Некада звучна и престижна Нобелова награда више не пева достојанством и поштењем. Сада звечи сребрњацима и мрзитељским порукама и поругама.
Нобел је све мање нобл.
Нобелова награда за сипање западне соли на руске ране
Ако је Обама добио Нобелову награду за мир, кажу тумачи снова, зашто је и Светлана не би добила за књижевност. Свака њена реч, тврде они који су је одавно прочитали, значи сипање западне соли на руске живе ране. И додају да џабе троши толику со. Било би јој довољно и да најмање три пута опсује маћушку руску и успут помене Кину, Асада, Садама и Слободана.
Борка Павићевић је у току преговора са Светланом да је доведе у „ЦЗКД“ како би Србе деконтаминирала од отровне љубави према православним Русима. Светлана обећава гостовање чим се буде отворило 35. поглавље. Најкасније до краја миленијума. А после ћемо да видимо.
Соња Бисерко се жали Светлани како су је у Србији студиозно преварили најмање 92 пута. И то само под Б. Није јој јасно како није већ примљена у САНУ кад је и она потрошила поприлично соли. Додуше, за српске ране, али ни то није за потцењивање. Из Нобеловог комитета за доделу награде за књижевност Соњи је дошапнуто да би могла рачунати на норвешку наклоност уколико би написала реплику на Мирину књигу БИЛО ЈЕ ТО ОВАКО. Соња се одмах дала на посао и у току је разрада материјала за књигу под радним насловом БИЛО ЈЕ ТО ОНАКО. Нада се да ће књигу завршити пре него што се Нобелова награда за књижевност, због недостатка доказа, укине.
Жене у црном (и помало белом)
Кори Удовички и сестра јој Лидија, заједно са пајташем Бојаном, доспеше на прве странице најтиражније штампе само због прислушкивања, а Ољу Бећковић су, ако ме Утисак не вара, прислушкивали најмање њих двадесетак док је водила емисију под сличним називом, односно – БИЛО ЈЕ ТО, А МОЖДА И НИЈЕ – и ником ништа. Уместо награде – отказ. Сада промовише књиге других аутора. Књиге, које она није стигла да напише јер јој је Светлана покрала све идеје.
Било како било, овако или онако, да ли јесте или, можда, није, питања су на која одговоре може дати само Наташа Кандић под условом да влада Србије финансира њен резолуцију о геноциду у Сребреници, која би у УН заменила онај одбачени британски. Тако би се дошло до мира у кући пуној Нобеловог динамита, што би обезбедило елементарна полазишта за доделу и Награде за мир и Награде за књижевност које је Наташа одавно неподељене заслужила. Ако није и више од тога. Уз гаранцију таквог мира, за реч се не би смела јавити ни Мира. Па било овако, или било онако. Ни по бабу, ни по Дмитровићу.
Светлана је из Беле Русије, а Борка из Црне Горе. Дакле, црно-беле боје које Нобелу најлепше стоје. Бисерко је из Црвене Хрватске, а Оља по мајци Павлодољска. Једино је Наташа наша па да је и од г..ана, мора бити штована.
Жена у тиграстом испред жена у црном и мушкараца у тамноплавом
Све су оне лепша страна српске политичке сцене због којих се не излази на биралишта већ на борилишта, па како се коме заломи.
Са оваквим женама би нам било најлакше да одемо у Европу.
Па после, да се ми, без њих – вратимо.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-60c
Categories: Сатиристика
Оставите коментар