Милослав Самарџић: Годишњица пуча од 27. марта – паралела и поука

Да ли се 27. марта 1941. заиста тако много Срба нашло на погрешној страни? Да ли је у праву била само једна минорна тоталитарна странка? Да ли су погрешили и они које сматрамо најмудријим Србима, попут Слободана Јовановића и епископа Николаја?

Поново ћемо, као и сваког 27. марта, слушати коментаре о војном пучу и демонстрацијама подршке пучистима, на тај дан 1941. године.

Временом, коментари су све монолитнији и јавно мњење је већ близу својеврсног консензуса: да су пуч извели плаћени енглески агенти. У том смислу, 27. март се пореди са 5. октобром 2000. године.

Београд, 27. март 1941: Говор једног од официра-пучиста

Београд, 27. март 1941: Говор једног од официра-пучиста

Београд, 27. март 1941: Демонстранти носе официре. Обе фотографије су из Војног музеја на Калемегдану и до сада нису објављене

Београд, 27. март 1941: Демонстранти носе официре. Обе фотографије су из Војног музеја на Калемегдану и до сада нису објављене

Међутим, сва битна документа сада су позната и види се да између 27. марта и 5. октобра постоји велика разлика.

Вође 5. октобра налазиле су се на платним списковима западних земаља, као и цела њихова коалиција, звана Демократска опозиција Србије. У извештају америчког Конгреса наведена је сума од 100 милиона долара датих ДОС-у, а то је била само једна од многих линија финансирања. Тада су странци финансирали стотине новина, радио и ТВ станица, десетине политичких партија и хиљаде тзв. невладиних организација у Србији.

То није био случај са извршиоцима двадесетседмомартовског пуча.

Ни један пени нису тражили, ни добили, генерали Боривоје Мирковић и Душан Симовић, мајори Живан Кнежевић и Милутин Миловановић, поручник Милорад Поповић… нити ма ко од официра који су извели пуч.

На платном списку странаца нису биле ни кључне цивилне личности, академици Слободан Јовановић и Драгиша Васић и други интелектуалци из Српског културног клуба.

Страни плаћеници нису били ни патријарх Гаврило и епископ Николај, без чије подршке демонстрације не би биле онако масовне.

На страном платном списку није се налазила ни Демократска странка, која ће од тога дана постати најдоминантнија, како у емиграцији, тако и у окружењу генерала Драже Михаиловића.

Страни плаћеници нису били ни у претходном периоду доминантни радикали.

Странци нису финансирали радио станице и филмске журнале, нити је под њиховом контролом била српска штампа (изузев комунистичке, коју је финансирао Совјетски Савез, али то је друга тема).

Укратко, британски агенти налазили су се у једној од две Земљорадничке странке и у Српској народној одбрани на челу са војводом Илијом Трифуновићем Бирчанином, а њихова улога у пучу била је небитна.

Пуч од 27. марта 1941. подржала је огромна већина српског народа. Против је био Југословенски народни покрет „Збор“ Димитрија Љотића. КПЈ је била пасивна, с тим што су неки њени делови самостално покушали да се наметну масама. Касније је ова партија потпуно фалсификовала догађаје, тврдећи чак да се она налазила на челу демонстраната. Међутим, ти њихови фалсификати су у новије време одбачени и сада заправо на све стране слушамо љотићевску верзију, коју је током Другог светског рата ширила и немачка пропагандна машинерија.

Како, онда, оценити 27. март? Да ли се заиста тако много Срба нашло на погрешној страни? Да ли је у праву била само једна минорна тоталитарна странка? Да ли су погрешили и они које сматрамо најмудријим Србима, попут Слободана Јовановића и епископа Николаја?

Потписнику ових редова одговор су дала два споменика палим Шумадинцима у центру Крагујевца, један из 1930-тих и један из 2000. и неке године.

Први споменик је дело једног од најбољих вајара онога доба, Антуна Аугустинчића. Састоји се од четири групе од по две фигуре ратника, као и од лика Шумадинке која држи краљевску круну (комунисти су јој после одсекли руку и на њу накалемили венац, што је исправљено 1989. године). Све фигуре представљају поносне, чврсте и храбре људе. Њихова снага и одлучност су надреални. Цели комплекс споменика, употпуњен рељефима и уклесаним победоносним годинама, изазивао је код посматрача позитивна осећања.

Споменик палим Шумадинцима у Крагујевцу из 1930-их

Споменик палим Шумадинцима у Крагујевцу из 1930-их

Детаљ са споменика из 1930-их

Детаљ са споменика из 1930-их 

Други споменик је дело једног локалног вајара и посвећен је Шумадинцима палим у ратовима деведесетих година. Он је у свему другачији од првог. Овде фигуре не само што нису јуначке, већ асоцирају на људе-жабе. Људи-жабе виде се само отпозади, као да крију лица и очи, ако их уопште имају. Нема уклесаних победоносних година, јер их није ни било. Издалека, споменик наликује буздовану и од грађанства је добио управо тај надимак: буздован. Код посматрача изазива мучна осећања.

Споменик палим Шумадинцима у Крагујевцу из 2000-их

Споменик палим Шумадинцима у Крагујевцу из 2000-их

Детаљ са споменика из 2000-их

Детаљ са споменика из 2000-их

Према томе, одговор који пружају споменици веома је једноставан и гласи: оно је био један народ, ово сада је други народ. Овај народ не може разумети онај народ, већ му суди према сопственим критеријумима. С друге стране, онај народ не би могао да разуме овај народ.

Онај народ је одбио страшне ултиматуме 1908, 1914. и 1941. године.

Овај народ више и не зна колико је бесмислених ултиматума прихватио.

Онај народ водио је узастопно три рата, сва три пута је победио и срушио је три непријатељска царства. У ратовима је главну реч имао официрски кор. Он је био веома цењен и утицајан и касније – и он је извршио пуч. Да је неко рекао генералу Мирковићу да је плаћеник, он би то сматрао највећом увредом. Мирковићу су 1942. године Британци заиста нудили пуно тога да пређе на њихову страну у тзв. Каирској афери, али он им је рекао да безусловно подржава Дражу Михаиловића. У још већим искушењима нашао се мајор Живан Кнежевић, коме је Мирковић 27. марта 1941. поверио најважнији задатак: да ухапси председника владе Драгишу Цветковића. Као принципијелни шеф Војног кабинета владе Слободана Јовановића, Кнежевић је за Британце постао персона нон грата број један. Касније, 1944, Британци су га чак и ухапсили у Италији, заједно са потпуковником Бориславом Тодоровићем. Два официра покушавала су да дођу у Михаиловићев штаб, савршено свесни ризика тог чина.

Овај народ је изгубио Други светски рат са ужасним људским губицима и смањењем територије од 50 посто. Онда је колективно подвргнут тзв. методу јаничарења, што је 35 година касније имало за последицу масовно оплакивање команданта својих ратних непријатеља, комуниста.

Уопште, последице комунистичког поретка по јавни и приватни морал становништва су несагледиве. Исто тако и последице чињенице да су се током расплета догађаја и у серији нових ратова, 1990-тих година, на свим кључним позицијама у држави налазили (нео)комунисти.

Због свега тога овај народ масовно прихвата љотићевско-хитлеровско виђење 27. марта 1941. Онај народ, дакле, делује овом народу као маса чудака. Док би онај народ гледао на нас као на беднике.

Пописи становништва сваких десет година доносе све неповољнију слику о бројном стању српског народа. Међутим, права слика стиче се тек посматрањем знатно дужег раздобља. Срба је у 14. веку било колико и Енглеза, око два милиона. Пре 210 година, уочи Првог српског устанка, Срба је било двоструко више него свих других Словена на Балкану. Данас је Срба двоструко мање него осталих балканских Словена.

Наравно, из безброј разлога, свеколико опадање дешавало се и многим другим народима: Швеђанима, Пољацима, Аустријанцима, Мађарима…

Реално, Србија 2012. не може да води исту политику као 1912. године. Али, свакако би било корисно да се пронађе нека варијанта између.

Доброг примера за то од 1945. наовамо нема, јер су сво време на власти комунисти и њихово потомство.

Раније, добар пример пружио је лидер радикала др Милан Стојадиновић, а лош кнез Павле Карађорђевић.

Стојадиновић је водио политику неутралности са опасним суседима – Немачком и Италијом. Са грофом Ћаном, италијанским министром иностраних послова, чак се договорио о подели Југославије између Србије и Италије (јужно од Сплита, Босна, Херцеговина, Славонија…)

Међутим, кнез Павле је то рекао традиционалним хрватским савезницима Британцима, који су сматрали да се хрватско питање мора решити на други начин. На британски притисак кнез смењује Стојадиновића и оснива владу са Хрватима, која проглашава Бановину Хрватску, додељујући јој и неке територије које су до тада припадале српским бановинама. Стојадиновић то назива правим именом – државни удар – а кнез Павле га у сарадњи са Британцима протерује из земље. Тиме он изазива још већи одијум у становништву. Поред особе која нечасно поступа са малолетним престолонаследником, он је сада виђен и као противник парламентарне демократије, противник странке која је имала већину гласача, али и као заступник хрватских интереса. Реагујући на све то, водећи интелектуалци оснивају Српски културни клуб.

У новој ситуацији, кнез Павле је морао истовремено да испуњава захтеве Хрвата, које су подржавали Британци, и да страхује од Немаца и Италијана, који су га сматрали британским човеком и који су, у новим околностима, поново почели активно да подржавају Хрвате, као и пре Стојадиновића.

Зато кнез покушава да поправи односе са Немачком и Италијом, посећујући Хитлера и Мусолинија.

Његов маневар не успева и он бива изложен притисцима Немаца и Италијана да прихвати Тројни пакт. Такво понашање Берлина и Рима према „јаком човеку са Балкана“, Стојадиновићу, било је незамисливо. С друге стране, било је незамисливо да се против њега покрене онакав народни бес, који је виђен 27. марта 1941, а који је заправо представљао кулминацију незадовољства политиком кнеза Павла. То је суштина 27. марта, а не касније пренаглашена парола „Боље рат, него пакт“.

Кнежева мисија је, тако, брзо окончана. Сада је он протеран, и то уз помоћ својих „пријатеља“ Британаца.

Углавном, под данашњим околностима није ни мало чудно што се рехабилитује и слави кнез Павле, а не Милан Стојадиновић.

„Слобода“, Чикаго, 25. март 2012.

(Погледи, 21. 3. 2013)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Ud



Categories: Преносимо

6 replies

  1. Када се говори о овој теми онда би обавезно требало поћи од праве улоге вођа народа као и народног интереса; шта је прави интерес народа- бити на правој страни у (основи) империјалистичком рату или сачувати народ и државну територију, уз што мање губитака. Ако је ово друго прави народни интерес, а требао би да буде, бар по мом мишљењу, онда је политика принца Павла била права, јер је са Њемачком закључио солидан уговор за Краљевину. Не заборавимо да је претходно и Стаљин имао уговор са Хитлером. Овако смо учествовали на правој страни (кога је то сада брига, а није помогло ни 1999 да нас ти тзв. савезници не бомбардују) уз безбројне Српске жртве. Не потцјењујем учешће других народа бивше нам отаџбине, али је већина борбених дејстава 41-45 била између Срба (четника или партизана) и неке треће стране укључујући и међусобну борбу ова два, већинска Српска покрета. То нам је, између осталог, донио и 27.март, који можда није био организован и плаћен као 5. октобар, али је донио погибељ и пропаст народа те посљератну реорганизацију државе са познатим крајњим резултатом.

  2. Мој пријатељ Милослав, је написао флајер. Карађорђевићи су укинули Србију, зарад Југославије, а онда су у тој Југославији створили Хрватску, али не и Србију (по неким питањима Броз је у односу на њих српски националиста). Колико је пучистичка елита била интелигентна сведочи и то да је Душан Симовић за 6 април планирао ћеркино венчање. Тај исти Душан Симовић је грицкао пензију на Дедињу после рата (јер је био део британско-комунистичког договора о континуитету друге Југославије), а његова ћерка била је прва жена академика Драгана Недељковића, који ми је причао како су изгледале славе код Симовића, на којима је он, као будући зет и партизански комесар, присуствовао (и једини верујући хришћанин, јер на славама није било ни иконе, колача, свеће, свештеник није долазио, итд). Британци су платили око 500 000 фунти пуч, пише о томе Калајић, а чини ми се да и у мемоарима Коче Поповића има нешто на ту тему (у смислу да је пуч давно исплаћен). Владика Николај, као и патријарх Дожић били су енглески људи, зато је Жича бомбардована, зато су интернирани, касније и заточени у Дахауу. Љотић је био против споразума са Немцима, али је сматрао да кад је већ потписан – споразум се мора поштовати. Четници нису били српска, већ југословенска војска. То како ми њих доживљавамо је једно, а шта је чињеница је нешто сасвим друго. Данас се и „Црвена звезда“ и „Партизан“ доживљавају као српски клубови. Срби су чинили гро војника у два антифашистичка покрета у Другом светском рату, али Србија није била антифашистичка. Споразум са Немачком је споразум о неутралности Краљевине Југославије, у ситуацији у којој је цела Европа била окупирана, изузев оних држава које су била у различитим уговорним односима са Немачком (Шпанија, Мађарска, Румунија, Бугарска, СССР, итд). Британија је била бомбрдована, али не и запоседнута. Пуч од 27 марта јесте енглеска ујдурма, да би се њима олакшао положај. Милан Стојадиновић је први југословенски државник (председник Владе) који је изручен, Енглези ће интернирати у Кенију и кнеза Павла због потписаног споразума са Немцима.
    Најважније: Краљевина Југославија није у монархистичком смислу била легитимна, за разлику од Краљевине Србије. Била је то преседан држава – масонска творевина попут Чехословачке, или СССР-а, на пример. Створио ју је Вудро Вилсон, јер му се могло у 14 тачака. Сврха Краљевине Југославије била је да у томе да буде „бедем“ према Немцима, за енглеске и америчке бабе здравље, без обзира на српске жртве, а можда баш и због што већег броја српских жртви. Као што је сврха „друге“ Југославије била да буде „бедем“ према СССР-у за енглеске и америчке бабе здравље, агаин.
    Бомбардовани смо кад смо искочили из задате улоге (од 1903 смо у тој функцији) заштите британских и америчких интереса. Зато смо добили пресуду за геноцид. Мани ме, пријатељу, „Слободе“ из Чикага.

  3. Самарџићев текст је у приличној мери у сукобу са чињеницама и разумом. Он у наслову обећава “… и поука“ (?!). Тражим је, и не налазим – осим ако није (подсвесно)“мислио“ да читаоцу саопшти да га не узима озбиљно. Он, између осталог каже: „…У ратовима је главну реч имао официрски кор. Он је био веома цењен и утицајан и касније – и он је извршио пуч…“. Тај пуч није извршио официрски кор Краљевине Југославије, него само неки Срби из њега – југословенски официрски кор уопште није био, а и по дефиницији није могао бити хомоген, јер је и сама држава била од свог грешног зачећа до несхватљивог степена нехомогена – растрзана националним, верским, историјским неспоразумима, нестабилна и неспособна за било какав рат. И тај (српски) део официрског кора – пучисти, били су углавном генералштабни официри… генералштабни??? Изем им образовање и војну спрему, интелект, као и политичку зрелост и увиђавност у трулост и слабост сопствене државе (чак и без обзира на “опремљеност и спремност“ сопствене војске, која је била смешна у сваком погледу). И, ето, такви официри су тада одлучили да забију прст у око најмоћнијој тадашњој војној сили – Немачкој…. а шта су могли очекивати? Немачка у оној ратној ситуацији, и на врхунцу своје војне моћи чак и да је хтела, није себи могла да дозволи да без одмазде “прогута“ пуч, што је видела као смртну увреду. И – наравно, језива одмазда је уследила са свим ужасним последицама 1941- 1945, а што је још горе (и у том се са Самарџићем једино могу сложити) са уништавајућим периодом комунистичке владавине 1945 -….. и још увек, преко њихових биолошких и духовних наследника.

  4. Такођер, не треба заборавити ни ову чињеницу да у Хитлеровом новом поретку од 1931 године није било места за Југославију, према извесним дневнчким белешкама Richard-а Breiting-a, које су објављене у књизи “Тајни разговори са Хитлером – Новооткривени интервјуи из 1931”, где дословно стоји: “…Мађарска ће бити наш природни савезник, јер је и она распарчана Версаљским миром као и Немачка… Трансилванија и Војводина су мађарске територије… Међутим ми нећемо заборавити да јака немачка мањина живи на ушћу Саве и Дунава… Београд је био и још је тврђава принца Евгенија… Братислава и Загреб су предграђа Беча. Народ тамо мора да учи немачки језик и да тако ода респект Немачкој… Нећемо се одрећи бивших аустријских територија Трста и Истре… Далмација и преостали део Балкана доћи ће под италијански утицај. Наш најближи савезник на југоистоку Европе биће Бугарска. Македонија је бугарска територија. Бугарска мора имати излаз на Јегејско море… Укратко, Аустрија, Швајцарска, Белгија, Југославија, и Чехословачка морају нестати као државе; Пољска и Румунија морају променити свој статус, јер су обе биолошки резервоар Јеврејства” ( Види: Secret conversations with Hitler. The Newly-discovered 1931 interviews. Edited by Edward Calic, New York, The John Day Co., 1971, p. 191).

    У тешким и судбоносним збивањима англо-америчке и ватиканске творевине Краљевине Југославије , уочи Другог светског рата нашао се на челу државе диктатор, енглески лакеј, доховно недорасли и контроверзни Павеле Карађорђевић, који је по лондонском сценарију сву власт држао у својим рукама. За њега Љубиша Петровић дословно каже: “Кнез Павле почео је купити око себе сав олош српски, са Драгишом Цветковићем на челу, па како га је све више привлачио мрачни амбијент хрватске бастардије, он, јадни српски кнез, са још беднијом својом околином, за најкраће време постаје слепо оруђе у рукама ‘залупаног мужа’ Мачека, И У ИМЕ ЦЕЛОГ СРПСКОГ НАРОДА ПРОТИВ ЊЕГОВЕ ВОЉЕ, ПОТПИСУЈЕ, ОНАЈ СРАМНИ СПОРАЗУМ СА ХРВАТИМА, КОЈИ НИЈЕ НИШТА ДРУГО НЕГО – КАПИТУЛАЦИЈА СВЕГА СРПСКОГ ЗА РАЧУН ХРВАТСКИ. ОВАЈ БЕЗУМНИ КНЕЗ СА СВОЈИМ ПОКВАРЕНИМ ИЛИ СЛЕПИМ ТРАБАНТИМА МЕЊА ИЗ ТЕМЕЉА ДРЖАВНУ ПОЛИТИКУ И ОСЛАЊА СЕ ОД ТАДА САМО НА ХРВАТЕ И МУСЛИМАНЕ ПРОТИВ СРБА. И тако Срби, који нису капитулирали ни под Турцима ни Арнаутима ни Бугарима ни Мађарима ни Немцима, предали су се сад на милост и немилост, туђинском измећару – хрватској бастардији…” (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A., 1943, str. 54-55).

    Сличну оцену о Павлу Карађорђевићу, дао је и Десимир Тошић у књизи “Српски национални проблеми”, где дословно стоји: “Са Намесништвом 1934 године, на челу са Павлом Карађорђевићем, почиње декаденција југословенске монархије. После већ неодобраване унутарње политике Александра, Намесништво је отезало ситуацију својом спољном политиком, нарочито после 1937 године. Лично без угледа у српском народу, и сам Павле Карађорђевић није много марио Србе. Својим политичким потезима, он је то и доказивао, почев од питања Конкордата 1937 преко Бановине Хрватске 1939 до потписивања Тројног пактра 25 марта 1941 године. Судбина Павла Карађорђевића завршила се бедно: 1941 године био је избачен из Краљевског дома. – Павле Карађорђевић могао би се у националном погледу поредити са краљем Миланом. Национално лабилни, они су се разликовали по томе што је Милан имао и српски темпераменат а Павле био потпуно стран националној психологији и историским традицијама српског народа. Да није дошло до 27 марта 1941 године, омраза, коју је гајио српски народ према Павлу, прешла би можда још у оно време на монархију…
    Слика режима са Бановином Хрватском даје пример наше југословенске и посебно српске конфузије. Док је у целој земљи остао централистички режим, Хрватска је добила аутономију. У стварности, после 1939 године, Југославија није постојала као Целина. У Хрватској су одлучивали Хрвати, односно потпуно неконтролисана владајућа Хрватска сељачка странка, док су у осталим југословенским областима, па и у српским областима, хрватски шефови у влади делили власт са ‘српским преставницима’. Први Намесник, који је сам био организатор целог овог ‘уставног’ посла, довео је југословенску монархију у тај положај – после смрти једног краља Александра, убијеног од усташа – да се он, Павле Карађорђевић, братимио приликом своје посете Загребу 1940 године са руководиоцима Грађанске и Сељачке заштите и ове потом одликовао! Оне исте људе који су се априла 1941 године, као једини остатак апарата у Хрватској, ставили на располагање др. Анти Павелићу и потом учествовали у покољу Срба…” ( Види: Десимир Тошић, Српски национални проблеми, Париз, 1952, стр. 114 и 139).

  5. @Душан Буковић
    Ваљда ће се једном наћи неко ко ће расветлити улогу Цинцара у стварању Југославије и уништењу Србије, 1918. Свих тих Карађорђевића, Аписа, Пашића, Пачуа, патријарха Димитрија, пескара Поповића (по Кочи се зове Дипломатска академија), итд, итд…Романског народа који је преузео Србију, угасио је у Југославији, васкрасао Хрватску и подигао споменик захвалности другом романском народу… Итд, итд…

  6. Поштовани коментатори, Ви као да нисте упознати ко је господин Самарџић, колико је књига написао и какви су његови ставови. Од њега о чињеницама из тог периода сигурно мање знате. И нажалост нисте разумели поенту. Можда га и ја нисам разумео. Текст је објављен пре три године и његова основна теза је да Срби нису исти народ, нису онај народ који су били 1941. То јасно допуњава упоређивањем изгледа споменика подигнутим поводом различитих, а карактеристичних догађаја из наше историје. Даље, покушава да упореди масован излазак на улице Београда, са јасним ставом, да је 5. октобар ПЛАЋЕН, за разлику од 27. марта. Да ли је могуће, да Вам смета списак Срба за које он мисли, да су водили 27. март или бар подржавали. Јесу ли то били неспособни људи и људи без ауторите, па и данас. А Вама ни они други нису по укусу!? Па зар је могуће, да сви Срби из времена 27. марта 1941 нису ваљали? Са неупоредиво краће временске дистанце, данас је јасно и гласно објављено, да је 5. октобар ПЛАЋЕН. Када упоредите вође пуча, оне који су 1941 пуч подржавали, са несрећницима од 5.октобра, а то је већ прича коју смо доживели, јасно је, где је био народ и са ким. Јасно је и зашто су споменици такви какви су, а на шта указује Самарџић. Лично се не слажем са много тога што је он досада написао, али овај текст је отрежњавајући. И опет вас упућујем на текст госпође Лазић о ЧИТАЊУ. Прошао је незапажено, а изузетно је поучан. Предлажем Уредништву, да га једном месечно постави, ради обнове градива.

Оставите коментар