Ознаке

, , , , , , , ,

Ваша Свјетлост,

cirilica-latinica (2)Има неколико данах да се бавим овди у Тријесту чекајући прилике отправити се у Црну Гору и баш на два-три дни пријед мојега одласка допадну ми однекуд у руке сочиненија покојнога Обрадовича, препечатана у типографији Ваше Свјетлости. Ја сам се тому веома удивио и зачудио како се допустило то у Вашу типографију препечатат, у типографију из које су дужни источници слатки и питателни у народ православни истјецати, а не горки и отровни (сва истицања наша Д.П. и М.Б.).

Свјетљејши Књаз, то је јавно подруганије с благочестијем, које је корен шчастија славенскога садашњега и будућега. Ја знам истинито да Ваша Свјетлост, како се у друге ствари умно владате, тако бисте и онај разврат од својега народа удаљили да Вам нијесу ту ствар наопако представили Ваши служитељи, којизи то зло сјеме нијесу намјеравали и посијали на штету благочестија ни иза шта другога до из сопственога интереса.

Такви случај мене принуждаје молити Вас покорњејше да заповиједите вишеречена сочиненија не пуштати из Ваше типографије и да их забраните у Ваше књажевство свакоме читати и имати, као што и друга сва правитељства зла и развратна сочиненија запрећују.

Ја просвјешченије љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је сообразно данашњијем опстојатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а просвјешченије развратно, којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске нити ја љубим нити ће ниједан управомисљашчи Славјанин.

Ја бих Доситеја почитова да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио и зато га презирем како човјека који није видио у што се садржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем.

Впрочем поздрављајући Вас љубезњејше имам срећу бити с високопочитанијем

Ваше Свјетлости
предањејши слуга
владика црногорски
П. Петрович Његош

У Тријесту 3-га Августа 1837“.[1]

Питање српскога језика, питање одабира ћириличног или латиничног писма,и начина њихове употребе, није само нека успутна проблематика. У контексту свих дешавања у 19. вијеку и, повезано с њима, дешавањима у 20. и 21. вијеку, борба за српски језик и ћирилицу представља темељ борбе за опстанак српске културе и традиције. Стога је борба за интегритет српског језика и борба за простор, за територију.

Милана Бабић

Милана Бабић

Зашто писмо владике Његоша кнезу Милошу у уводу? Стога што оно јасно назначава и отвара сву проблематику српског језичког идентитета – питање семантичког урушавања старосрпске језичке ризнице те, посљедично, духовног пропадања и напосљетку духовног суноврата – кидање везе са првобитним смислом ријечи и истовремено одсијецање од православне баштине. Усвајање просветитељске мисли и израза представља почетак потпадања под западну мисао и дух – десакрализацију и „приземљење“ израза српског језика: „Појмови који су код Доментијана, Теодосија и Данила означавали специфично Божије особине или својства, такође и духовна стања подвижника, појмови који су на лексичком нивоу одлика високог стила сакралне књижевности, епоха просветитељства је десакрализовала и извршила нови семантизацију у складу с идеолошким начелима новог времена.“[2] Паралелно са процесом десакрализације дешава се и процес стварања језичког стандарда на „стриктно колоквијалној основи“[3]. „Српску културу опслуживао је, од XII до XVIII века, српскословенски језик, тј. српска редакција старословенског језика, који се користио у свим српским земљама, а нарочито у Рашкој, Зети, Хуму, Босни и Македонији. Тај се језик сразмерно мало мењао током времена: његова норма створена је још у првој половини XIII столећа и она је, уз ограничену Најпре, затирање језичког и духовног прејемства (атак по вертикали). Реформом Вука Стефановића Караџића, којом је језички стандард конципиран на стриктно колоквијалној основи, а не на неком од већ вековима постојећих књижевних језика српског народа, учињен је потез без преседана у односу на друге словенске народе и знатно осиромашена пуноћа српске културе. Српску културу опслуживао је, од XII до XVIII века, српскословенски језик, тј. српска редакција старословенског језика, који се користио у свим српским земљама, а нарочито у Рашкој, Зети, Хуму, Босни и Македонији. Тај се језик сразмерно мало мењао током времена: његова норма створена је још у првој половини XIII столећа и она је, уз ограничену еволуцију, важила све до XVIII века. Још на самом почетку, као и у другим словенским срединама, код Срба је створена диглосија – упоредно служење двама језичким типовима, од којих се један осећа као виши, отменији и ученији и резервише за сферу књижевности и писмености (у нашем случају српскословенски), а други као нижи, народски, једноставнији (штокавски говор), који је као такав присутан само у нижим књижевним жанровима, пословним списима, имовинским документима и писмима. У XVIII веку мешавином србизиране руске редакције црквенословенског језика и народног српског језика код Срба у Војводини и Угарској настаје хибридни славеносрпски језик, чија се стабилизација и кодификација, нажалост, одвијала веома споро, што је стицајем несрећних околности отворило простор за Вукову језичку политику. Током XIX века српска књижевнојезичка реформа могла је логички да се одвија на идентичан начин као и руска у XVIII веку (понајвише заслугом Тредијаковског, Ломоносова и Пушкина) – стандардизовањем тога хибридног језика уз одређивање удела српскословенских обележја и отварање простора за народне језичке црте. На тај начин избегло би се прекидање континуитета у односу на дотадашњу седмовековну непрекинуту књижевну и духовну традицију (укључујући и отуђивање од властитог богослужбеног језика), што би свакако имало импликације и по јасноћу става о српском етничком и језичком идентитету. Штавише, нормирањем књижевног језика на славеносрпској основи био би избегнут сваки повод за покушаје стварања јединственог књижевног језика Срба и Хрвата, са свим потоњим из њих проистеклим последицама.“[4]

Душан Пророковић

Душан Пророковић

Дакле, први процес који се десио средином 19. вијеку јесте десакрализација лексичког израза. Потом је дошло до радикалног раскидање са српскословенском традицијом његовања различитих стилова (нивоа израза) у језику .

Трећи процес креће мало касније и везан је за вријеме аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини; библијском формом речено дешава се у вријеме владавине барона Бењамина Калаја и представља покушај увођења језичко-националне политике „босанства“. Метод који ће оставити трајне посљедице на српско језичко и национално биће у БиХ, али и шире. У 19. вијеку почиње а у 20. долази појачава процес наметања латинице као претежнијег писма у оној сфери (штокавској) гдје је раније било доминантна ћирилица.

Шири контекст – ћирилица и латиница као показатељи цивилизацијске припадности Истоку или Западу

Једна од првих мера коју је донео Мустафа Кемал Ататурк када је дошао на чело Турске, била је промена писма. Уместо арапског писма, од тада се користи латиница. У образложењу овакве одлуке наводи се и да је арапско писмо било неприлагођено турском народном језику. Многи гласови који постоје у турском језику, нису веродостојно приказивани арапским писмом (другачије су изговарани на арапском), па је била нужна нова кодификација. Међутим, разлози за промјену писма налазе се и у политици. Или тачније, у геополитичкој оријентацији постосманске Турске. Ататурк је желео да се, што је могуће више, приближи западној култури, остављајући иза себе све оне елементе историјског насљеђа, који су му дјеловали претеће за модернизацију друштва. Ново писмо – нова геополитичка оријентација.

Молитва Господња на румунском језику исписана румунском ћирилицом

Молитва Господња на румунском језику исписана румунском ћирилицом

Ататурк није први који је спровео латинизацију писма. Још пре Турске, нешто слично се десило у румунском језику, мада тамо промјена није била нагла. Најстарији пронађени писани документ румунском ћирилицом датира из 1392. године, а ћирилица је званично коришћена за писање докумената, рукописа, књига, натписа, и израду печата на румунском језику све до друге половине XIX века. Од 1830-тих година у употребу паралелно са ћирилицом улази и латиница, а од 1862. службено писмо је латинично. У појединим дијеловима румунског етнопростора ћирилица се одржава до треће деценије ХХ века, прије свега у Молдавији и Бесарабији. Под притиском из Румуније и у Молдавији се мијења писмо, те се законом комунистичких власти из 1989. године под називом „О враћању латиничног писма молдавском језику“ (О возврате молдавскому языку латинской графики) оно латинизује.

Да примјери из Турске и Румуније нису усамљени, показују и дешавања у Совјетском Савезу и савременој Русији. „Већ 1932. године латиница се учврстила на већем делу територије Совјетског савеза, чиме су испуњени завети Лењина. Политичари и по који научник, као Н. И. Бухарин, Н. Ј. Мар, А. В. Лунчарски и Н. Ф. Јаковљев су припремили све неопходно и за прелазак руског језика на латинично писмо (такође и низ других језика – грузијски, јерменски). Бољшевици су ово представљали као важну етапу за ширење светске револуције, заживљавању космополитизма и обрачуна са различитим језицима и националностима. Није познато зашто латиница није сматрана реакционарним писмом, а ћирилица јесте. Било је потребно још неколико година да се Руси поведу за осталим народима бивше империје и да се одрекну дореволуционарне културе“[5]. И у доктрини совјетских комуниста се чуло како треба „писати латиницу да те цио свијет разуме“. Ипак, експеримент са промјеном писма руског језика није успио. „Из науци непознатих разлога Стаљин је 1933. године наредио брз прекид латинизације Совјетског Савеза (на њеним крајевима по инерцији је настављена још неколико година), а од 1935. године почео је процес преласка на ћирилицу свих језика Совјетског савеза, без обзира на то да ли су имали дужу или краћу историју коришћења латинице. „Ћирилизација“ Совјетског Савеза је до 1940. године реализована, мада је по крајевима рађена и до краја 1950. године. Десетине језика је стекло писмо која их је уједињавало са руским културним простором и практично их први пут укључило у јединствен евро-азијски информациони простор. Они који су спроводили латинизацију завршили су у логорима. Интересантно је још да су на окупираним деловима Совјетског Савеза од стране Немаца, 1941. године (Крим, Кавказ) деца лењинистичких бољшевика почели да уводе латиницу. Победа совјета у Другом светском рату, 1945. године, значила је и цементирање ћирилице као писма Совјетског Савеза, што је допринело његовом ширењу у социјалистичком блоку (ћирилица је у то време уведена у Монголији као званично писмо)“.[6]

Службена писма на постсовјетском простору 2011. године[7]

Службена писма на постсовјетском простору 2011. године [7]

Послије распада Совјетског савеза поново се покреће питање латинизације језика. Дописни члан Руске академије наука Сергеј Арутјунов (Сергей Александрович Арутюнов) наводи да „ако Русија жели да иде у корак са прогресивним светом (sic!) дужна је да пређе у потпуности на латиницу, прије или касније тако ће бити“[8]. Док је у Русији ово питање и даље само део академских расправа, у другим дијеловима некадашње совјетске мегадржаве прешло се на конкретна дела. Азербејџан, Туркменистан и Узбекистан су од осамостаљивања (поново) увели латиницу као службено писмо, док су постојале намјере да се нешто тако учини и у Татарстану, са татарским језиком 1999. године. У Украјини се такође размишљало о латинизацији, а занимљиво објашњење зашто то треба учинити је понудио тадашњи председник Виктор Јушченко (Виктор Андреевич Ющенко) 2005. године, образложивши да је то неопходно због „брже интеграције Украјине у структуре Европске уније“[9].

azerbedjdzanski

Промене алфабета у Азербејџану у ХХ веку[10]

Примери из азербејџанског, туркменског и узбечког језика, те тежња украјинских националиста, су и најилустративнији када се говори о томе каква је веза између писма и геополитике. До 1928. године и Азери и Узбеци су писали искључиво персијско-арапским писмом (Yana imla), да би онда у првој фази прављења совјетске државе прешли на латиницу (Yañalif). Потом, усљед Стаљинових одлука о враћању на ћирилицу и они прилагођавају своје писмо, па се ћирилица користи све до 1992. Потом се, од осамостаљивања, када сопствени идентитет покушавају да праве удаљавањем од руског, прелази на латиницу. Данас, Азербејџанци који живе у Ирану и даље пишу персијско-арапским писмом, а они који насељавају руски Дагестан – ћирилицом!

Геополитика се дефинише као „синтетичко-аналитички приступ којим се идентификују друштвено-географски и природно-географски фактори који утичу на политику и положај државе, утврђују и оцењују односи између тих фактора, као и карактеристике окружења посматране државе, у циљу предузимања неопходних мера зарад очувања безбедности државне територије, становништва, имовине и поретка, обезбеђивања укупног напретка друштва који задовољава потребе огромне већине појединаца – чланова друштва, истовремено обезбеђујући равнотежу између различитих међузависних целина које представљају саставне делове целовитог друштвеног система и избегавање прекомерних флуктуација у државној економији, утврђивањем зона контроле, утицаја и занимања“[11]. У најширем смислу, геополитика се може објаснити као тежња за „овладавањем простором“. Утицај на језик и писмо једног народа има дугорочне посљедице и може произвести политичку штету или користи. Подстицање прелазака са ћириличног на латинично писмо данас, има везе са геополитичким циљевима западних држава, у истој мери, у којој је имао везе током ХIX века процес кодификације језика словенских народа.

У дугом историјском континуитету се пред кључне центре моћи на Западу, а прије свега за Велику Британију, Аустроугарску и Ватикан, поставља питање: како удаљити словенске народе од Русије. Током ХIX века Русија постаје заштитник и светионик за све православне и словенске народе. У својим биткама за независност Србија, Бугарска и Црна Гора се понајвише ослањају на Русију. Први гувернер независне Грчке (1827-1832) био је Јоанис Каподистријас, који је од 1816-1822. године обављао дужност министра спољних послова Русије. Водећи словачки интелектуалац Људовит Штур (Ľudovít Velislav Štúr) упозорава на опасност од германизовања Словена и заговара окретање ка Русији. Штур је рјешење видио у формирању рускословенског царства, чиме би интереси западнословенских и јужнословенских народа били дугорочно обезбеђени, што је описао у свом раду Словенство и свет будућности (Slovanstvo a svеt budúcnosti). У састав рускословенског царства улазило би, поред Руса, још осам словенских народа: Пољаци, Чеси, Словаци, северни Срби (Лужички, прим. аут.), јужни Срби, Хрвати, Словенци и Русини. Један од стубова на којима би почивао процес свесловенске интеграције било би православље, а службени језик би био руски (Штур констатује како је старословенски језик нажалост мртав).[12] Занимљивост везана за Штуров предлог, између осталог, јесте и у томе што је он био лутеранац, а предлагао је окупљање око православља, и што је, иако је у историји остао упамћен као „отац словачког језика“, предлагао увођење руског као службеног језика на територији рускословенског царства. Томаш Масарик (Tomáš Garrigue Masaryk) је од почетка Првог светског рата па све до Октобарске револуције као гаранта формирања и очувања Чехословачке видео Русију, али су га преврат у Петрограду и потоња дешавања у Русији натерали да свој став промени и савезника потражи у Француској. У циљу слабљења немачког притиска на Чешку размишљао је и о савезу са Лужичким Србима, али му није пошло за руком да тај план реализује до краја.[13]

Одговор који долази са Запада на ширење и јачање руског утицаја међу православним и словенским народима, јесте подршка културном удаљавању од Русије. На југословенском простору се од стране Беча и Ватикана спроводе два паралелна процеса. Први је преузимање контроле над „југословенском идејом“, а други се тиче кодификације српског језика. Тако, са једне стране, један од челника југословенског покрета у Хрватској постаје католички бискуп Јосип Јурај Штросмајер (Јоsip Strossmayer). Штросмајер је био лични пријатељ аустријског цара, a врло млад постао је бискуп у Ђакову. У свом мисионарском раду био је надлежан за ширење и јачање католичке вјере у Босни и Херцеговини и тешко је замислити да је могао водити било какву самосталну југословенску политику на тлу Хрватске, мимо знања Ватикана и Беча. Тешко је и замислити како је један од најмлађих католичких бискупа у Европи и један од најперспективнијих у Аустроугарској могао бити искрени заговорник стварања јединствене државе Срба и Хрвата, по цену растурања Хабзбуршке монархије, а у којој би преко 60% становника било православних. За њега Јован Дучић пише: „Ако је Штросмајер говорио о југословенству, то је ствар политике, а не осећања, идеја, а не идеала, комбинаторике, а не идеологије.“[14] Дучић још и наводи како је „у ХVI веку један Штросмајеров претходник, хрватски калуђер Крижанић, ишао у Русију с идејом да целу славенску Русију приведе католичкој цркви. Имао је тезу да за успех у руском свету не треба нападати православље, као што се раније радило, него, напротив, проповедати како су обе хришћанске вере једнаке у основи, али да су Грци преварили Русе… Писао је у Рим да ће, ако само успе да добије место библиотекара у царском двору, покатоличити цареву породицу, а затим и цео руски народ.“[15] Успостављањем контроле над југословенском идејом амортизује се претња по интересе Аустроугарске и Римске курије.

Са друге стране, на стварање српског језика посебно утиче Јернеј Копитар, цензор за књиге на словенским језицима при бечкој дворској библиотеци. Занимљиво је да Копитар одбија да објави књигу Вука Караџића о пропасти Првог српског устанка, коју овај доноси у Беч 1813. године, али се зато заложио да публикује два друга рада: „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“ и „Малу просто-народњу славеносербску пјеснарицу“. Посматрајући из хрватског угла, Марио Грчевић пише како је „Копитар у сурадњи с аустријским редарством одлучио српски књижевни језик реформирати тако да му прекине развојни континуитет и да му наметне хрватскојезични тип као основицу. Тиме је хтио прекинути српске културно-политичке везе са Русијом и православне Србе везати уз католичке Хрвате. Након прихваћања хрватских књижевнојезичких засада од стране Срба посредством В. С. Караџића, Хрватима је требало наметнути Копитар-Караџићеву правописну језичку кодификацију. Српско-хрватским књижевнојезичким уједињењем Копитар је канио потакнути настанак нове српске нације која би добрим дијелом била католичка, прозападно оријентирана и привржена Аустрији. Преко ње би се ширио аустријски утјецај према истоку“[16]. Копитар је имао изразито негативно мишљење о словенскосрпском књижевном језику, сматрајући да ће се на такав начин зауставити асимилација штокавских православаца у католичком окружењу (Војна Крајина и Далмација), као и да ће се тим путем ширити простор за јачање утицаја Русије међу словенским католицима[17]. Он се појављује као „стратег који жели да усмјерава јужнославенске језике“[18]. Зато он наговара Вука Караџића да почне са писањем прве граматике српског језика и да прикупља ријечи народног говора како би издао Први српски речник. Рјечник под називом „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“ је објављен 1818. године, док су из нове српске граматике избачена старословенска слова: ѥ (је), ѣ (јат), ї (ји), ы (тврдо и), ѵ (и), ѹ (у), ѡ (о), ѧ (ен), я (ја), ю (ју), ѿ (от), ѭ (јус), ѳ (т), ѕ (дз), щ (шћ), ѯ (кс), ѱ (пс), ъ (тврди полуглас), ь (меки полуглас). Поред 24 преузета, уводе се још и: љ, њ, ђ, ћ, џ, ч.

Копитар је, иначе, Вуку Караџићу говорио како би требало Хрвате придобити да се почну изјашњавати као Срби и да прихвате ћирилицу као своје писмо, што наводи Ватрослав Јагић, цитирајући преписку између Вука Караџића и Лукијана Мушицког: „Само да је шокце дотле довести да рекну да су Срби и да приме наша слова, а нека верују шта им драго“[19]. На крају, новостворени језик је културно приближио Србе и Хрвате, мада се низ унапред постављених циљева тада није остварио. Захваљујући томе није подстакнут виши талас католичења Срба, нити су Хрвати почели да се изјашњавају као Срби, нити је спречено стварање Југославије. За Србе је у том тренутку важно што се јачањем западног културног вектора они културно удаљавају од Русије. Ка Русији остаје отворена религијска вертикала, али ће после Октобарске револуције и она бити прекинута, чиме се у историјском смислу чини непоправљива штета по српско-руске односе.

Колико је ово било важно, показују и дешавања која почињу средином седамдесетих година ХХ века, а кулминирају у посљедњој деценији ХХ и првој деценији ХХI века. На српском етнопростору и језичком простору стварају се нови, вјештачки језици, попут бошњачког и црногорског, а који имају за циљ културно удаљавање мухамеданског становништва у БиХ и православног у Црној Гори од Срба и Србије.

Језик се користи као средство у геополитичкој борби, а унутар Србије то се показује покушајима „агресивне латинизације“ писма, на начин, како је то учињено у већ поменутим постсовјетским државама. На такав начин, српски фактор се покушава трајно утопити у западну цивилизацијску матрицу, чиме би пута ка опкољавању евроазијског Харланда, како га је дефинисао Халфорд Макиндер, био потпуно отворен.

Одабир писма дакле значи сврставање: идеолошко, културолошко, политичко, симболичко и религијско. У српској традицији ћирилица има неоспорну симболичку функцију, али је богато српско насљеђе писано латиницом и суживот двају писама учинило да владање и писање латиницом постане наша свакодневна потреба.[20] Одрицањем од латинице морали бисмо се одрећи посредно и свега што су Срби створили на латиници, дубровачке и бококоторске књижевности, које су у цјелини писане латиницом, а које су саставни дио српске књижевности. „Њиховим искључењем из корпуса српске књижевности, што је одавно програмирани циљ хрватског филолошког програма, Срби би били вјероватно једини европски народ без два вијека књижевности, тј. без цијеле књижевности средњег периода (ренесанса и барок). Из тих разлога латиница,уз ћирилицу, мора остати писмо српскога народа, а можда још више и због тога што би се одрицањем од латинице Хрватима и муслиманима дао аргумент за издвајање дијела српског језика под њиховим именом, с писмом као диференцијалном особином према српском књижевном језику.“[21]

Међутим, чињеница је да се при изједначавању ова два писма неминовно крећемо у правцу потискивања ћирилице и експанзији латинице. Уз аргументацију да се не можемо одрећи латинице остаје и отворено питање да ли је онда и латиница подједнако српско писмо као и ћирилица. Један од одговора би могао бити: „Ћирилица јесте српско писмо, а латиница Гајева, с малом Даничићевом дорадом, није српско писмо, него је писмо српскога језика.“[22] Овим ставом ми потврђујемо истину да се данашњи српским језиком служе они који су српски језик преузели (Хрвати) и они који су одувијек говорили српским језиком (Бошњаци и Црногорци) али га сада називају другим именима (босански и црногорски).

На крају остаје чињеница да у тренутном распореду „снага“ , са „ударима“ на ћирилицу који долазе споља и изнутра (некада и без свијести појединаца „шта чине“), изборити се за ћирилицу као прво и доминатно српско писмо представља велики проблем. Рјешавање овог проблема захтијева стратегију која мора бити спроведена „са врха“ (од стране државних институција) и „са дна“ од стране растрежњеног појединца који мора имати јасну свијест да одабирајући да свакодневно, у свакој прилици, пише ћирилицом прави цивилизацијски избор.


[1] Писмо Милошу Обреновићу. [In:] Писма. Сабрана дела Петра II Петровићa Његошa. – Електронска верзија, 2007.

[2] Зорица Никитовић „Именица благоутробије  у дијахронијској перспективи“

[3] Ксенија Кончаревић: Затирање душе, Светигора.

[4] Исто

[5] Зоран Милошевић, „Геополитика и ћирилица“, Центар академске речи Шабац, 10.01.2015. Доступно на: http://www.carsa.rs/geopolitika-cirilica/.

[6] Зоран Милошевић, наведено дело, према: Максим Медоваров, „Кириллица – евразийский алфавит“, доступно на: http://www.rossia3.ru/politics/foreign/kirillitsa.

[7] Преузет из: Tatiana Serwetnyk, Piotr Kościński, „Cyrylica w odwrocie“, Rzeczpospolita, 11.07.2011. Доступно на: http://www.rp.pl/artykul/2,685971-Cyrylica-w-odwrocie.html.

http://www.rp.pl/artykul/2,685971-Cyrylica-w-odwrocie.html

[8] Станислав Артемов, „Латиница vs. Кириллица, Смена алфавита как результат смены политсистемы“, ЦентрАзия, 10.12.2014. Доступно на: http://www.centrasia.ru/newsA.php?st=1088714580.

[9] Tatiana Serwetnyk, Piotr Kościński, „Cyrylica w odwrocie“, Rzeczpospolita, 11.07.2011. Доступно на:

http://www.rp.pl/artykul/2,685971-Cyrylica-w-odwrocie.html.

[10] „Аlphabet Changes in Azerbaijan in the 20th Century“, Azerbaijan International, 8 (1), 2000, стр. 13.

[11] Душан Пророковић, Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку 21. века, Сл. Гласник: Геополитика, Београд, 2012, стр. 31.

[12] Више о овоме у раду: Ľudovit Štúr, Slovanstvo a svet budúcnosti, SIMŠ, Bratislava, 1993.

[13] О овоме више у: Tomaš Masaryk, Nová Europa. Stanovisko slovanské. Nakl. G. Dubského, Praha, 1920.

[14] Јован Дучић, Верујем у Бога и у српство, Дерета, Београд, 1999, стр. 25.

[15] Исто, стр. 37.

[16] Mario Grčević, „Jernej Kopitar kao strateg Karadžićeve književno-jezičke reforme“, Filologija, No. 53, 2009, стр. 1.

[17] Погледати: Голуб Добрашиновић, Копитар и Вук, Рад, Београд, 1980, стр. 85.

[18] Jože Toporišić, „Vuk Stefanović Karadžić u svijetlu korespondencije Kopitar-Dobrovski“, Naučni sastanak slavista u Vukove dane 17:5, 1988, стр. 226.

[19] Према: Марио Грчевић, наведено дело, стр. 44.

[20] Митар Пешикан, Јован Јерковић, Мато Пижурица, Правопис српскога језика, Матица Српска, Нови Сад, 2011, стр. 15.

[21] Милош Ковачевић Српски језик између науке и политике, Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске, Бања Лука 2015, стр. 24.

[22] Исто, стр. 25.

Advertisements