Удружења СРПСКА АЗБУКА из Београда и ЋИРИЛИЦА из Новог Сада поводом закључака о ћирилици на скупу лингвиста “Округли сто, 60 година након Новосадског договора: српска језичка политика данас!“, одржаног у организацији Културног центра Нови Сад:
Учесници округлог стола о Новосадском договору
Усвојени су следећи закључци о ћирилици:
1) Лингвистичка србистика је негирала кључне тачке Новосадског договора и истакла штетност њихове примене током протеклих шест деценија.
1) б) Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности писама суштински допринео одумирању српске ћирилице.
1) в) данас је у српској филологији и у институционалној српској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као једином српском службеном писму.
2) б) ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква се мора сачувати.
Покрет за обнову србистике, чији је оснивач проф. др Петар Милосављевић, никад није рекао да Срби треба да се врате ћирилици као једином свом писму, како је и било пре уласка у језичко заједништво са Хрватима Новосадским договором из 1954. г., који су Хрвати напустили још 1967. г. Напротив, тај Покрет, као и институционална лингвистика, подржава остајање Срба у југословенству са два писма , а П. Милосављевић је чак јавно критиковао Београдски универзитет зато што је на њему „мало латинице“.
Ћирилица не одумире због погрешног схватања равноправности писама из Новосадског договора, него зато што је равноправност била лажна од самог почетка, и смишљена од стране комуниста и лингвиста да би временом ћирилица у српским земљама била замењена латиницом.
Лингвисти у научним институцијама и даље спроводе хрватски филолошки програм , па су издали ћирилицу правописном одредбом да је и латиница стандардно писмо српског језика, чиме су се супротставили данашњој уставној одредби (члан 10).
Издаја ћирилице је и указивање на потребу њеног „поштовања“ само у службеној употреби, што значи мирење са готово потпуном окупацијом хрватске латинице јавним животом српског народа.
Бесмислено је говорити о ћирилици као идентитетској карактеристици српског народа ако се не каже да она то може бити и убудуће само као једино српско национално писмо.
Оваквим закључцима подржава се државна политика свођења ћирилице на фолклорну вредност, ради прокламоване промене свести српског народа у смислу брисања његовог идентитета.
ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ – БИЋЕ И СРБА!
У Београду, 16.12.2014.
Проф. др Зоран Милошевић
Проф. Драгољуб Збиљић
Дипл. инж. Немања Видић
Проф. Владислав Ђорђевић
(Стање ствари)
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Ue
Categories: Аз и буки
ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ, БИЋЕ И СРБА!
Savrseno pismo (jedan glas, jedno slovo), cirilica je neosporno vazan element srpskog identiteta. Ali, negovanje i cuvanje cirilice ne znaci donkihotovsku borbu protiv latinice, unapred izgubljenu i stetnu.
Unapred izgubljenu – jer latinicu vuce engleski jezik koji neverovatnom brzinom osvaja svet.
Stetnu – jer onaj ko ne zna latinicu, nece moci procitati uputstvo na kineskoj robi ili na francuskom parfemu, ime ulice u Kairu ili ime grada u Argentini . . .
Znati latinicu i engleski, ne znaci zaboraviti cirilicu i srpski. Naprotiv, to je samo dodatno i neophodno bogatstvo.
Da bi nasa deca opstila sa svetom, morace znati latinicu i engleski.
Овај Deda Djole или појма нема или је провокатор.
Прво, Срби су учили енглески језик и ишли у свет и пре него што су почели да уче хрватску латиницу.
Друго, када руска деца уче енглески језик не уче хрватску латиницу.
Треће, данас српска омладина не зна ко је Танаско Рајић не због непознавања енглеског језика , него зато што је нико не учи родољубљу.
Четврто, када се потражи на нету Филозофски факултет у Источном Сарајеву (Срби више неће да користе то име него Источно Сарајево), па кад се кликне на ознаку језик, укаже се могућност представљања на хрватској латиници и на српској ћирилици. Коме то треба, какве везе то има са енглеским језиком и светом? Декан тог факултета је проф. др Миланка Бабић која је учествовала на округлом столу у Новом Саду . Брине за судбину ћирилице , а поткопава је у својој кући.
Пето, неко јутро на ТВ ПИНК гостовао је проф. др Слободан Реметић и рече невероватну неистину пред народом – да је по Уставу Србије ћирилица примарно писмо. Није примарно , него једино. Он чак цитира два става Члана 10. Свако ко зна логички размишљати рећи ће да је првим ставом за српски језик везана само ћирилица, а да се други став може односити само на друге језике и писма која им припадају.
Шесто, у некој емисији Жикина шареница приказан је снимак изјава Немање Видића и академика Клајна. Чула се само једна Видићева реченица : да ћирилица пропада зато што јој је двоазбучјем одузет карактер српског националног симбола , што она може бити само као једино српско писмо. Свака част новинару који је извукао само ту реченицу, јер све дуго је млаћење празне сламе, као што се и десило на поменутом округлом столу. Код Жике се неколико Клајнових реченица,наспрам само једне Видићеве, јер је он академик.А он је уствари брука српске државе и њене лингвистике.
Седмо, на поменутом скупу откривана је топла вода , па тако неко већ десет година истражује у којој мери је пропала ћирилица. Добро је рекао Збиљић да се то види одмах и са једном четвртином ока. И иначе, људи који се баве одбраном ћирилице ( од Срба ) су за три копља испред професора и академика. Баш зато на овај скуп није позван лингвиста Драгољуб Збиљић.
@Deda Djole: Прво, треба јасно разлучити појмове: шта је то латиница, и да ли је оно што се код Срба прихвата за латиницу она права, изворна латиница? Очигледно није, јер заблудели Срби, током неколико (3 – 4) генерација заблесављени интегралним карађорђевићевским југословенством, а после његовом брозовском “братствојединственом“ варијантом, уопште више нису у стању да схвате да је оно што они прихватају за “латиницу“ уствари хрватска варијанта – гајевица, од које Срби не само да немају никакву корист – него огромну духовну штету – јер, користећи њу, убијају свој национални идентитет. Једино са чиме се потпуно слажем у Вашем коментару је ово:
“Znati latinicu i engleski, ne znaci zaboraviti cirilicu i srpski. Naprotiv, to je samo dodatno i neophodno bogatstvo“.
А сада да пређемо на ствар – да идемо по реду са обдукцијом Вашег “наивног“ коментара:
1. “Ali, negovanje i cuvanje cirilice ne znaci donkihotovsku borbu protiv latinice, unapred izgubljenu i stetnu“. Ћирилицу не треба уопште неговати и штитити на Ваш начин, него је користити у свакој прилици за све врсте комуникације на српском језику, што треба да буде законски прописано, а непридржавање тога мора бити праћено санкцијама. То са њиховим азбукама одлично успева Русима, али и Бугарима и Грцима који су своје азбуке натурили и у ЕУ као званичне, не прихватајући њихову латиницу. Дакле – борба за ћирилицу није по дефиницији унапред изгубљена – једино је изгубљена ако су сви Срби (а нарочито њихови властодршци) такви као Ви.
2. “Unapred izgubljenu – jer latinicu vuce engleski jezik koji neverovatnom brzinom osvaja svet“. Е, учени @Deda Djole, најусрдније Вас молим да објасните да ли у оквиру енглеског језика који је заиста освојио светске комуникације иде и ова Ваша “латиница“: č, ć, đ, š, ž, dž, lj, nj?
3. “Stetnu – jer onaj ko ne zna latinicu, nece moci procitati uputstvo na kineskoj robi ili na francuskom parfemu, ime ulice u Kairu ili ime grada u Argentini . . . “. Овде постоје две тачке: А. Молим Вас да ми објасните колико ће ми ова Ваша “латинична“ слова: č, ć, đ, š, ž, dž, lj, nj помоћи да прочитам (и још важније: разумем) “uputstvo na kineskoj robi ili na francuskom parfemu, ime ulice u Kairu ili ime grada u Argentini“? Уз то долази и тачка Б. У свим нормалним државама (ту подразумевам чланице ЕУ) обавезно је да све декларације и упутства за употребу увезене робе буду и на језику државе у коју су увезене. Када би и Србија била нормална држава – то би био и случај у њој, и то на српској ћирилици!
4. “Da bi nasa deca opstila sa svetom, morace znati latinicu i engleski“. Много паметно речено! А, како је уопште могуће знати енглески без латинице? И- шта ми за знање енглеског користи оно Ваше č, ć, đ, š, ž, dž, lj, nj? Уосталом, зашто само деца? И Ви треба да научите енглески и онда ћете ваљда најзад схватити колику корист имате од оних Ваших č, ć, đ, š, ž, dž, lj, nj?
Са нестрпљењем очекујем Ваш мудри одговор (јер, деде су по дефиницији све сами мудраци, па ваљда ни Ви нисте изузетак?).
Најзад сте се пропбудили и рекли нешто поводом коментара које нам овде сервира Деда ђоле. Он је или провокатор или ништа не разуме. Успео је да у својој глави изједначи Кнеза Милоша, Павла Карађорђевића, Милана Недића и са њима историјским личностима покуша да стави у исту раван са другоразредним историчарем Љушићем. По њему су наши поменути великани клечали пред неким!!?? То је делимично тачно за Милоша јер је био владар у делу Турке империје, а тада је био обичај да сви вазали клече пред сизиреном, тј., турским султаном. Како је он измислио, да је Павле и пред ким клечао само он зна. А своје мишљење Недић је изнео као министар војни у Скупштини. И где деда ђоле ту нађе клечање? Сигуран сам, да је он свестан свега тога, али стално покушава да убаци ситну провокацију. После коментара о Љушићу сте га пропустили, питам се зашто? Добро је, да сте се сада сетили. Никада нија касно. А одговоре на питања постављена Деда ђолету нећемо доживети.
“Ali, negovanje i cuvanje cirilice ne znaci donkihotovsku borbu protiv latinice, unapred izgubljenu i stetnu” (Деда Ђиле).
ИМАМО СВОЈЕ ПИСМО И ЗАШТО ДА ГА ЗАМЕЊУЈЕМО ТУЂИМ
Деда Ђоле ме подсећа на пријатеља ми Клајна.. И Клајн каже да ми, борећи се за ћирилицу, хоћемо да “забранимо”, “избацимо” или не знам шта с латиницом. Немамо ми ћириличари никакву “борбу” против било чијег писма. Ми се само бавимо решењем питања писма у језику Срба и хоћемо да вратимо у живот нашеМ протераном писму. А друго писмо је Србима стизало увек преко окупација Срба и после забрана српске ћирилице. Ми тражимо за наше писмо статус какав имају сва друга писма у свим другим језицима. Ништа даље од тога. Каква забрана? Нама латиница треба, али за стране језике, а ову хрватску треба да знамо да бисмо читали грватске књиге, а не да њпоме4 замењујемо наше писмо ну нашемн језику (као што ради Деда Ђиле). Ни Енглези, ни Хрвати, ни Мађарти, ни било који други народ не замењује своје писмо па да пишу свој језик нашим или неким другим писмом. Увек га пишу само својиом писмом. Што бисмо ми једини замењивали своје писмо које је најбоље и најподесније за наш хезик? Шта ће нам туђа мајка, ако имамо своју. Као св9и народи, и Срби нису репа без свог писма. Имамо своје.
U novijoj kulturi srpskog jezika kao standardno pismo usvojena je – pored cirilice – i lartinica. Oba pisma su savrsena jer svakom glasu odgovara jedno od 30 slova. U nasoj latinici samo 6 slova ima akcente (kvake kuke i motike – kaze Joann) dok na pr u francuskoj latinici, pored 26 baznih slova ima cak 16 specijalnih slova (sa akcentima, tackicama itd), sto nikome ne smeta.
Mada narod koji zivi izmedju Istre, Bugarske, Jadrana, Madjarske i Rumunije govori isti jezik (koga svuda razlicito nazivaju) i koristi 2 pisma, novi upravljaci se trude da stvore nove jezike, nova pisma, nove akademije nauka itd
Latinica i engleski su vec danas APSOLUTNO NEOPHODAN PRIBOR za razumevanje sveta i to ce biti sve vise. Nadam se da u Srbiji niko ne pomislja na ukidanje ili ogranicavanje latinice.
ЂОЛЕТА “УБИЈА” НЕЗНАЊЕ!
“Latinica i engleski su vec danas APSOLUTNO NEOPHODAN PRIBOR za razumevanje sveta i to ce biti sve vise. Nadam se da u Srbiji niko ne pomislja na ukidanje ili ogranicavanje latinice” (Деда Ђиле).
1. Кад неко овако незналачки каже да без латинице и енглеског језика данас не може н ишта, одмах покаже да је необразован човек и да не зна ништа о функцији и потреби писма у језику. Чак и да заиста не може човек да живи више без е4нгелског језика и латинице у њему, какве то везе има са залагањем да Срби пишу латиницом и свој језик. Неизбежност енглеског језика уопште не значи да српски језик не може да потоји на ћирилици…
2. “U novijoj kulturi srpskog jezika kao standardno pismo usvojena je – pored cirilice – i lartinica” (Деда Ђоле).
Шта то значи? Ко је усвојио и када..Усвојили смо латиницу под насиљем. Први пут је у Србију хрватска латиница ушка с аустроугарском окупацијом у Првом светском рату у коме су Србима забранили ћирилицу и увели им уместо забрањене ћирилице хрватску латиницу, ово хрватско писмо које су комунисти наметнули већински Србима потпуно непотребно и штетно после Новосадског договора из 1954. године.
Дакле свако онај ко овако незналачки говори о српском писму, па и Ђо ле, показује своје никакво образовање и никакву упућеност о улози језика у народу и о улози и функцији писма у сваком језику.
Нажалост, људе “убија” незнање.