Писмо папи председника Међународне комисије за истину о Јасеновцу Србољуба Живановића

Његова светост Папа Фрањо I

Апостолска палата,

Ватикан

Srboljub-Zivanovic

Србољуб Живановић

Ваша светости,

Ове године се навршава 70 година од ослобођења логора у Аушвицу, када су избиле на видело све страхоте почињене у њему. Али постоји још једно друго место убијања које је изгледа заборављено или препуштено забораву.

Ја сам председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу, логору за истребљење у Хрватској за време Другог светског рата и представљам последње преживеле логораше Србе, Јевреје и Роме, који су сви били грађани тадашње Југославије.

Обраћам се Вама, ваша Светости, због ваше необичне иницијативе да промовишете мир међу људима свих вероисповести што рађа наду код свих оних који су претрпели прогоне на верској основи за време хрватске владе Анте Павелића од 1941. до 1945.године.

Људи, жене и деца су убијани и мучени у Јасеновачким логорима за истребљење само зато што нису били римокатолици.

Јасеновачки логор је био исто толико велики као и Аушвиц, а био је подељен на осам логора. Пети логор је био намењен истребљењу Рома, а шести је служио за истребљење деце до 14 година старости.

Грубост и свирепост коју су показали Хрвати шокирала је чак и савезнике нациста у то време. У то време је скоро милион жртава побијено у тим логорима.

Од свих тих логора постоје остаци три логора у Хрватској где су трагови Барака за логораше уклоњени, а срушена је и Циглана (brick factory) где су усташе спаљивале живе и мртве. Осми логор је на босанској страни реке Саве у Новој Градишки на српској територији. У осмом логору је живот изгубило више стотина хиљада невиних жртава побацаних у масовне гробнице без обзира на верску припадност.

Геноцидни порив никада није престајао код Хрвата.  За време сто двадесет дана постојања логора у Јадовном, према списковима за транспорт и других докумената убијено је 40 123 Југословена српске или јеврејске националности. Убијање је настављено и бацањем у бездане карстне јаме на планини Велебит, као и у јаму Саран и Голубинка код Пребиловаца. Ова последња се налази на месту где сада постоји католичко светилиште у Међугорју.

Све ово представља веома непријатно осећање код католичких верника јер је римокатоличка црква са великим трудом подржавала све акције које су се ту дешавале почетком осамдесетих година, када је то светилиште постало место ходочасничког туризма који је тада цветао. То је био болан  и погрешан потез према свим православним верницима који су изгубили своје миле и драге на покољима у томе месту, само зато што су следили другачије богослужење.

Друга касапница се налазила у Овчари у такозваној штали Максимовића, затим у Ступацинову код Бачке Остарије итд. а полуострву Пагу, на голом кршу Хрвати су буквално искасапили све заточенике на најсвирепији и најбестијалнији начин нарочито у Фуранжи код Слане и Метајне, а све то на очиглед престрављених италијанских фашистичких окупатора.

Ове грозне криминалне радње нису биле само резултат националне и  верске мржње: не смемо заборавити  да је главни инспиратор хрватског национализма у XIX веку био Анте Старчевић – лаик и критичар римокатоличке цркве, један од оснивача усташког покрета – који се супротстављао ставовима римокатоличког бискупа из Ђакова, ЈосипаШтросмајера који се залагао за мир и сарадњу међу словенским народима, па су га сматрали за оца југословенства.

Огроман хрватски национализам и огромна верска мржња могу се приписати  углавном  подстицају усташког руководства у првој половини XX века, као и њиховој експлоатацији јавног религиозног осећања, као и помоћи њихових фашистичких   и нацистичких помагача, који су желели да та верска осећања постану инструментум регни на Балкану (Мусолини, цит.) да би створили  пандан српском расизму.

У то време део одговорности лежи и на римокатоличком свештенству тог доба као и на ставу Римске курије и неких од ваших претходника.

Двеста четрдесет пет хиљада  православних Срба је приморано да се покатоличи. Пет православних владика у најмање три стотине свештеника су искасапљени на веома нехуман начин, као на пример свештеник Бранко Добросављевић или пак Митрополит Сарајевски Петар Зимоњић коме су пресекли врат.

И поред свега тога надбискуп Одена је упутио речи подршке Анти Павелићу, славио је дучеа, и објавио у листу своје надбискупије химну револуционарним методама у служби Истини, Правди и сл.

У току свих тих дешавања  усташки   вођа Анте Павелић је топло примљен и био благословен од стране папе Пија XII (1943) као одани католик (иако је већ био осуђен на смрт у одсуству у Француској и у Југославији, због двоструког убиства почињеног у Марсељу).

Надбискуп Хрватске Алојзије Степинац је изјавио да је Павелић одани католик, а Пије XII га је прогласио искреним католиком. Постоје стотине фотографија на којима се сликао са разним бискупима, свештеницима, часним сестрама и фратрима. Имао је посебног вероучитеља за своју децу, свога исповедника и приватну капелу у своме двору. Велики број католичких свештеника су били чланови хрватског сабора (парламента). Католички свештеници су били и чланови телесне страже Павелића.

Његов министар образовања и културе Миле Будак је изјавио да једну трећину Срба треба покрстити, једну трећину протерати а једну трећину побити.

„Убите све Србе што је брже могуће“, изјавио је у својим проповедима фратар Симић, војни викар усташа. Фрањевци су такође били убице у концентрационим логорима.

У једном временском периоду фрањевац Мирослав Филиповић-Мајсторовић је био командант Јасеновачког логора. Он је лично наредио убијање четрдесет хиљада људи зa само четири месеца. Ученик фрањевачке богословије Брзен је заклао хиљаду триста шездесет особа само у ноћи 29. августа 1942. године.

И поред свега тога надбискуп Алојзије Степинац се захвалио свим католичким свештеницима предвођеним фрањевцима када се у Ватикану у мају 1943. године хвалио усташким злоделима.

Ови људи Божји су заборавили на хришћанску љубав да би задовољили своју националистичку бестијалност. Можда би ваша интервенција могла да ублажи ово болно сећање.

Када је папа Јован Павле II прогласио за блаженог Алојзија Степинца, то је представљало озбиљно признање и одобравање почињеног геноцидa, а симболички гледано до тога је дошло баш у време појачане супротстављености Срба и Хрвата и то у најгорем тренутку.

Сећање на ову огромну трагедију је још увек живо у срцима оних који су изгубили своје драге у Крајинама,  Хрватској, Босни и Србији и та рана је још увек отворена код свих Срба у свету.

Постојање Јасеновца је било бачено у засенак у току протеклих година, а постојала је и жеља да се униште сви трагови и да се историја фалсификује.

За време распарчавања Југославије деведесетих година наједном се повратило сећање код народа, упркос тежњи политике заборава коју је наметнуо маршал Тито. Национализам и расизам поново су се разбуктали отварајући старе ране.

Мир међу људима се може остварити само ако се признају злочини и ако се затражи опроштај. Тако тешке и крваве ране могу да се залече само ако извршилац злочина схвати какво је зло учинио. Право признање греха би могло да успостави помирење два хришћанска народа који су првих хиљаду година обављали исте обреде пре него што се западна црква одвојила од источне.

Прави сигнал да је историја променила свој курс стварно може да дође од Вас, Ваша светости, уколико будете посетили земље Срба и Хрвата.

Ми верујемо да је неопходно да приликом ваших путовања учините видан и конкретан напор да дође до помирења самим признањем геноцида почињеног у прошлости путем посете Јасеновцу и Доњој Градини.

Ваша светости, у овом период историје, када су многи хришћани у свету прогањани, било би веома добро да потпомогнете спровођење правде и помирења између католика и православаца на Балкану.

Примите изразе мога поштовања,

Проф. др Србољуб Живановић,

Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу,

Лондон, Велика Британија

Превод са италијанског – послато 26.фебруара 2015. године, одговор још није стигао

Наслов и опрема: Стање ствари

(Борба за веру, 20. 5. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4wX



Categories: Преносимо

19 replies

  1. Одлично писмо, коначно – сви треба да радимо свој део посла, дуго и одавно нерађеног, да би нам било свима боље.
    Можда ово неће стићи до самог римокатоличког поглавара, али је важно да буде у њиховој документацији, и да га понеко у Европи још прочита.
    И, наравно, веома је важно и да га многи код нас прочитају. Јер, толико је дуго све заташкавано и прећуткивано да једном мора да се објави и постане део националне свести. Не ради мржње, већ ради самоосвешћења и самопризнања.
    Да не остане још дуго да имамо велелепне споменике за неколико погинулих комуниста у неком месту, а ниједан за стотине хиљада покланих Срба од стране усташа, или за десетине хиљада стрељаних од стране комунистичке послератне власти.

  2. Ovo uopće nije nikakav stručni istorijski članak nego dnevno-politički (jedan od mnogih na ovu temu), iako ga potpisuje neki prof. dr.
    Čini mi se, ako je netko obezvrijedio Jasenovac i njegove žrtve onda su to ovakvi članci. Sa svojim patološkim preuveličavanjem broja žrtava, potpunim ignoriranjem povijesnih činjenica i dosadašnjih ozbiljnih istraživanja su doveli dotle da ni sami ne vjeruju u sve ovo.
    Kao što je Norman G. Finkelstein ponukan zloupotrebom židovskih žrtava u 2. sv. ratu napisao Industrija Holokausta:
    http://www.interliber.com/catlistdetail.asp?ISBN=9789539969828&ml=b
    http://verbum.hr/knjige/industrija-holokausta-2322/
    tako bi nešto trebalo i ovdje.

  3. Broj srpskih zrtava u Jasenovcu nazalost nije utvrdjen i cesto je predmet manipulacija.

    Enciklopedija Jugoslavije stampana 1960 u Zagrebu (Leks. zavod FNRJ) svezak 4, str 467, daje prevelik broj.

    Postoje dva ozbiljna naucna rada o zrtvama II Sv rata u Jug. To su knjige Bogoljuba Kocovica (Srbina) i Vladimira Zerjavica (Hrvata) koji su na dva razlicita nacina dosli do slicnih brojki – koje je lako naci na Internetu. Njihov rad omogucuje posten prilaz ovom problemu.

    Secanje, kajanje i izvinjenje moze biti izrazeno i bez reci. 1970 god, jedan veliki drzavnik je bez ijedne reci klekao pred spomenik jednog velikog zlocina.

  4. @Deda Djole

    Čitao sam i Kocovica i Žerjavica. Kocovic je imao doktorat iz matematike i radio je američkom IBM. Žerjavić je bio umirovljeni pukovnik JNA ako se ne varam. Ne znam šta je s njima danas, jesu li živi uopće. U svakom slučaju, u broju žrtava u 2. sv. ratu na prostoru Jugoslavije su došli obojica do sličnog broja: oko 1.040.000 stradalih
    Nas sve (nekoliko generacija) su učili u školama broj 1.700.000! Čitao sam i članak sa čovjekom (tada je bio student matematike) koji je po nalogu vlasti 1945 izračunao broj žrtava za potrebe ratne odštete od Njemačke. Ne sjećam mu se imena ali se sjećam da je Srbin, da živi u Los Angelesu i da je i on došao do slične cifre ka i ona dva istraživača. Razlika je 700.000, znači za Jasenovac, za kojeg se često povećava broj čak i na 1.000.000. Suludo.
    Inače se ocjene o žrtvama Jasenovca kreću od 25.000 do 100.000 (svih žrtava). Danas se prihvaćena brojka od 72.000. S tim da oko Jasenovca kruže još mnoge priče da je radio i poslje rata. Oobzirom da danas znamo i za tamnu stranu bivšeg sistema, ne zvuče nemoguće.
    Pitam se, zar se nekima 72.000 žrtava čini premalo pa ih treba povećati 10-15 puta?
    To je krajnje nepoštovanje žrtava! Žalostno.
    I to je također zločin!

  5. МОЛИТВА ЈАСЕНОВАЧКИМ МУЧЕНИЦИМА
    категорија Вести из дијаспоре / дана 09/04/2015 у 15:26 часова /

    Преклани очеви молите се с’ нама
    Под ђерданом ваших живијех очију,
    И спаљене мајке с’ дјецом на рукама
    Молите се за нас док анђели бдију.
    Молите се за нас из подземних јама
    Поломљених кости, исјечених лица,
    Огуљених леђа, смрсканих лобања
    С’ ожиљцима ватре и челичних жица.
    Молите се за нас са дна, из бунара,
    С’конопца везаног преко таваница,
    Пререзаног грла, сломљених ребара,
    С’ прстима без коже и без заноктица.
    Молите се за нас док маљеви туку,
    Бијесно у потиљак, док живот не стане,
    Бачени у бездан везанијих руку,
    Срца прободеног врхом тупе каме;

    Отргнутих уши, одсјеченог носа,
    Згуљенога скалпа, распорених груди,
    Са бетона хладног смрзнутог силоса
    Док одред џелата уз музику блуди.
    Молите се за нас да судбина наша,
    Не понови се у таквом облику;
    Господ ше услишит мољепствоја ваша
    И утјеху јавит на вашему лику.

    Свештеник о. Стеван Гагић, САД
    (Објављено у Божићњем издању“Слободе“ у Чикагу 2015.)

    Драган Славнић

  6. @citalac : pozdrav i odgovor

    Cifru od 1 700 000 zrtava II Sv rata u Jug. dao je Vladeta Vuckovic, po nalogu Tita i Kardelja. Kasnije je to opovrgao.
    Sve se moze naci na googlu ili wiki pod : Demografski gubici Jugoslavije u II Sv ratu

    Inace, kad neko napise da je u Jasenovcu ubijeno skoro milion ljudi, ili, da su Hrvati genocidni narod, taj nanosi neprocenjivu stetu sebi i svome narodu. Ovim pismom g. Zivanovic upravo srozava i sebe i srpski narod.

  7. @Deda Djole
    Ако се не варам, написао си да имаш седморо унучади? То само по себи значи, да ти немаш никакве везе са стварношћу, јер су ти, наравно, унучад важнија од свега. Деда ко деда, по детињио и сервира нам сопствена размишљања у покушају, да заштити своје потомство. То је разумљиво и прихватљиво. Ипак би морао, да имаш мало објективности и да не ИЗМИШЉАШ. Позиваш се на гугли и википедију? Надам се, да ти је познато да ти извори СИГУРНО нису на страни Срба и српских држава. Или мислиш, да јесу? Са неким тезама Живановића се не слажем, али је сигурно, да он НЕ УГОРЖАВА ни себе ни српски народ. Напротив, човек се, за разлику од тебе, БОРИ за српски народ. Теби и твоје фикс идеје, можда и не вреди коментарисати, јер је латиница твоје писмо. Тужно!

  8. @слободан млинаревић
    Žalosno je ako nekome 72.000 žrtava (svih) nije dovoljno pa ih povecava 10-15 puta. To je obično pljuvanje po žrtvama.
    A Dedi Djoletu je 72. 000 žrtava dovoljno velika ljudska tragedija. Kao i svakom pravom djedu. I čovjeku. Zbog njegovog i zbog potomstva drugih.

    Rečenica „Деда ко деда, по детињио….“ govori mnogo više o vama nego o Dedi Djoletu.

    I na kraju, za vašu informaciju: sve ovo o istraživanjima smo čitali dok još nije bilo interneta a kamoli Wikipedije.

  9. @čitalac
    Нажалост, не успевам, да Ваш коментар разумем. Да ли сам ја неке бројеве спомињао? Деда ђоле се позвао на википедију. Нисам ја! Што се тиче, речи „подетињио“, нисам је ја измислио, а свако зна, да се то односи на деде. И ја сам деда. Волео бих, да имам седморо унучади, али се онда сигурно не бих зезао на овом сајту. И шта то говори о мени? Радо бих чуо стручну анализу?

  10. @ čitalac

    Прво сам мислио да позовем Уредништво да забрани негирање геноцида и смањивање броја жртава (једно десет пута!!!) у Јасеновцу, али онда схватих да је čitalac, сав умивен и фин, госпон čitalac најбоља анти-реклама за екуменизам и за спајање са браћом Кроатима… Кад овај госпон тако говори о Јасеновцу, шта ли мисле онда они „прави“ Хрвати?!

    ПС. Много је госпон čitalac 70 хиљада… Пет-шест Срба, много Јевреја (њима не смете да противуречите) и један Циганин. Ако Ви кажете да је жалосно да некоме свих 72 хиљада није довољно, јесте ли Ви макар срећни и поносни да је било само толико? Јесте ли поносни на НДХ, Јасеновац и остала небројана стратишта, јесте ли поносни што припадате народу који то има на савести?

  11. Ако „čitalac“ признаjе тек тричавих 70.000 жртава, колико ли би онда жртава допуштао jедан „za Dom spremni“ domoljubni čitatelj?!

  12. @ Miroslav Andjelković
    „Tričavih“ 70.000 žrtava???
    Zbogom!
    I nek ti se Gospodin smiluje.

  13. @Miroslav Andjelković

    @čitalac

    @Антиекумениста (и антикомуниста

    Као да се нисмо разумели? Или су нам коментари недоречени и на брзину написани? Можда туђе коментаре недовољно пажљиво читамо? Ја лично нисам разумео око чега се НЕ РАЗУМЕМО!!?’?

  14. @Млинаревиъ
    „Čitatelj“ jе хрватски термин. Тим je чудниje да неко ко се декларише као „čitalac“ тако олако багателише срБске жртве у Jасеновцу!

  15. И латиница је хрватска, па пун сајт латинице. Откуд знам, да је псеудоним озбиљан? Можда се, као и многи зеза?

  16. Мени се чини да је прегањање са неким Хрватом око броја побијених Срба у Хрватској у годинама 1941-1945 (далеко од тога да је само у Јасеновцу) бесмислено. Мислим да је довољно инсистирати на “више стотина хиљада“. Тачан број се никада неће сазнати – јер, нити су Хрвати Немци, нити је Балкан Западна Европа, па да Хрвати као Немци и добри привредници педантно изброје своје жртве, да им поодузимају све, да – као Немци у књиговодство унесу и косу коју су им скидали за каснију употребу у перикама, сортирају и попишу кофере и одећу, да им поваде златне зубе (да не оду у штету), да им покупе наочаре, протезе… и то све лепо доведу у ред и поброје и направе уредно књиговодство. Хрвати су се у том погледу показали као праве шлампаве балканске распикуће. Истина, сироти Хрвати нису имали техничка средства као напредни Немци – ма, какав циклон-гас и какве гасне коморе! Сироти Хрвати су морали све да раде ручно: камама, маљевима, и да нису били духовно охрабривани, а и у доста случајева и физички помагани од стране својих верских душебрижника – римокатоличких фратара и велечасних, не би ни могли да издрже толике огромне физичке и душевне напоре. Али, имали су срећу, имали су свесрдну подршку закона своје државе и своје, римокатоличке цркве (а ни централа у Ватикану им није баш замерала), па су зато и постигли толики успјех – е, сад` да ли је то био милион, или 700.000 хиљада побијених Срба? У сваком случају, “само “ 70.000 побијених Срба није било, и мислим да се Хрвати држе тог броја од 70.000 само због своје урођене скромности. Немојте замерати @čitalac – у на томе, такав је – шта он, сирома` може….

  17. У Лондонском издању Тошићеве издавачке куће „Наше дело“ и његовог билтена „Наше речи“ око којих су се окупљали извесни интернационалисти, ђиласовци, филокомунисти, фашисти, масони и шпијуни енглеског интелиџенс сервиса и америчке ЦИА, штампана је књига др Богољуба Кочовића „ Жртве Другог светског рата у Југославији“, London, England, 1985. Кочовић је у књизи свесно извртао историске чињенице када су у питању наше српске жртве. Његова гебелсовско- ревизионистичка књига се ни по чему не разликује од извесних гебелсовских – ревизионистичких и расистичких књига, које су публиковане на енглеском, француском и немачком језику у Европи и Америци, у којима су извесни гебелсовци оспоравали геноцид над Јеврејима у Другом светском рату, јер кобајаги јеврејске жтве нису биле веће од 250.000 до 300.000 (Види: Austin J. App, The six million swindle, Baton Rouge, Louisianana, USA, 1977; Professor A. R. Butz, Hoax of the twentieth century – Total documented , proof the “extermination” of European Jews never took place, Torrance, California, USA, 1984; Richard Harwood, Did six million really die, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1978; Dr Paul Rassinger, Drama of the European Jews, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1977; David Irving, Hitler’s war, Metairie, LA, USA, 1982; Conrad Grieb, American manifest destiny and the holocaust, Metairie, LA, USA, 1980; Ernest Zundel, The west, war and Islam and did six million realy die, Toronto, 1981)…

    У Американском Србобрану од 1985. године објављен је чланак М. Васића под насловом „Зашто се истрчавати“. Њему нису потребни никакви коментари, изузев ове уводне белешке. Чланак сам припремио у целости за све читаоце „Стања ствари“, који гласи…

  18. Г. Буковићу,

    Хвала Вам на прилогу, чланак ће бити објављен као посебан текст а не само као коментар.

Оставите коментар