Српском народу теже пада издаја него окупација
Интервју са протосинђелом Евтимијем, настојатељем катакомбног манастира Светог Саве у Жеровници, на Косову и Метохији који су урадили СРБИ НА ОКУП 28. фебруара 2016. године, на тему – СИТУАЦИЈА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ.
– Помаже Бог оче, можете ли нам одговорите на пар питања за портал СРБИ НА ОКУП.
ПС Евтимије: Бог вам помогао.
– Каква је ситуација на Косову и Метохији за српски народ?
ПС Евтимије: Пре свега желим да упутим захвалност и упутим речи добродошлице вама из СРБИ НА ОКУП, који сте се потрудили да дођете на Косово и да нас обиђете, и да видите како смо ми, јер нама је врло значајна брига нашег народа у остатку Србије о нама овде, који се налазимо у једном заиста незавидном положају. И то је то ваше прво питање на које ћу покушати да дам одговор.
Најкраће речено, што и већина нашег народа зна, Косово је окупирано али и издато. То су две доминантне речи које описују стање нашег народа, које је због тога, наравно, тешко. Могу једино да кажем да народ лакше подноси окупаторе него издајнике, то је ваљда увек и било у нашем народу и особина нашег народа. Поделио бих још стање на Косову на стање на северу Косова где се ми налазимо сада, и стање на југу, јужно од реке Ибар. Наравно стање у јужном делу је знатно теже јер је ту окупатор успео да потпуно покори и наш народ и нашу отаџбину, док је на северу ситуација знатно другачија због самог састава становништва и да кажем, географског положаја, који се наслања на централну Србију.
Када ме једном владика Артемије упитао каква је ситуација на Косову, као што сте ме и ви питали, ја сам рекао – с обзиром на то колико је јак наш непријатељ оличен у најјачим западним земљама које подржавају сецесионисте; колико дуго и предано раде на чупању Косова од Србије; колико су уложили средстава, времена, енергије у тај пројекат преко двадесет година; колико су организовани, способни; колико имају средстава на располагању; колико смо са друге стране ми неорганизовани, ослабљени, разједињени и остављени сами, кад имамо то све у виду онда је заиста чудо Божије да још увек нису успели да ишчупају Косово из срца Србије. И нема сумње да је то исто и ствар духовне наше вертикале, и да се и Бог пита и наши Свети преци, који су положили живот за Христа Бога на Косову пољу. Тако да је владика на тај коментар одговорио – „да, али не рече туре ако Бог да“. Многе су земаљске полуге и силе на страни наших непријатеља, али као што је рекао Свети Александар Невски „Бог није у сили него у правди!“. Борба за српско Косово је српска праведна борба и док год ми останемо на том путу, не издаје и не предаје, и ма како мало нас има – Бог ће бити с нама. А ако буде Бог с нама, онда имамо и реалну наду да можемо много побољшати нашу ситуацију на Косову.
Конкретно, та тежина ситуације се огледа у томе што је постављена права царина и царински прелаз. Ма како то политичари покушавали да избегну и да забашуре својим објашњењима и изразима, то је истинска и права царина која знатно отежава живот и наших приврединика и нашег народа, и наших болесника, јер у задње време су шиптари затегли око листе лекова, и многи народ наш купује лекове и у Рашки, јер не могу да добију те лекове овде на северу Косова. На југу је још тежа ситуација, где понекад чујемо да верници кажу да чак и немају анестезије за неке болеснике и да из свог џепа оду да купе у приватним апотекама анестезију да би могли да дају болесницима и далеко од оног што се приказује у медијима.
Недавно сам чуо од једног нашег верника из Зубиног потока да је Цивилна заштита, која је овде била задужена да брине, на какав-такав начин, о безбедности и осталим потребама овог народа, поптуно уклопљена у шиптарске институције, потпуно предата њима, и да је само он одбио да се својевољно интегрише у шиптарске институције, да су њих осамдесетак пристали на то, и да њих неколико није испунило услове. Али, заиста је то тужно видети да је само он својевољно одбио да учествује у томе. То су крупне ствари. Многи, да кажем, многи су се на други начин уклопили у те шиптарске институције почев од српске полиције и тако даље. Тужно је видети Србе који су обучени у шиптарске униформе са знаком шиптарске заставе на раменима, за разлику од српских полицајаца који носе српске заставе на својим раменима. И само тај податак је тужан и тежак видети и доживети овде, али, као што сам на почетку рекао – овде народу, уопште српском народу теже пада издаја него окупација.
– Има ли каквог отпора и борбе?
ПС Евтимије: Па, политика издаје креће од режима из Београда, даје своје плодове све до краја нивоа власти, значи до самих општина на Косову и Метохији. И док су овде били легални и легитимни представници власти кроз председнике и одборнике четири општине на северу Косова, отпор је постојао. Постојао је и референдум који је спроведен где се народ истински определио у 99 одсто да не жели шиптарске институције на северу Косова, и расположење народа и званичника је тад било јасно изражено. Међутим, та политика издаје је једним пучем сменила те председнике који нису хтели да спроведу бриселски споразум, споразум који је неуставан и који издаје Србију на Косову, и онда су они склоњени. И организовани су такозвани локални шиптарски избори квазидржаве Косово, где су под великим притисцима и претњама, и преко директора предузећа јавних и осталих, на једвите јаде успели да режим из Београда и његови експоненти овде на северу Косова, застрашивањем и претњама, и повластицама изведу 5-10% становника на те изборе, квазиизборе, и тиме доведу те људе, који тобож представљају народ на северу Косова. Ту је сваки отпор замро.
Од тог моментра званичан отпор не постоји, постоји само политика спровођења бриселске издаје. А питање за сваки зрав разум и за сваког Србина и Србкињу је – кога ти људи представљају овде са 5-10% изашлих гласова. Још је теже питање и тежа констатација – кога представљају такозвани представници српског народа у такозваној скупштини Косова.
Тако да ту не можемо никако говорити о правој борби српског народа и српских представника на Косову.
Једино што је овде постало легитимно на северу Косова то је (Скупштина, прим, прир.) Аутономне Покрајине Косово и Метохија, која је остала верна отаџбини Србији и законима Републике Србије, која је доследно бојкотовала те лажне изборе и која није укаљала ни свој образ, ни част, нити српско име.
Ови остали који се под српским листама или српским именом и српским заставама налазе по шиптарским институцијама – то је све лажно, да кажемо квазисрпство.
Тако да, народ је у суштини збуњен и обманут, али што је охрабрујуће, опет у великој већини није подржао ту издају, показао је на референдуму ту своју вољу неизласком на те шиптарске изборе, упркос свим притисцима није пристао на то. Тако да, ово што имамо тренутно, данас је на снази политика издаје и званична издаја Србије, али то ипак није оно иза чега стоји наш народ, него само појединци.
Док је Владика Артемије био на Косову тад је посебно била значајна борба, његова борба за српски народ и за српско Косово. Али, нажалост, испоставило се да ни он није имао с ким да води ту и националну борбу, и његово дело у вези заступања интереса српскога народа и српске државе на Косову тек треба да изађе на видело у свом пуном сјају и светлости. Нажалост, сада је то још увек, да кажемо, под велом ембарга и скрајнуто са стране, али што се истина дубље закопава она ће све сјајнија да васкрсне.
– Каква је духовна и црквена ситуација на Косову и Метохији?
ПС Евтимије: Духовна ситуација, морамо да кажемо, није добра, јер по учењу наше православне цркве и уопште по божанској науци, знамо да унутрашње стање у човеку много утиче на његов спољашњи положај. Тако да није случајно што смо се као народ, као држава и као црква, нашли у оваквом тешком положају, јер смо то пре свега допустили својим, да кажемо напуштањем Божијег пута и пута Светог Саве, пре свега поробили смо душу народну гресима, окупирали смо себе гресима, и напустили смо и издали пут Светога Саве и онда нам је дошла окупација која је видљива и спољашња, и дошла нам је издаја која је видљива и спољашња. Али, не смемо кривити ни окупаторе ни издајнике, ми то треба да кажемо да се зна истина, да се не би лаж зацарила тамо где јој није место, на престолу где треба истина да стоји. Ми као хришћани, као Срби, увек треба да говоримо истину. Тако да, пре свега смо криви ми сами, својим гресима, својим понашањем, а тек онда нам долази као последица ово све што је негативно.
На велику нашу жалост, ситуацију на Косову духовно оптерећује и велики грех који је почињен у односу на законитог Епископа рашко-призренског Артемија, где се црквена јерархија огрешила. Наравно, ту су били умешани прсти и домаћих и страних политичара, али без јерархије српске цркве не би они успели да помере Владику Артемија као стожера српске одбране на Косову, иако су то годинама покушавали. И због тог греха јерархије српске цркве, нарочито због греха актуелног узурпатора рашко-призренске епархије Теодосија, који је починио оцеубиство и преузео епархијски трон своме оцу на један лукав и срамотан начин, много отежава ситуацију и духовну и црквену и сам излаз из ње.
Али, за оне који су остали привржени истини, правди, свом законитом епископу, канонима и устројству цркве Божије, на Косову постоје два манастира један на Брезовици, један овде где сте ви дошли у Жеровници поред Звечана, где народ може да исповеда верност своме законитом епископу и устројству цркве Божије и православној вери, и наравно отаџбини.
Тако да, ситуација није безизлазна, али јесте тешка и отежавајућа. Молимо се Богу, и надамо се да ће кроз то покајање где је настала највећа штета нашег народа одступањем од Бога, да ће ту да се народ повратком Богу ослободи ових стега и ослободи ове тешке ситуације у којој се нашао. Јер тамо где се ствари покваре ту морају и да се поправе.
Многи нису успели да схвате оно што се десило са Владиком Артемијем на Косову и Метохији, зато што су се чули гласови из званичне цркве да је црква сачувала јединство, да је то учињено у име цркве, да су то учинили црквени људи, и ту је било много злоупотреба саме речи црква, и остало. Али, као што се пуч десио са легалним представницима и легитимним власти на северу Косова где је порушен Устав српске државе, где су порушени закони о избору народних посланика, председника локалних скупштина и самоуправа, све под видом „Србија је тако одлучила, српске заставе су ту, представници Србије, у име српства, у име српског народа“… Све под тим изговорима тако је извршен пуч у Грачаници, црквени, где је мимо свих канона црквених, мимо свих закона црквених и устава, почињено једно класично безакоње и прогон законитог Епископа Артемија.
Тако да не треба неко да се чуди када се помене црква или држава, то су појмови где су злоупотребе итекако присутне. Па имамо и доказ да су посланици, званични представници српског народа у Скупштини Србије изгласали анти-државни споразум и анти-уставни споразум, подржали бриселски споразум и издају.
Значи, не треба да слепо верујемо речима Србија, верност држави, верност цркви, него да истински пратимо дела која ће се показати – од свих. Дела наша нека говоре. И по делима треба познати, а не само по речима ко је истински родољуб и ко је истински привржен цркви и отаџбини.
Ето, то је и моја порука и за овај народ овде на северу Косова, али и у централној Србији и шире, да истински схвате – ко остане на бранику отаџбине и вере, а ко је померио међе и вере и отаџбине, и ко је на путу издаје истих.
Транскрипт: СРБски ФБРепортер
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7ei
Categories: Преносимо
Оставите коментар