Владимир Милутиновић

У овом тексту бавићемо се тумачењем изјава премијера Александра Вучића. Постоји вероватноћа да се премијерове изјаве не тумаче у довољној мери. Он иза себе има странку људи који му се „физички и ментално диве” тако да од њих не треба очекивати неко независно тумачење. Има и барем два медија која га отворено подржавају па и од њих не треба очекивати пуно. Сигурно има и оних који га априори (без тумачења) тумаче као Вучића радикала због његове прошлости. Он сам каже да се променио, тако да и од њега самог не можемо очекивати поузданије тумачење. Али, и поред свега тога, има смисла бавити се тумачењем, јер је тумачење увек и истраживање, посао који је веома сличан истраживању других феномена.

Почећемо од ове изјаве:

С тим у вези је споменуо кнеза Михаила, указујући да је некима сметало што је изградио Народно позориште, што је допринео европеизацији Србије, ослобађао и штитио градове од Турака: „Прво смо га убили, а после смо га прогласили за ’коња’, па сам на лецима за недавни митинг видео да пише: ’Налазимо се код коња у пет’. Да ли ће Хрвати некада рећи да се налазе на плацу код коња или код бана Јелачића, Албанци на тргу код коња или Скендербега, Руси на Тргу код коња или споменику Петру Првом. Њима Петар Први није коњ, само га део нас уместо Михаило назива коњ”, закључио је Вучић.

Овде премијер говори о неколико топоса карактеристичних за националистичку идеологију. Најпре је ту негативна генерализација властитог народа. Предрасуда је да националисти само уздижу властити народ изнад других. Пошто се и тај властити народ састоји од појединаца у односу на које се треба уздићи, увек добро дође и негативна генерализација. Вучић каже „прво смо га убили” – дакле СВИ ми без разлике смо убице, онда смо га вредјали, па смо то вређање наставили до дана данашњег. Међутим, када је већ успостављен НИЖИ морални статус СВИХ, издваја се говорник који каже да само ДЕО НАС има тај став, а не и он, који измиче овом нижем моралном статусу. Наравно, на нижем моралном статусу је његова опозиција, али и, у принципу, сви други. Ову исту разлику имамо у појму ХЕРОЈА који је омиљени део националистичког мишљења. ХЕРОЈ се разликује од већине, по изузетној храбрости, способностима и моралу.

Код нас је херојства изузетно мало, али код Хрвата, Албанаца и Руса га има много више. Указујући на Хрвате и Албанце као на узор понашања, премијер понавља топос о већем национализму Хрвата и Албанаца у току деведесетих и данас. Ово дивљење за јасне националисте Хрвате Вучић је у истом облику понављао и док је био у радикалима. Њихови примери показују како изгледа идеал национализма, уздизање СВОГ и говор пун поштовања о СВОМ – увек „Бан Јелачић” никад „коњ”. „Хрвати” су овде само хрватски националисти пошто су само они вредни помена.

Ипак, цео смисао који премијер преноси је исконструисан. Нигде нема било какве могућности да се провери да ли људи који говоре да се налазе „код коња” тиме подразумевају нешто негативно, поспрдно или унижавајуће. Овај њихов грех у потпуности је УЧИТАН, једнако као што је из чињенице да се сам премијер дистанцира од тог језика УЧИТАНА његова морална супериорност у односу на њих којима је УЧИТАНА морална инферирорност само због употребе језика, без икаквих даљих истраживања и потврда.

И ту је наша прва поента: СМИСАО говора премијера најчешће није опис реалности, већ опис једног измишљеног света, у коме се актери првенствено разликују по моралним бојама. Позитивним бојама слика се сам премијер, негативним његови противници, а као разлог се нуде позитивним бојама обојене НАЦИОНАЛИСТИЧКЕ особине, док се негативним бојама слика њихово наводно одсуство.

Властита промена о којој премијер прича је промена од АКТИВНОГ до ПАСИВНОГ националисте. Вучић зна да сада није време, па чак кокетира са тим и да можда никад није добро АКТИВНО се светити суседним нацијама или се борити са њима за границе. Али, зато можете неговати ПАСИВНО сву идеологију која је ранија пратила националистичку активност.

Због тога ПРОМЕЊЕНИ Вучић ужива подршку пасивних, али ипак отворених националиста. Они БИ, али знају да сада није време, да треба сачекати промену околности, да се треба жртвовати да нам не би било још горе, и зато су сада пасивни. Не-вучићевски националисти би да се делује одмах и у садашњим условима. Најпре, да се заустави кретање ка ЕУ и прикључи „геополитички” Русији.

Нема више могућности за војну активност, али им је војска још увек драга.

Оно што је нама овде битно је да је оно што премијер говори, у ствари, цртање једног измишљеног света. Ликови у том свету разликују се према произвољно приписаним особинама.

Ова црта се понавља у премијеровим изјавама.

„Велики градови и велике земље изграђени су на великим сновима чија је величина део људи застрашивала. Захваљујући пројекту Београд на води упослићемо десетине хиљада људи, обезбедити раст грађевине и терцијалног сектора, ово ће бити најлепши део града и Србије и тиме ћемо се сви поносити“, поручио је Вучић у писаној изјави након потписивања Уговора за пројекат Београд на води.

У овој изјави Вучић на противнике пројекта „Београда на води”, између осталог и поводом протеста испред зграде Геозавода у дану када је потписан уговор, реферира као на људе који су „застрашени великим сновима”. Ова изјава је истовремено и оцена њихових мотива и аргумената која се састоји у имплицитној тврдњи да аргумената ПРОТИВ нема, и да онда остају само ИРАЦИОНАЛНИ разлози какав је страх. Овде је опет занимљиво да се обе стране ових тврдњи НЕЗАВИСНО не проверавају. Најпре, изјава криво приказује стварност јер аргументи против Београда на води фактички постоје, тачније има их веома пуно пошто је овај пројекат ПОСЕБАН скоро у сваком погледу. Дакле, изјава заводи да се помисли да је већ независно утврђено да аргумената нема, али поред тога она говори о страху од великих снова, а да нико није питао актере или покушао да независно утврди да ли тај страх постоји. СТРАХ је поново учитан, да би се направила фиктивна расподела као у прошлим изјавама: премијер који сања ВЕЛИКЕ снове, и противници ЗАСТРАШЕНИ великим сновима, фактички КУКАВИЦЕ.

Изјава се поново креће у измишљеном свету исте структуре.

Слично је и са следећим изјавама о заштитнику грађана Саши Јанковићу.

„Он слободно нека настави да ради, као што мислим да је добро да имате ту врсту политичког противника као корективни фактор кроз те институције. То је велика вредност за Србију и уверен сам да то развија наше демократске капацитете и то ћу пуним срцем подржати. Идеје у мојој странци да се смени Јанковић, што може да се заврши за 24 сата, никада нећу да подржим“, поручио је он гостујући на РТС-у.

Вучић вероватно зна да је заштитнику грађана забрањено да се политички активира и да води политичку кампању у своју или у корист неке политичке партије. Тиме што га проглашава за „политичког противника” он га већ дисквалификује. Међутим, пошто заштитник грађана треба да контролише извршну власт он може изрицати оцене и постављати питања или критиковати извршну власт а да то не буде политичка кампања. Када га назива „политичким противником”, Вучић имплицира да је расправа о томе да ли заштитник грађана критикује власт у оквиру својих надлежности или се бави политиком на неки начин вођена и завршена, иако то није случај. На овај начин премијер се ставља у позицију из које може да произвољно одређује шта је истина шта није, тако што користи термине који имплицирају завршетак неке расправе, а да нигде не реферира на њено постојање или њен ток. Ова могућност да се на ПРИВАТАН начин, изван расправе, одреди шта је истина и поново расподеле моралне улоге тако да су противници дисквалификовани, такође води ка измишљеном свету.

Слична по смислу је и друга изјава о Саши Јанковићу, која одговара на новинарско питање да ли ће га заштитити:

„Од чега? Ко га напада? Немамо проблем са њим. Човек излази са другачијим политичким ставовима, ми то поштујемо.”

С тим да свему додаје и моменат противречности: ако би Јанковић стварно излазио са политичким ставовима, то је управо оно што не би требало поштовати.

Међутим, са нападима на Јанковића ствар стоји потпуно супротно, он је нападнут са неколико страна да је убио свог пријатеља пре 22 године, односно, да је умешан у то убиство. У нападима учествују таблоиди и телевизије, за које сам премијер каже да га подржавају, министар полиције и сам премијер. Премијер због тога што отворено изражава резерву прима личности заштитника и пита се шта влада има са „тиме што је неко некога убио пре 22 године” иако добро зна да је, према важећој истрази, реч о самоубиству.

У овим изјавама понавља се једна темељна структура да се РАСПРАВА са нечијим ставовима почиње са ДИСКВАЛИФИКАЦИЈОМ саговорника. У случају заштитника грађана он је синхронизованом кампањом премијера, полиције и таблоида оптужен за убиство, а да сви актери оптужбе знају да ту оптужбу не могу доказати, нити показују намеру да то учине. СВЕ о чему се ради је кампања дисквалификације.

Још занимљивији случај дисквалификације је када се неко ОПТУЖУЈЕ и ДИСКВАЛИФИКУЈЕ на основу тврдње о његовим УНУТРАШЊИМ стањима, каква је тврдња о застрашености са почетка текста. На ту тврдњу се једино може одговорити простом негацијом, али пошто је тврдња НЕОПОВРГЉИВА, ништа се даље не може. Може се једино констатовати да сама тврдња није увод у расправу, пошто 1) говори о нечему што је недоступно, и 2) говори о нечему што унапред дисквалификује саговорника. Тврдња опет није о реалном свету, већ искључиво о имагинарном свету у коме се расподељују улоге према нечијој ПРИВАТНОЈ вољи.

Када премијер говори о „застрашености великим сновима” оно на шта он реферира је у реалном смислу НИШТА, оно чему одговара оптужба о убиству је НИШТА, сугерисање да је нека расправа завршена такође се односи на НИШТА, макета „Београда на води” буквално не одговара НИЧЕМУ што сада постоји или што ће постојати на том простору.

Да је премијер рецимо говорио о патуљцима, једнорозима и троловима та прича би имала ЈЕДНАКУ сазнајну вредност коју имају горе анализиране изјаве. И на причу о троловима могу се применити реченице које смо слушали ових дана: „Ја не знам да ли тролови постоје или не”, „Зашто би се неко плашио приче о троловима”, „Неки људи се плаше прича о троловима” или „за 30 година поред нас ће бити стециште тролова”. У САЗНАЈНОМ погледу добили бисмо једнако вредне информације.

Позитивисти би закључили да је онда овај ЈЕЗИК бесмислен, међутим, сазнајна функција није једина функција језика. ТРОЛОВИ би нас можда забавили, а језик наше политике служи политичкој МАНИПУЛАЦИЈИ. Он ствара балоне смисла у којима НЕМА сазнајног дела, али дела који служи дисквалификацији и креирању измишљеног света у коме постоји пожељна расподела ДОБРОГ и ЛОШЕГ итекако има.

А наше разумевање језика је такво да нам ИЗМИШЉЕНЕ приче могу бити једнако занимљиве као приче о стварности.

Иначе, не би GAME of THRONES била толико популарна серија.

(Двоглед, 29. 4. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4j1

Categories: Преносимо