Ознаке

, ,

Да ли у „нормалној и пристојној“ земљи онај за ког се основано сумња да има везе с мафијом може остати у јавном животу, а камоли на државној функцији?

Јово Бакић

Јово Бакић

Десничарски део Србије већ неко време сања влажне трампистичке снове. Радикалнодесничарска уверења Доналда Трампа, испољена у националистичкој ксенофобији и ауторитарности, наишла су на одзив српских радикала, па су Војислав Шешељ и доглавници обукли мајице с његовим ликом. Кловн се кловну радује! Слично томе, Двери, окуражене појавом овог исламофоба, надају се да је дошло време таквих сподоба и на Старом континенту, па и у Србији. Све то пропраћено је убеђењем да ће Трамп и Путин заједно ратовати против ИД-а и тероризма, па ће се и америчко разумевање наших фрустрација увећати.

Хладни трампистички туш убрзо је уследио, али српски десничари не признају да је вода ледена. Полио их је генерал Џејмс Матис – антируски и исламофобично усмерени милитариста (нарочито мрзи Иран, с којим Русија има врло добре односе) речитог надимка – „бесни пас“. По његовом наређењу, у мају 2004. побијено је четрдесет двоје цивила на свадби у Ираку, па је као осведочени ратни злочинац прво постао Обамин командант Централне команде, а затим и Трампов министар одбране. Недавно је поручио да су Косову потребне сопствене оружане снаге. Такође, Обамина влада је, непосредно пре истека мандата, забранила улаз Милораду Додику у САД, а једна од првих одлука Трампове владе била је продужење те забране.

Напослетку, у посети Београду боравио је Метју Палмер, директор Канцеларије за југоисточну Европу у Стејт департменту, који је прве дипломатске кораке направио 1993. управо на ушћу Саве у Дунав. Недвосмислено је ставио до знања да пре четврт века утврђени спољнополитички курс САД према простору бивше Југославије неће мењати ни Трамп. Паметном довољно.

Но, плиткоумна трампоманија, коју диктирају злоћудни таблоиди и површни аналитичари, прикрива застрашујућу чињеницу да наше друштво силује мафија која је завладала државом. Новинари су масовно заплашени и само ретки међу њима се осмеле да поставе незгодна питања, јер осиони властодршци одмах сикћу, помињу Сороса и Мишковића, национални интерес, неприкосновеност својих  породица, а каткад новинар и без посла остане. Да ли повишен тон политичара сведочи да је у праву? Не, бахатост и висина децибела скривају мањак аргумената. Заборавља се да политичари треба да буду слуге народа, дужни да полажу рачуне јавности, коју заступају новинари. Овде се све изокренуло, па политичари мисле да су господари народни, а новинари њихове слуге.

Тако новинари не питају ко је тај „високо позиционирани политичар“ чијем је сину Сале Мутави био телохранитељ. Потоњег вођу „гробарске“ навијачке подгрупе „јањичари“ (јединствен у свету, јер је био вођ навијача два супротстављена клуба, па отуда назив подгрупе), шира јавност је, заједно с недавно за убиство оптуженим Вељом Невољом (основана је сумња да су вежбали на војном стрелишту!), упознала када су садистички пребили припаднике клупског обезбеђења „Партизана“. Правоснажно је осуђен на пет година и десет месеци робије 2013, због трговине дрогом и поседовања оружја, али казну није издржао, пошто му је суд (живело нам независно судство!) дванаест пута за три године омогућио да не иде у затвор, како због чињенице да је четири месеца након изрицања казне изабран за тренера у „Партизану“, тако због тобоже крхког здравља. Политичар који таквог телохранитеља своме сину намени сумњиве је памети и открива сопствену припадност мафији. Он не би смео да обавља јавну функцију, већ тужилаштво мора да испита његово место у хијерархији мафије. Да ли нервозне реакције председника владе и његовог посилног (обојицу красе убојити надимци), након убиства поменутог мафијаша указују на то кога је чувао убијени? Ако тако није, нека без оклевања обелодане чије је дете убијени мафијаш штитио.

Такође, јавна је тајна већ годинама да је Златибор Лончар, министар здравства, некоћ друговао са земунским мафијашима. Према сазнањима Крика, Дејан Миленковић Багзи је на суђењу изјавио: „Сваки други дан је био код нас у Шилеровој, долазио тамо, чак је учествовао у неким убиствима.“ Да ли је нормално да лекар грли мафијаше, са супругом једног од њих склапа купопродајни уговор за стан, па затим постане министар? Да ли у „нормалној и пристојној“ земљи онај за ког се основано сумња да има везе с мафијом (помену ли неко Тончева и Дачића?) може остати у јавном животу, а камоли на државној функцији? А „комплетан идиот“ из „врха градске власти“?

Дакле, Трампова идеологија и практичне мере које је предузео (што је посебна тема) разлог су за бригу, али нас непосредно угрожава мафија. Ако себи и Србији желимо добро, морамо се ослободити од мафијашких хуља и њихових слина.

Доцент на Филозофском факултету у Београду

(Политика, 15. 2. 2017)

Advertisements