    Југославија више не постоји. Све што је било заједничко – земља, институције, култура, војска, привреда, богатства, море, реке и планине . . . није више заједничко. Осим неба и Сунца, само једна ствар је остала заједничка : наш језик.

    Националисти (чак и неки острашћени лингвисти) га из све снаге бришу и укидају, упињући се да створе нове језике. Често ланзам и где год осванем, од Зајечара до Пуле, од Подгорице до Суботице, свуда исти језик. НАШ ЈЕЗИК.

    Свиђа ми се

  16. @слободан млинаревић- кажете: “…Има оних, којима то није познато, па овде пишу све и свашта. Посебно је изражено „доказивање“, да је било свесне и завереничке намере, да се ћирилица укине. Ваш коментар, потврђује моје размишљање, да је то било, у она времена и за ону идеологију, неважно питање, а не неки непријатељски и заверенички став према писму у Срба..”. Мислим да се варате, јер комунисти на власти нису имали никаквог разлога да имају завереничики став. То је била њихова промишљена политика, а о томе индиректно сведочи и налаз В.Клефтакиса који је у својој књижици (Затирање српске ћирилице, план или случај?, Београд 2012) цитирао из магистерске тезе К.А.Мехте ( Mehta, Coleman Armstrong: “A Rat Hole to be Watched”? CIA Analyses of the Tito-Stalin Split, 1948-1950. (Under the direction of Dr. Nancy Mitchell.), (http://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitstream/1840.16/1006/1/etd.pdf) :
    “…Непознатог датума 1950. године, у сусрету са америчким амбасадором Џорџом Аленом, југословенски министар просвете (Родољуб Чолаковић?), на амбасадорово питање: „Па, ако толико желите да се одвојите [од Стаљина/СССР], зашто не кажете да ће се школовање обављати ћирилицом и латиницом, и да ћете постепено елиминисати ћирилицу, како бисте показали да сте раскинули са Русијом?“, одговорио је: „Ми обезбеђујемо да сва деца у Југославији науче латиницу, и то ће постепено, на дуже стазе, само од себе довести до тога.“[елиминације ћирилице], што је доказивало да је то његова политика на дуже стазе у односу на овај проблем …“.
    Дакле, радило се о добро промишљеном и успешно извођеном политичком плану, али о томе бар за сада још нема докумената из југословенских извора који несумњиво постоје у још неотвореним тајним архивима Комунистичке Партије Југославије и УДБЕ.

    Свиђа ми се

  17. @Јован Илијин
    Ја написах, да сам визиткарте штампао ћирилицом, а Ви пишете, да је то било за мене НЕВАЖНО? Да ли су ти Ваши пријатељи, имали визиткарте штампане ћирилицом, или латиницом? Питање се односи и на Вас. Спомињете и некакву „званичну“ политику? Где то нађосте, или можда под „званично“ не подразумевамо исто? Оте се и Дубињанину: „Дакле, радило се о добро промишљеном и успешно извођеном политичком плану, али о томе бар за сада још нема докумената из југословенских извора који несумњиво постоје у још неотвореним тајним архивима Комунистичке Партије Југославије и УДБЕ.“. И он ЗНА, али нема трага, па ће мало да сачекамо, отварање „тајних“ архива. Заиста ми је необјашњиво, како озбиљни људи, могу да измишљају закључке на основу неотворених архива и да проглашавају за истину, нешто што само у њиховим главама постоји. Бар тренутно.

    Свиђа ми се

  18. @Јован Илијин
    Ја написах: „Ваш коментар, потврђује моје размишљање, да је то било, у она времена и за ону идеологију, неважно питање, а не неки непријатељски и заверенички став према писму у Срба.“. Ви то прочитасте, као „али драго ми је да сте се изјаснили да је за Вас неважно“. Како сте то закључили? Питам се, како и зашто не посветите мало пажње Дедађолету, који најзад поче да пише писмом у Срба, али наставља, да нас „задиркује“?

    Свиђа ми се

  19. Деда Ђоле,
    југо-носталгији овде нема места. Пројекат југословенства је доказано западни пројекат. Било је различитих идеја у правцу уједињавања, и онда су коначно стављени под исту капу. Било је и покушаја да се Ју- пројекат „посовјети“. Но све је то прохујало с вихором. Једина веза са „браћом“ може бити економски интерес -тржиште. Ни ту не умемо да играмо како треба. Тако да је и то део пројекта. Као што је део пројекта да нас одвоје од браће. И наравно постоји још једна веза, то што су лепа сећања жива (а путем медија се додатно оживљавају). Али и то иде у корист западном пројекту. При том, нечија сећања нису нимало лепа, али ко се још сећа логора и јама.
    Ћирилица је битна. Слажем се са Јованом Илијиним. Овде се ради о цивилизацијској припадности. Ћирилица је наша веза са Православним светом. То што не пишу сви православни ћирилицом , за нас није битно. Аутори су сјајно уклопили речи Зорице Никитовић:
    „Усвајање просветитељске мисли и израза представља почетак потпадања под западну мисао и дух – десакрализацију и „приземљење“ израза српског језика: ‘Појмови који су код Доментијана, Теодосија и Данила означавали специфично Божије особине или својства, такође и духовна стања подвижника, појмови који су на лексичком нивоу одлика високог стила сакралне књижевности, епоха просветитељства је десакрализовала и извршила нови семантизацију у складу с идеолошким начелима новог времена.’“
    На нама је да се уздигнемо. Или бар да омогућимо да се потомци уздигну поново

    Свиђа ми се

  20. @слободан млинаревић: То што цам цитирао из америчке магистарске тезе је написано на основу објављених докумената ЦИА. Дакле – бар неки документи постоје. Прочитајте тај цитат још једном и размислите: да ли је неки Титов министар просвете имао право/храбрости да 1950 г. у разговору са америчким амбасадором нешто трабуња из своје главе?

    Свиђа ми се

  21. @Иоанн Дубињин
    Потцењујете друге. То што је неки Амер записао вероватно је тачно. Али то ипак није званична политика. Да ли је „[елиминације ћирилице]“ написано у наведеном цитату или је то Ваш закључак? Наравно, да је то Ваш закључак, јер преживели из Ваше генерације ПИШУ латиницом ничим изазвани. А нису били чланови СКЈ. И да ли сте онда Ви у праву по питању „званичне политике“ у она времена и цитата из америчких архива на која се позивате. У тексту су наведени примери, да су и друге државе прелазиле на латиницу, те нема смисла, да то питање стављате на терет „званичној“ ондашњој политици. Заборављате и објективну ситуацију. Учили смо стране језике, учили смо латински, неки су и пре школе ишли на курсеве страних језика и које писмо да употребљавају? Шта је до скора било лакше и једноставније? Као што написах, ја сам визиткарту штампао ћирилично, али сам оловку користио за латинично писмо. Ово сокоћало нам је омогућило, да притиском на дугме пишемо писмом које нам одговара. Као што се види, то дугме је и данас, некима тешко да притисну. Дедађолета смо привели, али нема смисла да се надгорњавамо, када исто мислимо о употреби писма у Срба. На томе МОРАМО радити, а не писати бајке. Када кажем бајке, мислим на „успомене“ из прошлости.

    Свиђа ми се

  22. @слободан млинаревић
    Ето, одговорила је госпођа Владанка. И ја се слажем са њом.
    Што се тих визит карти тиче, ти људи ми нису давали своје „визит карте“. А што се мене тиче, ја сам много млађи од Вас на основу података који дајете , па није за поређење. Окренули сте важно питање на Ваше визит карте. Откуд ја знам зашто Вас нису гањали. Знам и које јесу. Читајте, неки су страдали, неки нису (или су имали среће, или нису могли да нанесу велику штету или су се иза ћирилице крили). Верујем да Вас нису дирали јер нисте били „опасни“. Ни сада се, понављам, не ради о Вама. Питање сам Вам горе поставио јер сте из врло значајног текста извукли делове и интерпретирали их тако да је јасан Ваш покушај да текст обезвредите. Моје питање је постављено како бих открио који су Ваши разлози за то.
    Да се вратим на битно: питање ћирилице је важно духовно/цивилизацијско питање! И геополитичко у служби тога.

    Свиђа ми се

  23. @Јован Илијин
    Ја сам визиткарте поменуо, као пример мога односа према ћирилици у она времена. И нисам, као безопасан, имао последице. Ни у Народној банци Југославије, ни у Савезном извршном већу, нешто касније. И нешто не памтим, да је неко имао последице. А потписујем се ћирилицом, ОДУВЕК! Ви пишете о некима, који су се плашили, или су имали последице? Ја конкретан пример, а Ви општи став! Ја сам у првом коментару написао, шта недостаје тексту. Зашто не коментаришете то, него ме питате, зашто пишем ћирилицом. Поводом другог текста, написах, да сам у Удружењу за заштиту ћирилице „Добрица Ерић“. Зар нисте то приметили? Да ли сте Ви у неком сличном удружењу?

    Свиђа ми се

  24. Изврћете. Уопште није битно како сте се Ви потписивали. Нисте имали директиву. Страдали су они који нису испуњавали директиве. Увек је тако, не само у том систему. Нико није рекао да је неко кога ја знам страдао због потписивања ћирилицом. Наравно да није била забрањена, била је једнака. Тиме јој је одузета вредност. То је битно. Они који се баве друштвеним инжењерингом знају докле се за са забранама иде. Г. Дубињин Вам је понудио своје податке. Чињеница је да је постојала језичка политика, у оквиру ширег пројекта, циљ којег је био позападњачење. Горе је написала гђа Владанка да је југословенски пројекат имао различите фазе. Али Ви упорно скрећете у смеру који Вама одговара. Питате се „чему расправа о неком ранијем писању“ ? Због тога што свако зло има свој корен. Потребно је ствари ставити у контекст времена и услова у којима су се дешавале, а такође је потребно и идентификовати непријатеље и њихове трансформације и преклапања.

    Свиђа ми се

  25. У горњем коментару сам поменуо НАШ ЈЕЗИК. Рекао бих нешто и о НАШЕМ ПИСМУ.

    У Југославију су ушли грађани који су писали латиницом и они који су писали ћирилицом. Било је нормално и логично да оба писма буду прихваћена.
    И равноправна.

    Поводом повлачења ћирилице пред латиницом, није умесно кривити Хрвате, комунисте, југоносталгичаре, Ватикан . . .
    Незадрживо и све брже, енглески језик и латиница освајају свет. На свим аеродромима, на свим граничним прелазима, сви путокази, објашњења, упутства, поруке, писане су на енглеском, латиницом са 24 слова.

    Не само у ВБ, САД, КАН и АУС, него и у многољудним земљама као на пр Индија, Кина, Јапан, Пакистан, Русија, Турска, Египат, Магреб . . .

    Сви знамо да локомотиву латинице покрећу економија и технологија Запада као GAFA (Google, Apple, Facebook, Amazon) и сл.

    Укидање латинице у Србији било би катастрофално. У том случају будуће генерације не би могле да уче европске језике, да комуницирају са осталим светом, да разговарају са суседом у авиону, да прочитају путоказ за Букурешт, да се прикључе на интернет у Мадриду.

    Ћирилицу морамо чувати и неговати али она остаје локално писмо и са њом се не може у свет. И то је један од разлога због којих кажем :
    И ЛАТИНИЦА ЈЕ НАШЕ ПИСМО.

    Свиђа ми се

  26. @Deda Djole : Осврнућу се на два Ваша пасуса- кажете:
    1.“…У горњем коментару сам поменуо НАШ ЈЕЗИК. Рекао бих нешто и о НАШЕМ ПИСМУ. У Југославију су ушли грађани који су писали латиницом и они који су писали ћирилицом. Било је нормално и логично да оба писма буду прихваћена…“.
    Појам “НАШ ЈЕЗИК“ је био (мени одвратан) политички коректан еуфемизам, и оно “НАШ“ су искрено прихватали само наивци – тј. Срби. “НАШЕ ПИСМО“??? за Србе??? Да човек пукне од смеха!
    У ФНРЈ је почело поступно вођење целокупне државне администрације, као и целокупне војне и судске администрације латиницом – а у периоду СФРЈ је то било у 100% остварено!
    Тако је латиница постала “ВАШЕ ПИСМО“ – у почетку бар на званичном нивоу, а временом сте је све више “гутали“. Ма – у Србији су само поједине случајно заостале предратне табле са именима улица биле ћириличне и све брже су нестајале. Само су књиге и новине – у све мањем проценту како су године текле, излазиле ћирилицом. За приватна лица, од 1945 г.- па до раних шездесетих је било потпуно немогуће (де факто забрањено) куповање писаћих машина ( УДБИНА мера против “самиздата“) – а када су се “кап по кап“ појавиле, биле су искључиво латиничне.

    2. Кажете: “…Укидање латинице у Србији било би катастрофално. У том случају будуће генерације не би могле да уче европске језике, да комуницирају са осталим светом, да разговарају са суседом у авиону, да прочитају путоказ за Букурешт, да се прикључе на интернет у Мадриду.
    Ћирилицу морамо чувати и неговати али она остаје локално писмо и са њом се не може у свет. И то је један од разлога због којих кажем : И ЛАТИНИЦА ЈЕ НАШЕ ПИСМО.“
    Е, на овом језуитизму би Вам позавидео и сам Sv. Ignatius Loyola! Заслужујете да будете предложени за бар неко одличје, или можда чак и виши ниво у хијерархији.
    Нико при здравој памети неће заступати укидање латинице у Србији – али заступа укидање латинице у СРПСКОМ ЈЕЗИКУ – њено укидање као „српског“ писма, а то су две тотално различите ствари! Овом Вашом тврдњом желите да преведете жедне преко воде – и то на жалост успева код великог броја Срба. Кажете: “…Ћирилицу морамо чувати и неговати али она остаје локално писмо и са њом се не може у свет…“ Чувати и неговати као бабу и деду на самрти – а онда и сахранити? То је, значи, Ваш рецепт?
    Сигурно је да у Србији треба масовно учити стране језике – али у томе ни мало не помажу Ваши đ – lj – nj – dž – ž – š – č – ć из оног Вашег “НАШЕГ ПИСМА“. Они само одмажу – јер одједном се за учење страних језика и “да разговарају са суседом у авиону“(?? каква глупост!) појављују они неопходни: w – x – y – q . Шта ћемо с тим, Ignatius – пардон, Deda Djole?
    Побогу – па ја сам као пето/шестогодишњак био писмен на ћирилици, и почео да приватно учим француски , а после и енглески језик – шта мислите: да ли сам тиме што сам претходно писао ћирилицом био спречен да учим и добро научим стране језике (није да сам тада баш имао воље за то – али морао сам)?
    Можда можете наивним Србима, када сте већ у коментарима прешли на ћирилицу да продајете “муда за бубреге“ – али ја нисам Србин, ја сам само мачор – и мада по одговарајућој ниској цени прихватам и муда и бубреге (кад се добро справе, могу фино да се поједу) – али не очекујте да од мене за њих добијете цену као за бифтек или бризле!

    Свиђа ми се

  27. @Deda Djole
    А то што Руси пишу ћирилицом,а Кинези својим писмом, то није свет? Нека уче деца стране језике, какве то везе има са овом темом. Зар не видите да је употреба енглеског у свету достигла врх и сада следи опадање. Живи били, па видели.
    Иначе, замолио бих Вас да поново пажљиво прочитате последњу реченицу мог претходног коментара. Банализујете када кажете да није умесно кривити Хрвате, комунисте, југоносталгичаре, Ватикан. Нико овде никог не криви већ идентификујемо ко је , у ком периоду и због чега вршио притисак на ћирилицу. Када то будемо знали и када то уђе у уџбенике, а ући ће, све ће попримити други ток.
    Латиница је писмо које смо користили из овде поменутих разлога, али она није наше писмо. И нећемо је више користити. Вама честитам што сте почели да пишете ћирилицом.

    Свиђа ми се

  28. Првенствено, за ћириличко писмо србскога језика, у службеној и јавној употреби.
    Као и за писма и језике мањина, по основу последњег пописа становништва.
    И, свакако законско- казнене одредбе за некоришћење ћириличког писма.
    ( Сада не постоје, нема их)
    И, ето изговора „закон нас не обавезује да користимо ћириличко писмо…..“

    Свиђа ми се

  29. @ Ј.Дубињин, С. Млинаревић

    Врло интересантна дискусија о једном значајном чланку. Вас двојицу издвојих из осталих, врло брижљивих учесника у расправи, поводом теме комунизма и латинизације. Потпуно је аутентичан разговор америчког амбасадора са Чолаковићем из 1951 (то је потврђено из више извора). Тачно је и оно што наводи г. Млинаревић – човјек се у већини српских крајева (не свим!) комунистичке Југославије могао потписати ћирилицом, упутити пошиљку итд.
    Ипак, званична политика према језику и писму најбоље се огледала у ЈНА и била је, не „комунистичка“ него скерлићевска: латиница+екавица. (Нешто се слично може рећи и за нпр. „београдску медицинску школу“: нема данас ниједног љекара члана САНУ, укључујући предсједника Академије, а да је објавио неку књигу ћирилицом – уз изузетак уредничког посла око монографија о ранијим члановима Српске краљевске академије.)
    Но, прошлост служи само томе да сагледамо садашњост и могући развој догађаја у будућности. Као амерички амбасадор 1951., британски аналитичар Миша Глени је 2000. примјетио да у Београду има сувише ћирилице. Треба ли нам архивска потврда да је ДОС-ова власт на ово запажање хитро реаговала?

    Свиђа ми се

  30. @Александар Живковић
    Нисам оспорио цитат господина Дубињанина. То што наводиш разне изворе, за то извор је могао бити САМО један: архива. Остали „извори“ су само препричавања. Изјава неког дипломате је само изјава, која је дата, ко зна из којих разлога. Имамо свеж пример руског амбасадора у Хрватској, који се „хвалио“ да је Русија малте не прва, признала Хрватску. И шта то доказује? Да ли ће из те изјаве неко извлачити неки и какав закључак? Што се тиче изјава Гленија и ДОС-а, Глени није неки ауторитет. Што се тиче, ДОС, верујем, да би било занимљиво, да нас потсетиш на шта мислиш? Архивска потврда није потребна.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s