Др Велимир Абрамовић

Једна књига која нуди испуњење неизреченог обећања научно-технолошке цивилизације, наиме обећања о физичкој бесмртности (електромагнетном стимулацијом  ДНК и регенерацијом ткива и органа), књига која истовремено отвара могућност да се трагом Николе Тесле добије увид у „фазе“ паралелних свијетова постојања – остаће прећутана у нашем „друштву знања“. Кривица за то дијелом је и до аутора, др Велимира Абрамовића, космичког патриоте Williama Abramchika, како се потписао у предговору књиге, који је многим знањима од теозофских и астролошких, преко метафизике и гносеологије до потраге за у теорији релативности изгубљеним бићем времена, успио да „отме“ Теслин рад као предмет истраживања академској физици и инжењерству, а додао бих и, и филозофији. Као да полази од Јунгове формулације „Истина је цјелина“ и са чврстим убијеђењем да је као таква сазнатљива, Абрамовић у својој књизи „Тесла, еволуција свести човечанства“ (Цетиње, 2014, Фондација Мирјана А. Р., стр 234) истиче лик и дјело Николе Тесле као путовође научно-технолошке цивилизације, па и нове универзалне научне религије која ће, коначно, обезбиједити свјетски поредак заснован на „космичком патриотизму“, етици снажној попут природних закона и слободи, истина ограниченој детерминизмом „човјека као космичког апарата“, али гарантованој немогућношћу глобалног информационог система да „прикрије“ и из једног центра контролише све канале комуникације.

Геодинамика балканског подручја погодна је, по аутору, стварању таквих умова који објезбеђују раскривање датог, од античких филозофа до Николе Тесле. Како је то далеко од самопројектованих „имагинарних Балканаца“ који се заричу да неће бити принципи Новог свјетског поретка, не помишљајући, да исти, управо сада стварају Тесла и Пупин шетајући се Петом авенијом, као што је то Тесла обећао Пупину на самртном одру? Далеко је управо колико Абрамовићев спис од постмодерног парадигматског дремежа наших природних и друштвених наука, које још увијек (што не значи да неће још и увијек) уживају у теорији језичких и логичких игара.

Прожет искуством Свејединства, Велимир Абрамовић таквој политичко-научно-културној сцени супротставља теслијанство као пут усавршавања науке и друштва, као и саме човјекове космичке свијесности, отворене за вјечно и бесконачно. Због тога и његов напор да додатно расвијетли Теслину психобиографију и изумитељски опус, али и да пружи допринос усвајању Теслине, истина несистематизоване, мисли као основе научне револуције, дакле парадигме будућег објашњења и разумијевања јастаства. Овај други задатак је, чини ми се, прешнији и утолико незахвалнији и за њега су, истиче аутор, више заинтересовани центри свјетске моћи него академска заједница. Због тога ћу се у овом приказу задржати на Абрамовићевом покушају реконструкције Теслине епистемологије и опште физичке теорије, укључујући космологију. Унапријед да кажем да тиме чиним штету другим ауторовим доприносима у овој књизи, но вјерујем да ће читаоци то лакше надокнадити уз вибрирање хартије него уз свјетлуцање екрана. (Да ли би се Тесла с тим сложио?)

Насловна страна књиге „Тесла, еволуција свести човечанства”

„Сасвим ми је свеједно да ли тестирам своју направу у уму или у лабораторији“, писао је Тесла. Тај поступак визуализације изума, који је усавршавао од виђења чудних слика у дјетињству, он је називао „умна лабораторија“. Њему је био својствен специјални тип дедуктивног предвиђања, који како тумачи Абрамовић, почиње сликом, наставља се увидом у геометријски облик да би се тек у трећем кораку претворио у општи став изражен математички. Дакле, Теслина епистемологија је углавном заснована на мисаоном експерименту, најређем али и најреволуционарнијем методу у науци, док је индуктивно истраживање код њега сасвим ријетко. Због тога, Теслина наука, додајем ја, може да се означи као револуционарна наука у Куновом смислу те ријечи. Тесла ју је лично препознавао као дјеловање спољних надражаја на његову свијест, и управо је у томе гносеолошка тешкоћа да се реконструише његов сазнајни поступак са циљем да се његово дјело постави и у прагматично језгро савремене физике, као преовлађујућа парадигма у односу на квантну механику и теорију релативности.

Други задатак, који би водио реактуализацији фундаменталних принципа Теслине физичке теорије, јесте разјашњавање његове терминологије која је у много случајева усамљена у свијету физике, па стога и некомуникативна. У исти мах, треба продубљено проучити Теслин математички поступак, који Абрамовић повезује са питагорејством, наглашавајући да је он међу ријеткима који су успјели да остваре Платонову замисао о математичком трансферу из свијета идеја у материјално.

Укратко сажимајући основе Теслине несистематизоване теорије природе, аутор наглашава аксиом научника „да целокупна енергија једног физичког система потиче из спољне средине“. При томе се комуникација физичких система заснива на законима резонантног вибрирања, тј симултаном осциловању дијелова система. Ово се даље операционализује све до (остварене?) замисли о преносу енергије и интелигенције на велике удаљености без губитка енергије. Јасно је да ова идеја највише привлачи знатижељне, а да су Теслини приједлози о креирању „Светског система“ из истоименог чланка објављеног 1900. године умногоме остварене, али то не значи да је њихова пука комерцијализација крајњи домет мисли великог изумитеља.

Никола Тесла чита Руђера Бошковића испред свог Увеличавајућег предајника

За разлику од Ајнштајна, за Теслу је свијет строго каузалан и детерминисан, физичка реалност је универзална и прожима све нивое космичке егзистенције, што даље значи да се спознаја истине не може избјећи ни на који начин. Свијет је, по Тесли, још и јединствен и материја која потиче из духовности јесте еманација времена и простора. У том смислу он прихвата, од Ајнштајна одбачену, теорију о етру као јединственом пољу неиздиференцираног времена, простора и енергије из кога резонантним процесима настаје материја (стр. 75-76).

Космогонијска питања о поријеклу свијета и онтологији времена и простора, воде Теслу путевима хуманизације науке, стази на којој се балканско-космички патриотски и пркосно нашао и др Велимир Абрамовић.

У добри час! Док Тесла храни голубове у Централ парку.

13/14. август 2014, Врачевгајско језеро и Карашки гат код Јасенова

ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 26. 8. 2014. у 21:40 – у наслову је исправљена реч “неодгоненутост” у “неодгонетнутост”.

Categories: Дневник читаоца/гледаоца