Ознаке

, , , ,

dokazivanje-srebreniceУ новој књизи Стефана Каргановића „Доказивање Сребренице пред Хашким трибуналом“ (Београд, 2016) налазе се сабране студије, есеји и чланци који се превасходно баве тиме како Хашки трибунал валоризује доказни материјал који се односи на Сребреницу – шта уопште сматра доказним материјалом, који су стандарди утврђивања његове аутентичности и који је пут од овако утврђених чињеница (које су неретко само „чињенице“) до далекосежних правних и правно-политичких закључака.

 

Поред „Предговора“ Срђе Трифковића, „Увода“ и „Поговора“, у књизи је објављено десет студија и чланака различитог обима и тема, са тежиштем на формалном и садржинском преиспитивању кључних доказа и сведочанстава којима Хашко тужилаштво подупире свој „сребренички случај“. Ове студије сведоче о ауторовом систематичном вишегодишњем бављењу контроверзним дешавањима која су уследила након што су у јулу 1995. снаге Војске Републике Српске заузеле овај источнобосански градић.

Стефан Каргановић је вишеструко квалификован да се позабави овом проблематиком, која се може сместити на интердисциплинарном терену где се укрштају право, историја и политика. Он је учествовао као део тимова одбране у неколико „сребреничких предмета“ и тада је био у прилици – не само да се упозна са чињеничком основом сребреничких предмета већ и са методама процене доказног материјала и процесним радњама које ову процену прате. Ово правничко искуство постало је темељ за потоњи рад невладине организације Историјски пројекат Сребреница која ради на томе да критички и идеолошки неоптерећено приступи ратним дешавањима у и око Сребренице, током грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992–1995).

Средишња идеја ове књиге је испитивање може ли се сматрати да је доказни поступак пред Хашким трибуналом у вези са Сребреницом у складу са стандардним доказним поступком који постоји у националним судским системима многих западних држава, али и широм света. Одговор који се намеће након читања ове књиге је – одлучно не!

Каргановић цитира параграф 4 пресуде генералу Крстићу[1] у коме стоји: „Претресно веће се ослања на мозаик доказа који у својој свеукупности приказује догађаје оком неколико дана у јулу 1995. године.“ Ова безобална доказно-аналитичка техника даје судским већима широку слободу. Толико широку да свако пабирчење сведочанстава, навода из друге или треће руке и сумњивих

Стефан Каргановић

Стефан Каргановић

материјалних доказа некако може да се уклопи у унапред задату, политички мотивисану верзију догађаја. Важно је нагласити да се Суд оваквом методом користи приликом утврђивања „специфичне намере“ (dolus specialis) – кључне тачке приликом утврђивања да ли се у Сребреници 1995. године догодио геноцид или није.

Ноншалантан приступ приметан је и код појединачних доказа и сведочанстава. Сведочење „крунског сведока“ Дражена Ердемовића, у више наврата поновљено пред судовима у Хагу и Сарајеву, амблематичан је пример. Стефан Каргановић је под пажљиву аналитичку лупу ставио главне материјалне доказе и сведочења у вези са Сребреницом које Хашки трибунал прихвата као чињеничку базу за своје закључке. У питању су сведочења Дражена Ердемовића, заштићеног сведока који је под ознаком Q сведочио на суђењу генералу Крстићу, и Ахма Хасића који је сведочио под својим именом и псеудонимом на различитим суђењима. Када су материјални докази по среди критички се анализира форензички материјал, наводни транскрипти пресретнутих комуникација српских заповедника и ДНК упаривања. Оно што привлачи пажњу код више типова доказног материјала јесте чињеница да је тужена страна готово без изузетка лишена могућности да независно провери његову веродостојност.[2] Понекад ни сам Трибунал не поседује начин да адекватно оцени веродостојност ДНК упаривања – чију доказну снагу, међутим, значајно прецењује.[3]

Резултати критичког преиспитивања доказа не налазе се само у списима српских аутора који су незадовољни радом овог трибунала, већ и код судије Приске Матимбе Нијамбе – која је у свом издвојеном и супротном мишљењу указала на највећи део легалних, правних и фактографских мањкавости у случају Толимир. Интегрални превод њеног издвојеног и супротстављеног мишљења у случају Толимир објављен је као један од прилога у овој књизи[4].

„Доказивање Сребренице пред Хашким трибуналом“ представља вредан преглед досадашњег рада Стефана Каргановића о сребреничким темама и посебно правном аспекту ових тема. Мозаик ових студија и чланака, за разлику од раније споменуте мозаичне доказне методе Хашког трибунала, успева да заснује снажан случај – да Хашки трибунал систематски и доследно подбацује у коришћењу и валоризацији доказног материјала. А то, неизбежно, баца сенку и на његов целокупни рад.

_____________

[1] Поглавље „Како се трибуналу доказује геноцид“, стр. 133.

[2] Покушаји Радована Караџића да прибави ДНК узорке ради независне провере упали су у спиралу ограничења и оспоравања овог права. Иако Караџић није успео у свом науму, који би пред правичним судом био неупитан, његов случај представља речито сведочанство о различитим могућностима одбране и тужилаштва пред Хашким трибуналом.

[3] У већем броју написа и других јавних наступа указивано је како ДНК налази несумњиво указују да је званични сребренички наратив поткрепљен и неупитан. Међутим, како су Стефан Каргановић и други аутори указали на више места, ДНК анализа – колико год беспрекорно била изведена – у најбољем случају може да послужи за идентификацију посмртних остатака и њихово груписање. Ни најбоља ДНК анализа не може да дâ одговоре на кључна криминолошка питања – у којим околностима је настрадала особа. То омогућава само добро изведено форензичко испитивање.

[4] Поред овог, у књизи је објављено и неколико других прилога. Један који указује са коликом лакоћом је Хашки трибунал могао да кривотвори копију уговора између Војске Републике Српске са потписом генерала Ратка Младића. Оригинала тог уговора у документацији Хашког суда нема. Суд није, колико је познато аутору ових редова, ни покушао да конвалидира овај потпис указивањем да је генерал Младић рутински потписивао уговоре те врсте. Овај документ има велики значај јер се њиме наводно у директну везу доводи ангажовање људства Десетог диверзантског одреда и врха Војске Републике Српске, односно лично генерала Младића.


ПРЕУЗМИТЕ КЊИГУ „ДОКАЗИВАЊЕ СРЕБРЕНИЦЕ ПРЕД ХАШКИМ ТРИБУНАЛОМ“ (PDF)