Огњен Војводић
У десетовјековној историји папског прозелитизма најперфиднији мисионарски метод, и мисионарска мантра коју је папска пропаганда најпродуктивније ширила, јесте заговарање заједништва римокатолицизма и православља због угрожених хришћанских вриједности на Земљи, тј. због `заједничке забринутости` и одбране угрожених `заједничких вјерских вриједности’ у савременом секуларистичком свијету. Наиме, `како би се дао ефикаснији одговор на основне проблеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоњења, у првом реду на Блиском Истоку.`
Од крсташких похода до данас евроатлантска алијанса у наметању једне свјетске религије није користила такву моралистичку стратегију `меке моћи`. Православнима се предочава ‘неопходност’ приближавања папизму ради спасавања `хришћанства` на Земљи, одбране угрожених основних норми хришћанског живота. Наиме, пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне, а хришћанска вјера `нестала`, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је притећи у помоћ `посусталом` папизму и протестантизму са свјежим снагама православних вјерника. И у таквој трагикомичној `теолошкој` калкулацији и пропаганди, коју ревносно шире и ‘православне’ присталице папизма и атлантизма, препознаје се злодух самопорицања смисла хришћанске саборности и Предања, а изнад свега панична потреба бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.
Такву пропагандну димну завјесу пред православним свијетом папизам тактички прави због престројавања и припрема крсташког похода на Исток. Пропаганда папизма је првенствено усмјерена према православној Русији као пријетњи једнополарном свијету евроатланске војно-вјерске алијансе. Такође и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини, као и Балкана, гдеј је узрочник вјековних вјерских и националних сукоба и ратова, а усмјеравање пажње на Блиски Исток и `заједничког спољашњег друговјерног` непријатеља.
Које су то ‘заједничке хришћанске’ вриједности православља и римокатолицизма? Ко вјерује да је папизам у Европи залог хришћанских вриједности, a не узрок опште духовне и моралне пропасти? Да ли је то папско погрешно учење о браку односно безбрачности свештенства, проистеклом из примитивног поимања природе жене? Да ли је то папско паганско-примитивно тумачење ријечи Јеванђеља о `огњу очишћења` као тварној ватри која `прочишћује`, а одакле је изведена `теолошка` теорија и примјењивана као ритуално спаљивање `јеретика`, од средњовјековних ломача до Аушвица и Јасеновца? Језиве језуитске схоластичке теорије су многобројне, и вјековима уткане у начела и основе евроамеричког културно-религиозног живота.
,,Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вjечитој) науци о моралу`.(Ф.М.Достојевски: Дневник писца 1877–1881, стр. 454)
Дакле, пошто је православље очувало хришћанско Предање, првенствено захваљујући раскиду са папизмом као погрешним тумачењем Светог Писма и политичком злоупотребом вјере, данас је потребно да ради `очувања хришћанских вриједности` уђе у заједницу са папизмом, чиме би се православље `затровало` римокатоличким тумачењем хришћанства. Значи, у заједницу са секуларистичким сурогатом хришћанства и празновања хришћанских празника на начин најниже инстант културе пригодних свечаности, за које комунистичка забрана религиозности за хришћанство представља прави божији благослов. Потребно се присајединити папско-протестантској психопатолошкој интепретацији хришћанства која је и произвела европски антихришћански секуларизам, а од које се ужасавају сви слободоумни Европљани.
СРПСКИ СИНДРОМ САМОПОТИРАЊА
У евроатланском вавилонском пројекту значајну улогу на Балкану и словенском православном питању има `српски синдром`. Наиме, Србима својствен својеврсни стечени порив самопорицања своје српске државне и духовне суверености, одсуство смисла и сврхе за постојањем српског друштва и државе као српске у културно-историјском смислу, што је последица стогодишњег спровођења на Србима јединственог југословенског екуменистичког експеримента. Историчарима је познат примјер српске `пирове побједе` у Великом рату,`српске голготе` која се завршила формирањем КСХС, касније Краљевине Југославије; првим примјером добровољног укидања властите државе од стране народа побједника, а у корист побијеђених непријатеља, и свог вјерског идентитета у корист друговјерног и у вјерском рату побијеђеног народа, а у име `универзалног` ванправославног и вансрпског јединства.
Као прије сто година и данашњи србојугословени заговарају ванправославно уједињење али на глобалном плану, изједначавање православља и римокатолицизма, а управо после духовне побједе православља, јер како тврде православље је очувало вјеру и после 70 година комунизма, а Европљани су је напустили. Овога пута због `система одбране` апстрактних вриједности европског ‘хришћанског’ хуманизма, то јест атеистичког, користољубивог, путничко-потрошачког стила друштвеног и `духовног` живота.
Фатализам српског поравнавања православног предања са папизмом, можемо га назвати и `јасеновачки синдром`, се изражава и у појединим поступањима Српске православне цркве, када саопштењима апелује да се не врши прозелитизам према преосталим православним Србима на подручју Хрватске превођењем у римокатолицизам, а истовремено се залаже за остваривање одличних односа са Ватиканом.
Дакле, и у безбједоносном смислу то је за српски интерес и опстанак била и данас је погубна позиција, и у најбољем случају најамничка. Римокатоличка стратегија према православљу од средњег вијека је непромијењена. И данас римокатоличка мисија са стратезима евроатланског војног пакта копа ровове дуж руске границе и поставља базе будуће војно-вјерске инвазије.` Брига` због угрожености ‘хришћанских’ вриједности од исламског терора и данас је повод за покретање крсташких пљачкашко-економских и прозелитских војно-вјерских похода на Исток.
Али, прозелитска политика `свете алијансе` данас, када према прогнозама својих аналитичара `затвара круг`, а пророци прогреса проричу скори крај историје то јест историјских сукоба, и успостављање власти атлантског једнополарног свијета, не тражи формалну промјену вјере друговјерних, већ је главни фронт раширила на релативизовање религиозних разлика, полажући наде у `све људе добре воље`, свих вјера и идеологија, атеисте и теисте, а прије свих у религиозно равнодушне.
ПАПСКО-ПОТРОШАЧКИ ПОРЕДАК
Римокатолицизам данас, поред ширења страхом и силом, води мисију изграђивања лидерске позиције папе и ‘демократским’ средствима. Наиме, изграђује позицију папе као покровитеља свих ‘хришћана’ и нехришћана, чије религиозне разлике толерише уколико поштују папско поглаварство. Од нехришћана и атеиста се не тражи поштовање хришћанских истина вјере већ папског примата, признавање папе као заједничког оца, толерантног тате који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског патернализма, као `папе новог свјетског поретка`.
Религиозни релативизам и равнодушност је идеално стање друштвене свијести за изграђивање поглаварске и покровитељске позиције папства. Папа покровитељ просјека, `безазлене` покорне потрошачке пастве, ватиканско-вавилонски пројекат сверелигиозног мијешања на чијем челу стаји римски понтифекс, безгрешни човјек – папа. Папству је потребна потрошачка паства, а конзументима и потрошачима религија такав ‘духовни` пастир, који не омета њихов либерализам и лицемјерје, који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести. Наиме, ‘намјесник Христов’ који је прихватио прво демонско искушење и претворио камење у хљебове, који ће најести народ и задивити га претварањем камења у храну, а популација потрошача га слиједити из економске зависности и интереса, без труда одрицања и пожртвовања.
Али, најусавршенија демонска демагогија коју је користила папска пропаганда јесте мисионарска мантра`бриге` због угрожености `основних хришћанских` начела и норми друштвеног живота на Земљи. Као и евроамеричко глобално наметање принудног добра демократизма због `угрожености људских права`, папска политика `помирења на заједничким хришћанским основама` дио је истог новог евроатлантског пројекта. Заправо, представља мисију прављења маневарског простора за престројавање евроатлантске војно-вјерске алијансе у походу на православни Исток, Русију и Велико копно православног и осталог `варварског` ваневроатлантског простора.
Глобалне `хришћанске` интеграције представљају у ствари успостављање једнополарног религиозног свијета, еквивалента евроатлантском једнополарном свијету. Заправо, покушај повратка једнополарне доминације евроатлантског пакта, тј. рушење обновљене равнотеже војне и религиозне моћи биполарног свијета. Евроатлантска манипулација исламом у ширењу страха од свеприсутног непријатеља наставак је старе стратегије повода покретања крсташких похода у одбрану `хришћанских светиња` од исламизма, а ради рушења, окупације и пљачке православног византијског Царства, а касније руског, као јединих такмаца успостављању евроатланске једнополарне свјетске доминације.
У средњовјековни пројекат евроцентризма институција папства је постављена као основа будуће религије једнополарног свијета, духовне доктрине европског колонијализма, и први `орвеловски` пројекат глобалне контроле човјечанства. Папизам је и прва религија човјекоцентризма, први протестантизам, први револуционарни раскол са Црквом и царском круном у Константинопољу, а од кога се разврставају сви европски хуманизми, позитивистички и рушилачки реформаторски и револуционарни покрети и идеологије.
Принципом папоцентризма атлантска алијанса данас примјењује теорију `америчке изузетности`, изведену из теолошке теорије папског примата, као изузетно право и примат на коришћење и потрошњу планете. Исти пројекат садржи поглавље о придруживању православних унији папско-протестантске `свете` алијансе ради одбране `заједничких хришћанских вриједности` од исламизма и `агресивног атеизма`. Заправо, ради одбране угроженог, `незаштићеног`, антихришћанског `америчког сна`, то јест најбаналнијих путничко-потрошачких прохтјева евроамеричког просјечног потрошача, који очекује коначно успостављање обећаног `раја` на Земљи, тј. хијелистичког религиозног сна просјечног протестанта о хиљадугодишњем царству земаљском, једнополарног система религиозног и економског екуменизма, насушног несметаног и бржег протока малог, великог и крупног капитала.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Блог Огњена Војводића, 14. 1. 2016)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-708
Categories: Преносимо
Па наши свети оци имају неких 260 питања у којима се разилазе са католичком црквом, са протестантском и не броје. Католицизам је ипак вера Латина, а протестантизам Германа, те не видим како бисмо се изједначили, осим да се одрекнемо свог словенства, левантизма, евроазијства, једнако као и православља?
@dulebg – ne moramo mi nicega da se odreknemo. Grci i Bugari su u EU i nisu se odrekli ni svojih tradicija ni svoje vere.
A Ognjen Vojvodic zaboravlja uzase i stradanja koje smo doziveli od nase slovenske pravoslavne brace :
– u oba svetska rata Bugari su nas napali sa ledja, kad nam je bilo najteze. Da nam nisu zatvorili Vardarsku dolinu i put ka Solunu, Srbi ne bi doziveli albansku Golgotu.
– da nam iz SSSRa nije stigao komunizam, mi bi smo vec odavno bili u kolu evropskih naroda.
Ako uspemo da kroz dijalog, pregovore i EKUMENIZAM uspostavimo zdrave, ravnopravne i prijateljske odnose sa drugim narodima (narocito susednim), mi cemo ziveti u miru i prosperitetu.
Deda Djole,
а ако не успемо?
@Jovan Ilijin
Uspeh nije nikad garantovan ali, ko ne pokusa, ko ne veruje, sigurno nece uspeti
Garantovani su samo smrt i porezi.
Ni najboljem svetskom teniseru nije garantovana pobeda
On sutra pokusava i veruje. I mi sa njim.
Смрт и порез…Па управо се тога ми и бојимо, поучени историјом, смрти и пореза.
ПОДСЕЋАЊЕ ЗА @ Deda Djole: ”ES WIRD BEKANNT GEGEBEN!!!”
“Krstaški pokolj pravoslavnih u Carigradu od pre 810 godina.
Uništavanje Carigrada pre 810 godina stvorilo nepremostiv jaz između istoka i zapada. Srednjovekovne formule Latina i danas se koriste kao opravdanje nasilja protiv Srba i Srbije. NAJVEĆI i najsudbonosniji rat Evrope odigrao se 1204, kada su u Četvrtom krstaškom pohodu Latini, Venecijanci i franački krstaši osvojili i spalili Carigrad, smatraju mnogi naučnici. Pod izgovorom da “šizmatičko” pravoslavno carstvo privode pravoj veri, oni su stvorili ponor između istočne i zapadne Evrope, između kojih stoji nestabilni viseći mostić zvani Balkan.
Ove godine obeležava se vek od Velikog rata, ali naučnici smatraju da bi se trebalo podsetiti i “rata nad ratovima” od pre 810 godina, jer se njegov religiozni program docnije preobrazio u geopolitički program svih pohoda na Istok.
– U nauci se ovakve pojave nazivaju strukture dugog trajanja. Svaki pohod na Istok opravdava se na isti način, pa su i krajem 20. veka u zapadnim medijima korišćene srednjovekovne formule kao poziv na akciju protiv Srba i Srbije. Na primer, u emisiji Radio Vatikana iz 1992. spiker glasila Svete stolice kaže “Nema dogovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom dok je svetosavska”. To je suština i aktuelnih događaja u Hagu, koji kao moderna inkvizicija sudi “Gorskom vijencu”. Još u antičkom Rimu se znalo da vojna pobeda nije dovoljna za poraz protivnika, pravo osvajanje obavlja se nametanjem vrednosnog sistema pobednika kao “Božje volje” – kaže sociolog dr Slobodan Vuković, dugogodišnji upravnik Centra za sociološka istraživanja.
Vizantolog prof. dr Vlada Stanković naglašava da je i pre krstaškog pohoda na Carigrad vođena duga propagandna kampanja na Zapadu.
– Vizantija je predstavljana kao šizmatička, pokvarena, okrutna, da bi se opravdao rat protiv nje. Ukoliko vas to podseća na sadašnje vreme – u pravu ste. Istorija je vrlo “plitka”, ništa se suštinski nije promenilo. To važi i za geopolitički položaj Srbije, koja se sudbinski vezala za Vizantiju – kaže dr Stanković.
Istoričari naglašavaju da su napad na Carigrad inspirisali lukavi trgovci i pomorci Mlečani, da bi stekli monopol nad trgovačkim putevima između Istoka i Zapada.
– Krstaši su uspeli da osvoje prestonicu Romejskog carstva, jer je ono bilo oslabljeno hiperinflacijom i građanskim ratovima. Koristeći današnje termine, za pad Carigrada i Vizantije najodgovorniji su tajkunski klanovi koji su urušili državu međusobnim borbama – kaže dr Stanković.
S BOSFORA NA DRINU- Zanimljivo je i indikativno, da i jedan Semjuel Hantington u svojoj projekciji konfliktne međucivilizacijske dinamike za 21. vek, u poznatoj knjizi “Sudar civilizacija”, pravoslavlje, zajedno s islamom, smešta u istočnu hemisferu suprotstavljenu zapadnohrišćanskoj. “Bizant” je postao sinonim za levantinsko lukavstvo i nemoralnu prevrtljivost, iako je kultura Vizantije svojevremeno za nekoliko kopalja nadmašivala zapadnoevropsku. Nedavno je neko duhovito primetio da se granica između Zapada i Istoka u zapadnjačkom viđenju pomerila s Bosfora na Drinu, u čemu su dobrim delom i koreni srpskih problema s Evropom – smatra prof. dr Darko Trifunović.
Moralno opravdanje Latina za nezamisliv pokolj civila u Carigradu je bila borba protiv pravoslavne šizme. Nad njihovim zverstavima se zgrozio čak i tadašnji papa Inoćentije Treći, iz pragmatičnih razloga, što je ostalo zabeleženo u njegovom pismu krstaškim vođama. Papa je zaključio da posle krstaških zločina istočni hrišćani više neće verovati zapadnim.
Krstašima su gresi bili oprošteni kad su doneli blago Carigrada na Zapad. Zlato koje su opljačkali vitezovi-monasi reda Templara postalo je temelj njihovog bankarstva. To bogatstvo je čuvano u teško dostupnim planinskim manastirima-tvrđama u Švajcarskoj. Venecija je izgrađena od opljačkanih delova carigradskih palata. Ukradeni su i čuvena vajarska kompozicija konja na Trgu Svetog Marka, neverovatni zlatni oltar istoimene crkve i neprocenjiva biblioteka. Vizantijski naučnici, zanatlije i umetnici pobegli su u Italiju donoseći Zapadu nepoznatu civilizaciju. Tako je počela renesansa.
– U to vreme bilo je uobičajeno da pljačka osvojenog grada traje tri dana, a u Carigradu je trajala sledećih 57 godina. Imajte u vidu da je to Drugi Rim, središte moći, kulture i arhiva najpismenije države sveta. Uticajni monasi franjevci i benediktinci napravili su pravu invaziju i odneli tu neprocenjivu biblioteku i arhivu na kojoj se zasniva istoriografija – kaže dr Stanković.
Britanski istoričar Ernl Bredford ocenio je malo dela u istoriji toliko zavređuje prezir kao pljačka i razaranje Konstantinopolja.
Podela i razdvajanje istočne i zapadne Evrope počinje upravo od ovoga što su uradili Venecijanci i krstaši. Posledice pada Carigrada 1204. osećaju se do današnjeg dana. Raskomadavši Istočno rimsko carstvo, oni su ne samo otvorili Turcima put u Evropu, nego i posejali seme docnijeg “balkanskog pitanja” – zapisao je Bredford.”
Драган Славнић
Нећу у Еворпу – нећу у НАТО – нећу у Ватикан
@Mihailo : “Necu u Evropu . . . ”
Ne morate Mihailo. Ima danas puno Srba koji nece u EU.
Samo, mi smo danas okruzeni EU. Svi nasi susedi su ili vec clanovi EU ili ce to uskoro biti. Ako krenemo u pravcu kazaljke na satu, Hrvatska, Madjarska, Rumunija, Bugarska, Grcka su vec u EU. Albanija, CG i BiH sve cine da u nju udju.
Najveca prednost EU je garancija mira u Evropi. Ona le posle II Sv rata i stvorena da obezbedi mir izmedju Francuske i Nemacke.
Pa zar Srbija treba da ostane usamljena, van EU ? Ili da gradi savez sa nekim drugim ? I da bude meta novih ratova ? Da se bori s kim, protiv koga i za ciji racun ?
Nama je mnogo vaznije da budemo u dobrim odnosima sa svojim susedima nego sa udaljenim velikim silama koje su uvek rovarile po Balkanu.
Zar nismo najvise stradali bas od svoje brace, od nasih suseda katolika, muslimana i pravoslavaca ?
A, kako se vidi, ni autoru baš ne smetaju parice i stil života na trulom protestantsko-katoličkom Zapadu.
Који аутор живи у протестантско-католичкој западној земљи?
Izgleda da deda Djole ima demokratski doživqaj vere, prišao bi svakoj veri koja ga okružuje… 😉
Izgleda da deda Djole ima demokratski doživljaj vere, prišao bi svakoj veri koja ga okružuje 😉
Mihailo : Нећу у Еворпу – нећу у НАТО – нећу у Ватикан
Postovani Mihailo, jasno je sta vi necete.
A sta vi hocete ? Sta vi predlazete ?
Откуда сада овај “аналитичар ” изиђе ?! Шта је он по професији ?
Анастасије анаксиос: http://www.srbijadanas.net/anaksios-spc-u-vatikanu-dogovarala-kanonizaciju-stepinca-i-papinu-posetu-beogradu/