Зоран Чворовић: Одговор Бошку Јакшићу или На Западу ништа ново

Поводом текста Бошка Јакшића ,,Другарица Филимонова”, од 4. новембра

zoran-cvorovic-240

Зоран Чворовић

Текст Бошка Јакшића, под насловом „Другарица Филимонова”, написан је с намером да дискредитује тезу руског историчара и главног уредника интернет портала „Фонд стратешке културе”, А. Филимонове, да евроазијске интеграције пружају Србији јединствену могућност да „обнови снажну привреду и снажну државу”. Требало је српским читаоцима показати како руска геополитичка понуда у сфери чињеница није ништа друго до гола „хладноратовска провокација”, којој је искључива сврха ометање „сопственог” изборa Србије за „дранг нах вестен”.

Уместо да према мери Србије извага квалитет евроазијских у односу на евроинтеграције, Б. Јакшић је у име Србијине „сопствености” мерљивој руској геополитичкој понуди супротставио отрцане стереотипе западне русофобије. По узору на трагикомичну Обамину констатацију да „Русија ништа не производи”, Јакшић је употребио западни стереотип о технолошкој зависности привреда евроазијских држава од ЕУ. Да би се развејала илузија, коју шири атлантистичка пропаганда, нису потребне бројке о суфициту који Русија и Кина већ годинама имају у трговинској размени са ЕУ, нити подаци о сталном расту производње у руској индустрији оружја, телекомуникационих и космичких средстава, авиона и бродова – довољно је подсетити да је свима познати антивирусни програм „Касперски” производ истоимене компаније из Москве. И украјинска збивања српски „неутралац” посматра очима Вашингтона, па у црно-белој вестерн традицији монопол над категоријама легалитета и легитимитета додељују изборима спроведеним од добрих „евромајдановских” момака, који су фебруарским превратом срушили уставноправни поредак, а одузима изборима којим лоши момци („сепаратисти”) из ДНР-а и ЛНР-а бране своја насиљем угрожена права. При свему томе, Јакшић покушава да ставове Вашингтона представи не само као изворно и „неутрално” српске, већ и као глас целокупног света. Тако рат који су САД без одобрења Савета безбедности покренуле против ИДИЛ-а, за спољнополитичког коментатора Јакшића има карактер „глобалног фронта”. То што се Русија налази ван тог фронта, за њега је само доказ да се она налази и ван цивилизованог света, онако како се он доживљава у западној крсташкој традицији.

У догматској свести верника западне демократије, чињеница да је Хитлеров генерал Гелен задужен за Источни фронт касније руководио одељењем ЦИА за Русију и немачким БНД, не делује као доказ везе између НАТО-а и нациста, већ као јерес. Из угла исте свести сви покушаји Запада да од Србије направе протекторат, од 78 дана рата, преко окупације КиМ, до прве „обојене” револуције, изгледају као „мантра” руске геополитичке „фармакологије”.

Текст „Другарица Филимонова” привлачи пажњу и због тога што је у српски информативни простор убацио тезу о аутентичном, „сопственом” опредељењу Србије за „дранг нах вестен”, чији је прворазредни непријатељ Русија. Реч је о старом пропагандном средству англосаксонске политике, којим се послужила Енглеска када се преко конзула Хоџеса први пут уплела у политику Милошеве Србије. Колико је доцнији прелазак Србије из руског покровитељства под западно туторство било њено слободно дело, најбоље потврђује захтев западних држава из времена Кримског рата да Србија, доказујући своју „неутралност”, протера руског конзула. Сумирајући однос који су велике силе имале према Србији до 1918, бечки ђак, Владимир Ћоровић, закључује: „Русији слобода и величина балканских држава није ништа сметала… У њеним првим плановима била је подела сфера и посед источног дела Балкана, али када је видела развој и расположење код балканских народа она је своје претензије сводила на све мању меру и на крају је, у територијалном погледу, постала врло скромна.” Што се потписника овог текста тиче он ће пре указати поверење истраживачким увидима једног Ћоровића, него домаћим репликама вашингтонске „истине”.

Доц. др, сарадник Фонда стратешке културе

(Политика, 10. 11. 2014)



Categories: Преносимо

3 replies

  1. Поново указујем цењеним читаоцима Стања ствари на следећу чињеницу:

    Бошко Јакшић је се “прочуо“ по акростиху помоћу кога је послао својој љубљеној еротску поруку, а посредством “конспиративног“ текста “Полемика о сунђеру“, који је објављен у Политици 13.12.1996., док је дотични био њен дописник из Рима:

    Akrostih u „Politici“
    ________________________________________
    Politika, petak, 13. decembar 1996. (strana 4)
    Polemika o sunđeru
    (Od našeg stalnog dopisnika)
    Rim, 12. decembra
    Juče je bilo poznato kao „političko rešenje“. Zatim je, dosta realistično ali za Italiju pregrubo, nazivano „spasavanjem lopova“. Danas se podvodi pod naziv – amnestija.
    Evolucija razmišljanja u ovom pravcu ne nalazi se ni u jednom zvaničnom dokumentu, o amnestiji se ne raspravlja u Parlamentu, ali reč je postala tema dana.
    Da li je amnestija način izlaska iz sudske „bele revolucije“ pre nego što su petogodišnje istrage sveta politike i biznisa dospele do svih – i po vertikali i po horizontali?
    Važi li stav da je amnestija najbezbolniji način prekida krstaškog rata koji je doveo do serije konflikata politike i sudstva, podelio političare, suprotstavio tužioce, razdvojio komentatore, uznemirio policajce?
    Ako je, kao što neki tvrde, Tanđentopoli – popularno ime afera – doveo do institucionalnog haosa i konfuzije, da li amnestija može da bude panaceja moralne epidemije u vremenima kada se ponovo potvrđuje da je bolest hronična?
    Čitava je kolekcija zagovornika amnestije, čija se teza nazire: svi su krivi, znači svi su nevini.
    „Eho reči sloboda postaje amnestija“, cinično primećuje komentator Đorđo Boka.
    Kako i ne bi. Mnogi iz starog ali i novog sveta politike zainteresovani su da se zaustave istrage i amnestiraju optuženi za ilegalno finansiranje partija, što je bio uvod u rušenje Prve Republike i raspad njenih tradicionalnih partija.
    Ako je veliki svet biznisa zainteresovan za prekid istraga oko lažnih kompanijskih bilansa i podmićivanja poreskih organa, mali poslovni svet strahuje da će istrage jednog dana dospeti do njega i razrušiti decenijama građeno carstvo izbegavanja plaćanja poreza.
    Mnogi zaposleni javne administracije, od ministara do šalterskih službenika, takođe bi voleli da se odustane od gonjenja zloupotreba službene dužnosti, ili barem ublažujuću reviziju.
    Treba ovom spisku još dodati više od 3.500 istraživanih, 2.100 okrivljenih i 650 osuđenih u raznim aferama korupcije, pa spisak lobista poprima realnije dimenzije.
    Eminentni ekspert i jedan od 10 doživotnih senatora, Leo Valijani, u „Korijere dela sera“ brani ideju uz podršku direktora lista. Opozicija – čiji je lider jedan od optuženih za korupciju – obazriva je usredsređujući se na stav da je cilj najnovijih zapleta da se minira istraga protiv bivšeg tužioca Antonija di Pjetra.
    Bez obzira što je pojam amnestije rođen da bi stvarao mir, izgleda da je osuđen da bude uzročnik rata.
    Enco Bjađi, doajen ovdašnjeg novinarstva, upozorava da pozivi na amnestiju odjekuju sa stranica liberalne štampe, a traže je i „očevi domovine“ kako naziva neke od doživotnih senatora poput Velijanija. Vraća se u istoriju.
    „Toljatijevska“, prva amnestija u istoriji Republike, data je 22. juna 1946, u vreme vlade Alčide de Gasperija u kojoj je lider komunista Palmiro Toljati bio ministar pravosuđa. Amnestija je usledila posle pobede republike nad monarhijom na institucionalnom referendumu.
    Vredi podsetiti da su i ranije – pre 25. jula 1943, kada je u Rimu oboren Musolini i na vlast vraćen kralj Vitorio Emanuele III – bili formulisani dekreti o uklanjanju fašista sa položaja i sa javnih funkcija i o „preventivnoj amnestiji“.
    Ovoj debati – aktuelizovanoj događajima koji okružuju di Pjetra – nije trebalo mnogo da se vrati u prošlost.
    Jedni, kao senator Valijani, iz istorije izvlače zaključak da je i sada vreme za amnestiju. Njegovi simpatizeri uglavnom ćute.
    Otvorena je debata u kojoj drugi, kao komentator Boka, smatraju da bi i sadašnja bila „nagrađivanje najgorih i ostavljanje stvari tamo gde su bile“.
    Senator Valijani ocenjuje da se amnestija 1945. podjednako odnosila i na poražene fašiste i na odgovorne Musolinijeve marionetske Republike Salo formirane pred sam kraj rata. Boka je, međutim, saglasan sa amnestijom iz 1943. – jer se odnosila na one koji su bili deo režima – ali ne i na 1945. – jer obuhvata i one koji su do poslednjeg daha ostali verni fašizmu.
    Mada partizani i Sandro Pertini, budući predsednik, nisu bili sasvim zadovoljni, jedna stranica istorije bila je zatvorena.
    Evidentno se sada otvara nova. Predsednik Republike je od 1945. amnestirao 39 osoba. Poslednji put 1990, dve godine pre nego što je odlučeno da samo Parlament dvotrećinskom većinom može da ovlasti šefa države da objavi amnestiju.
    Hiljade koje su od vremena Tanđentopolija zainteresovane za oproštaj države u oštrom su kontrastu sa posleratnim brojkama i, još više sa činjenicama istorije: tada su u igri bile ideološke strasti, danas su krivični prekršaji.
    Istorija je samo povod analiza, jer otvoreno zalaganje za „potez sunđerom“ kojim bi se prebrisala istraga korupcije ipak se izbegava.
    Partije demokratske levice Masima d’Aleme pridružuju se šefu države u suprotstavljanju amnestiji. „Ne može se razmišljati o zatvaranju Tanđentopolija amnestijom“, kaže D’Alema i zahteva ubrzavanje procesa i donošenje „zakona protiv korupcije“.
    Isti stav brani i Valter Veltroni u svojstvu potpredsednika vlade, iako premijer – i sam osumnjičen za zloupotrebe prethodne dužnosti – izbegava da se izjasni.
    „Čiste ruke“, proslavljeni milanski tim tužilaca koji je u haotičnim okolnostima koje okružuju politiku i sudstvo sve češće na meti kritika, razumljivo se oštro protivi hipotezi amnestiranja i zahteva nastavak istraga.
    Koaliciju glasova protiv ojačava i predsednik Donjeg doma parlamenta Lučano Violante: „Amnestija bi bila šamar italijanskom narodu“.
    Interveniše i tužilac Palerma Đankarlo Kazeli: „Magistratura je funkcionisala kao hirurg koji nastavlja da operiše, da obavlja svoju dužnost i onda kada u bolnici nije sve najbolje.“
    Celovito „političko rešenje“ izlaska iz krize sudstva, koje su predlagali upravo milanski istražitelji, predviđa povlačenje preciznih granica istragama koje rizikuju da ne daju mira građanskom životu Republike.
    U tome se svi načelno slažu. Parlament ne diskutuje na temu amnestije. Ali, u zemlji u kojoj što je veća količina demantija onda određene pojave postaju verovatnije, mnogi upravo zato veruju da će amnestije biti – možda pod nekim drugim imenom.
    Boško Jakšić

    Порука се добија слагањем у низ великих почетних слова из сваког пасуса и дословце гласи:

    Једва чекам тебе, твој осмех и пичкицу!

    Политика ју ову поруку Јакшићевој верној љуби објавила 13. децембра 1996.

  2. Много труда око никоговића. Чини мисе, да је о овом лику све одавно речено. Наравно, да је и ово потсећање добро дошло, јер су многи кратког памћења. Мирославе, много би билоо боље, да сте мало сачекали, да нам се и Деда ђоле јави. Овако ће, мудро да оћути.

  3. Zahvaljujuci Miroslavljevom komentaru (hvala mu) saznajem da je Bosko Jaksic, u ozbiljnom politickom dopisu iz Rima 1996 god, poslao (u vidu akrostiha) sexy poruku svojoj ljubavnici.

    Srpski Viktor Igo ?
    Jos malo pa ko Slobodan Mlinarevic

Оставите коментар