Отац Николај Црноречки: Хришћани не треба да плачу као они који немају наде

Беседа архимандрита Николаја са Литургије у недељу 26. октобра, манастир Св. Николаја у Лозници код Чачка (Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу)

nikolaj-crnorecki-2

У име Оца, и Сина, и Светога Духа! Амин!

Воскресеније Твоје, Христе, ангели појут на небесјех, и нас на земљи сподоби чистим сердцем Тебје славити!

Да! Васкрсење Христово ангели певају на небесима, а молимо се Богу да и нас Господ удостоји да чистим срцем славимо васкрсење Његово. Наиме, у данашњем Светом јеванђељу описује се један догађај. Један догађај, када је Господ васкрсао сина наинске удовице. Наиме, каже, када се Господ приближио са својим ученицима и многим народом који Га је пратио, када се приближио вратима града Наина, у то време изношаху из града – ишла је поворка – износили су мртваца, јединца, сина наинске удовице. И много је народа ишло заједно у тој пратњи са ожалошћеном мајком. Ожалошћена мајка је нарицала и плакала за сином јединцем својим, а како и не би? И ту се говори како је она била удовица, и како је изгубила сада и сина јединца. И многи народ – пошто је изгледа она била богата и знаменита у граду Наину – и многи је народ пратио и покушавао да утеши мајку која је изгубила сина јединца. Тада Господ приђе, и дохвати се оних носила на којима је лежало тело младићево, и рече мајци: „Не плачи!“, а носиоци стадоше. А Господ, утеши мајку рекавши: Не плачи! А затим, заповеди оном младићу да устане речима: „Младићу, теби говорим: Устани!“ И каже се тамо: Устаде младић, седе – на носилима – и поче говорити, и Господ га даде и утеши мајку, ову удовицу, ожалошћену мајку, утеши, предавши јој, када је оживео, сина њенога. Каже се тамо: Сви се задивише, и зачудише, и уђе велики страх у онај народ, и сви слављаху Бога говорећи: „Велики се пророк подиже међу нама, и Бог походи народ свој.“

Да, народ се испуни страха и поче славити Бога, Господа Исуса Христа као великог пророка. У том тренутку они су тако то доживели – да се велики пророк подигао из народа, међу њима, и да Бог походи народ свој. Тако су схватили ови прости људи у том тренутку, и славили Бога. Каже се тамо да велики страх испуни онај народ. Људи се плаше у различитим приликама и од којечега, на разне начине, а највише се плаше смрти. Толико се људи плаше смрти, ове телесне смрти, да је то за чудо велико, и да би многи, иако су шкртице, иако су среброљубиви, иако воле оно све… и везани су за своје имање и за своја блага овде на земљи, све би у једном тренутку дали само да макар мало продуже живот свој овде на земљи. Толико су људи окренути земљи и земаљскоме у овом пролазном животу да би све учинили, да би многе земље и градове пропутовали, и многа мора препловили да би нашли лека телу своме и да би продужили макар мало живот овде на земљи, толико се људи плаше смрти.

А Господ, када је пришао оним носилима на којима је лежало тело мртвога онога младића, сина наинске удовице, он је пришао и рекао оној жени, удовици: „Не плачи!“ И дохватио се носила, и заповедио младићу да устане, оживео га. Зашто се Он обратио оној удовици жени, зашто јој је рекао да не плаче, када је обичај да се плаче за онима који се упокоје, за мртвима, и када је и сам Господ пустио сузе за Четвородневним Лазаром, пријатељем Својим? Зашто је оној мајци рекао да не плаче, у ком смислу да не плаче? Да не плаче као они који немају наде. Наиме, незнабошци и безбожници, они који не верују у Бога, они жале за мртвима тако, као они који немају наде, и тако страшно се ожалосте, тако тешко, да не могу да поднесу губитак својих ближњих, и просто хоће поједини да скоче у гроб и да буду затрпани земљом заједно са покојником, тако и говоре, тако и вичу, тако и кукају и плачу за покојницима својим. Тако плачу они који не верују у Господа Исуса Христа. Тако плачу они који не верују да има живот вечни, да има Царство небеско. Тако плачу они који не верују у Пресвету Тројицу, у Оца, Сина и Светога Духа. А ми, православни хришћани, и ми плачемо, али ми имамо наде. И треба да плачемо, и Господ је ту заповедио да се не плаче тако, да се не губи нада и да се не пада у тугу која је од овога света, и која је велики грех и која доноси очајање, и која доноси смрт. Ми треба да плачемо, Господ је хтео да пробуди овај други страх, овај страх од Бога, овај страх у којима се ми плашимо да не грешимо, да се гресима својим не удаљимо од Бога, и да не умремо, и не погинемо душом својом још док смо у телима својим, од духовне смрти да се плашимо. И сам је Господ рекао: Не бојте се оних који убијају тело, и не могу ништа више учинити, него бојте се онога који може убити душу и погубити, и тело и душу бацити у пакао. Тога се бојте, каже Господ. Господ хоће да у нама пробуди страх Божији, прави страх, једини страх који треба да поседујемо. И ако у себи имамо страха Божијега и чувамо се од греха, и чувамо се од свакога зла и пазимо како живимо овде на земљи испуњавајући свете Заповести Божије, и живећи по светој вољи Божијој, и бивајући послушни, испуњавајући заповести Божије, и бивајући послушни Цркви и учењу Цркве Православне ми ћемо имати само тај страх Божији и никакав други страх неће ући у срца наша и у душе наше. Човек који се испунио страха Божијега он трепти, пази, пази, стрпљиво пази, будно пази над сваком својом речју, над сваком својом помишљу, над сваком својом мишљу стражари и свако своје дело одмерава. Одмерава га јеванђелским заповестима и мери, и пази и шта ће да проговори и шта ће да уради. Будно живи, будно пази на сваки свој покрет и тела и душе, и пази како живи овде. Пази тако, како би угодио Господу Богу, испунио Заповести Божије и задобио оно што сви треба да тежимо да задобијемо. Да задобије живот вечни, да задобије Царство небеско. Тако треба да живи сваки прави православни хришћанин! Да бди над собом, да пази и на себе, и да пазе родитељи на децу своју јер су деца дар од Бога.

И каже се тамо, када је Господ оживео онога младића, онога дечка, каже се тамо да га даде матери његовој. Онај се народ задиви и зачуди, и утеши се мајка. И кад мајка прими дете своје тада сви видеше да је стварно тај младић васкрсао, да је то стварно та личност, да је стварно то тај човек, да није неко други. Мајка га познаде, признаде, пригрли га на груди своје. И сви се утешише и испунише страха Божијега, и славећи Бога говораху: „Велики се пророк подиже у народу, међу нама, и Бог походи народ свој.“

Да, Бог походи народ свој. И Бог походи све нас. Ко год хоће да служи Господу, и ко год хоће да се потруди, може у једном тренутку да преобрази себе, и своје мисли, и своје речи, и своја дела, да све усмери ка Небу, да заборави на земљу. Може човек много, ако хоће, уз Божију помоћ и благодат Божију. Свети авва, преподобни Зосим, често је узимао нешто тако небитно, као неку сламчицу или гранчицу суву, и говорио да сваки од нас може, од тог тренутка сматрати цео свет овај видљиви, и овај створени свет као нешто неважно, као ту суву травчицу, као ту суву гранчицу. Тако свети Божији људи односе се према земаљском, према пролазноме, према трулежноме, и свим срцем својим, свим бићем својим труде се, и свим мислима својим. Хоће да буду са Господом свим бићем својим. Да га љубе свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом. Тако се труде свети Божији људи, тако и ми треба да се трудимо, да презремо све што је трулежно, да одбацимо све земаљско, све пролазно, да пригрлимо небеско, да идемо из силе у силу, да благодаћу Божијом, и уз помоћ Божију, и уз помоћ светитеља Божијих који нас заступају пред престолом Божијим, идемо и ми тако, да испуњавамо свете заповести Божије, да опраштамо ближњима да би нама Бог опростио. Да не судимо другима да не бисмо били осуђени. Да стално пазимо, да увек себе укоревамо, да не тражимо грешку и грех у другоме, него увек да нађемо у себи, да оправдамо друге и ближње, да себе укоримо, да себе осудимо – то је пут спасења. То је толико важно, да сагледамо грехе своје, и да се трудимо.да их се ослободимо. Да постимо, да се Богу молимо, да се исповедамо искрено, да се кајемо, да проливамо сузе над гресима својим, над животом својим, јер много греха људи учине у животу своме. Много греха, много погрешака. Много се накупи прљавштине, изопачења разних у нама, и разне се страсти укорене у души и у телу нашем, у бићу нашем. И треба много муке, и треба да постимо, да се Богу молимо и да се покајно исповедамо и да опет чекамо милост Божију. Ништа не можемо победити сами од себе! Ништа не можемо добро чинити без Бога! Зато, да се молимо, да благодат Божија и сила Божија, сила Духа Светога просветли нас, пробуди нас. Да се кајемо, да добијемо ту силу, да силом Духа Светога одбацимо све грехе, сваку прљавштину тела и духа, и да тежимо једино да задобијемо Царство небеско, а све остало ће нам се придодати, како се каже у Светом Јеванђељу. Тако да и ми можемо заједно са светим ангелима, који на небесима поју Васкрсење Христово, да и ми чистим срцем славимо Господа Исуса Христа, јединога Бога Истинитога у свим световима, заједно са Оцем, и Свесветим и Благим Духом, Светим Духом, да славимо Пресвету Тројицу у све векове, и сву вечност! Амин! Бог вас благословио и свако добро даровао!

Аудио запис: Срби на окуп

Транскрипт: Иван Аћимовић/Стање ствари

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s