Прича се да је први Србин који је дошао у Америку био Ђорђе Шагић, звани Рибар, из Сремских Карловаца. Борио се против Турака на крају Првог српског устанка, да би потом, давне 1814, дошао бродом у Филаделфију. Недуго потом одлази у Тексас, где се борио за независност од Мексика и постао судија, да би 1851. стигао у Калифорнију, где је 1873. и умро као пензионисани државни службеник и почасни грчки конзул.

Његовим стопама је кроз протекла два века кренуло преко милион Срба, испочетка углавном из „цивилизиране“ Аустро-Угарске. Били су земљорадници, рудари, железари, спортисти, војници, научници, уметници. Постајали су Американци, али су – углавном – остајали Срби. Најпознатији српски Американац сигурно је Никола Тесла, који је дошао 1884.

Има нечега симболичног у томе што се први Србин у Америци није смирио док није дошао до њене најдаље физичке границе, док је онај најпознатији ширио границе спознаје и технологије целом свету. Наговештај, можда, да нису поникли из сасвим обичног народа.

Било како било, двестагодишњица постојања Срба у Америци обележиће се овог Видовдана у Филаделфији. Организатор скупа је Фондација Тесла, а тродневној прослави учествоваће и представници Србије и Српске. У петак, 27. јуна, заказано је откривање бисте Николе Тесле, а прослава ће бити тема документарног филма „Теслин народ.“

Достигнућа српских досељеника могла би да се читају као реклама за „амерички сан“: четворо Срба добило је Пулицерову награду за новинарство; шест српских глумаца награђено је Оскаром; осам српских ратника одликовано је Медаљом части, а девет Срба је изабрано у Конгрес. Притом нису тражили посебне привилегије, већ су постајали део друштва-домаћина.

Али своју отаџбину, културу и веру нису заборављали, о чему сведоче српске цркве широм Америке. Чувени физичар Михајло Пупин (у САД од 1874.) је током Првог светског рата организовао српске добровољце – њих 16.000 – који су ишли да се боре за свој народ у старом крају.

Захваљујући Пупину, амерички председник Вилсон је над Белом кућом и државним здањима у Вашингтону подигао српске заставе 28. јула 1918, у знак поштовања и захвалности српском народу, несаломивом у отпору поробљивачима и борби за слободу.

Амерички однос према Србима је данас другачији. Зли језици ће рећи српском кривицом, али то углавном није тачно. Ако где има српске кривице, то је у односу Срба према самима себи. Овога Видовдана, сетимо се ко смо и шта смо, где смо све били и шта смо све постигли. Памтимо да бисмо опстали, да би опет били несаломиви у борби за слободу и победили поробљиваче који нам опет раде о глави. Јер нисмо бесловесна маса с којом свак може да ради шта хоће, већ Теслин народ.

Божији народ.

Срби.

(Сиви соко, 25. 6. 2014)

Categories: Сиви соко