Ознаке

, , ,

У српску националну традицију најдубље су утиснути Први српски устанак, Балкански ратови и, нарочито, немачки ратови – Први и Други светски рат (1914–1945), каже Милош Ковић, аутор књиге „Једини пут”

Милош Ковић (Фото Д: Ћирков)

Милош Ковић (Фото Д: Ћирков)

Одбрана Србије од удруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске, 1915. године, повлачење преко Црне Горе и Албаније, обнова на Крфу и победа на Солунском фронту, са пуно права су названи Голготом и Васкрсом. Пораз и егзодус из 1915–1916, догађаји који се убрајају у најтрагичније тренутке српске историје, добили су свој накнадни, дубински смисао пошто су у националној традицији и сећању спојени са потоњом обновом и победом.

Издавачка кућа „Филип Вишњић” из Београда објавила је књигу историчара Милоша Ковића „Једини пут” (Силе Антанте и одбрана Србије 1915. године). Када се проучава само година 1915, од напада на Србију првих дана октобра до напуштања отаџбине и успона српске војске и избеглица ка црногорским и албанским планинама почетком децембра, објашњава аутор, слика српског пораза постаје много стварнија и мрачнија. Шта се и зашто догодило? Ова књига не нуди једноставне и упрошћене одговоре. Њена кључна теза је, ипак, да су силе Антанте Србима помоћ прво обећале, потом су их спречиле да превентивним нападом на Бугарску сами себи помогну, да би их на крају препустиле милости и немилости непријатеља.

Историја одбране Србије 1915. сагледана је као целина која обухвата и војну и дипломатску историју, као и свакодневна искуства „обичних људи”. Приповедање о српском Великом рату не сме да изостави ни епско јунаштво, ни мученичка страдања. У књизи су, зато, са скоро подједнаком пажњом саслушани гласови краља Петра, његових официра и војника, српских и савезничких министара и дипломата, новинара, припадника медицинских мисија и заробљених непријатеља, жена и деце из избегличких колона.

Ратови су усуд српске историје. Срби су, понајвише због географских датости, објашњава Милош Ковић, ратовали више и дуже од многих нација. Ратови су доносили расуло и посрнућа, али су се у њима уобличавали српски култови и предања, са средиштем у Косовском завету. Ти култови, предања и завети учинили су Србе самосвеснијим и борбенијим у суочавању са искушењима.

Срби се, међутим, не разликују од осталих нација по томе што су сећање на ратна јунаштва и страдања уградили у темеље свог националног идентитета. Од британских до пацифичких острва, и од руских тајги до канадских прерија, нације памте и обележавају своје победе и своје патње. Још је Ернест Ренан у огледу „Шта је нација” (1882), који су Срби брзо превели и радо читали, утврдио да су нације, поред осталог, заједнице сећања на заједничка страдања. Историја и идентитет Срба то, заиста, могу да потврде. Постоје, наиме, ратови које су они пажљиво сачували у својој традицији, јер су им донели изузетно масовне погибије, смишљена затирања, поморе од болести и глади, сеобе и преверавања.

Такви су били турски ратови, од Маричке битке 1371. до пада Будима 1541. године. У ту врсту историјског искуства спадају и ратови између Османског царства, Хабзбуршког царства и Млетачке републике, који су обележили потоње векове српске историје. Међу њима је, по Србе, најпогубнији био Велики бечки рат 1683–1699. У времену ослободилачких ратова 1804–1945. у националну традицију најдубље су утиснути Први српски устанак, Балкански ратови и, нарочито, немачки ратови – Први и Други светски рат (1914–1945). Коначно, овом низу време ће додати и ратове који су пратили друго разбијање Југославије и уништавање српског становништва у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији (1991–1999).

Први светски рат, по много чему, наглашава Ковић, издваја се међу српским војевањима. Обележиле су га и највеће победе и највећа страдања. Он је велика раскрсница не само светске и европске, него и српске историје. Култура, привреда, политика – после њега ништа више није било као пре. Други светски рат био је само његов наставак. Последице Првог светског рата осећамо и данас, после пуних сто година. Садржаји и смисао српских сећања на Први светски рат мењали су се од 1918. до данас. Свако време, од доба Краљевине Југославије до данашње Републике Србије, имало је свој Велики рат. Срби су добар пример за то како предања мењају облике и како она, у исто време, могу да буду необично отпорна и трајна. Сећање на Велики рат одувек је подразумевало понос на претке, због јунаштва и победа на Церу, Колубари и Солунском фронту. Ту је и прича о поразу и страдању, о Албанској голготи, али се она увек везује за Крфски васкрс и Солунску победу. Хришћанство и патриотизам, који вековима чине основе европске културе, проналазе смисао голготе у неминовном васкрсу. Историјско искуство Срба то, уосталом, потврђује.

Тешко је, укратко, истиче Ковић, описати сву дубину пропасти из 1915. године. Србија коју је, почевши од 1804, у мукама и победама упорно градило неколико нараштаја, тада је избрисана са мапе Европе. Напале су је и разориле три државе – Немачка, Аустроугарска и Бугарска. Њена војска, прослављена у епским биткама на Куманову, Битољу, Брегалници, Церу и Колубари, била је побеђена. Држава и војска напустиле су територију Србије, да би наставиле борбу. Цивилно становништво, већ десетковано репресалијама и епидемијама, препуштено је на милост и немилост освајачима.

Зоран Радисављевић

(Политика, 15. 2. 2017)