Хвала Соњи Бисерко. Захваљујући њој и њеном сведочењу против Србије, о чему сам, са великим ризиком по моје здравље, читао за доручком, поново сам схватио вредност молитве Светог Николаја Српског за непријатеље. Јер заиста ми је отворила очи – како бисмо могли да наставимо живот у Србији коју све теже препознајемо. 

„Има још у овој земљи људи који верују у нешто друго осим у ‘транснационални прогресизам’; још је у овој земљи људи који верују да човек има и нешто друго осим стомака и гениталија; који верују да памет није одлика само садашње генерације, већ да су и претходни нараштаји понешто знали и оставили нам у наслеђе; који се не стиде што су део овог народа и који су спремни да понесу његово име; који верују да се голгота и распеће не лече бескрајним конформизмом са моћником, већ стрпљењем, борбом и васкрсењем.”

И ти људи треба да им коначно кажу: „Борићемо се! Нећемо више мирно посматрати како преузимате институцију по институцију, стопу по стопу, све док не окупирате целокупно друштво…

Никада се нећемо предати! И ми, господо, борићемо се са вама свуда где је то потребно. Борићемо се по новинама, борићемо се по сајтовима, борићемо се по трибинама, борићемо се по књигама, борићемо се по позориштима, борићемо се по галеријама… Никада се нећемо предати! Показаћемо да су наше вредности боље од ваших! И сигурни смо да ће, на крају, и ова земља и ова култура – победити!”

У Србији већ неко време траје прави културни рат, о чему је у више наврата писао и социолог Слободан Антонић, а ово је порука са краја његовог значајног текста „Културни рат у Србији”, објављеног пре неколико година.

У главним цртама у тексту је описан историјат културног рата у САД, где је први пут овај феномен именован, описане су и неке битке овог вида ратовања на светској сцени, и – што је најважније – указано је на главне моменте културног рата у Србији.

Антонић прави сјајну анализу деловања оне стране која у Србији тренутно добија рат и упозорава страну која тренутно губи, а уз коју је он свим срцем – да мора да препозна ратна дејства и да уопште схвати да је рат непрекидан.

Нажалост, чак и они који више или мање деле Антонићево мишљење, па и они међу њима који се баве културом, као да не доживљавају културу довољно озбиљно. Не доживљавају „културни рат” или „рат у култури” као нешто озбиљније од згодне метафоре.

Не прети почетак страшног рата – сви знамо да он већ траје. Данас нам поглед према васкрслој Русији, и контакт са њеним политичарима и мислиоцима може помоћи да сагледамо могућност отпора апсолутној доминацији атлантске културе индивидуализма. Иако културни рат у одређеном интензитету траје и на њеној територији, Русија у све већем делу света буди наду у могућност опстанка националних култура – у наднационалној организацији која неће наметати бљутаву унификацију.

Атлантски либерализам изашао као победник из сукоба са фашизмом и комунизмом, и у једном тренутку практично завладао светом, са тек неколико џепова отпора. Међутим почело је његово урушавање. „Погон” либерализма је непрекидно посезање за слободом од било које над-индивидуалне вредности, пре свега од традиције, религије, нације, али и породице, друштвених правила, сексуалних табуа па чак и од одређености полом. Наравно да се иза либерализма крије нихилизам. Проглашени крај историје је уместо мира донео немир пред претећим ништавилом. Почело је измишљање противника који се могу прогласити претњом слободи, али то није дало велике резултате, док се Русија није подигла на ноге. Иако смо претрпели чак и бомбардовање од стране евроатлантских владара света и њихових сателита, било нам је потребно да гледајући са стране сагледамо сву осионост освајачког рата који они непрестано воде кроз најразличитије форме, политику, економију, културу. За утеху – многи Руси кажу да је њихово освешћивање почело гледајући шта НАТО ради са нама.

Безнађе које је завладало у Србији пре свега је било плод одсуства алтернативе, па чак и колико-толико убедљиве визије алтернативе. То безнађе као да се полако уздрмава догађајима у Украјини и слутњама да није још све завршено у историји – светској али ни српској.

За све они који се „не стиде што су део овог народа и који су спремни да понесу његово име; који верују да се голгота и распеће не лече бескрајним конформизмом са моћником, већ стрпљењем, борбом и васкрсењем”, дошао је тренутак да се уозбиље и сагледају реалне перспективе и своје место у рату који траје.

Можда је највећи проблем нас национално опредељених, нас који поштујемо традицију и веру, што нам је тешко да се одрекнемо било ког дела свог народа. И тако уместо да пре грађанских ратова на време проглашавамо ратове у култури и пробамо да избегнемо сувишне жртве ми непрекидно тражимо „издајнике у нашим редовима”. Фрустрације и мржње која се притом таложе доносе катастрофалне последице. То знамо из наше историје. Неупоредиво паметније би било да освестимо и осветлимо „културни рат” да одредимо његове линије фронта, важне коте, неизбежне битке – па да у борбу уђемо заиста бранећи високе вредности, витешки. Витез не мрзи и не презире свог противника, он је свестан да мора да га победи, па и уништи. Притом може и да га поштује. Није најстрашније што је неко бивши Србин а садашњи Хрват, Југословен, Црногорац, „Европљанин“… Ако се тако осећа шта да му радимо?! Буђење из сна и јасно сагледавање културног рата који траје и у коме упорно губимо зато што мислимо да ни не ратујемо, помоћи ће и политичком обједињавању националних снага. Помоћи ће да престанемо да правимо поделе док се још нисмо ни окупили. Рат има много мана, али и неке предности. Он је суд. Помаже ти да схватиш од кога си угрожен. И помаже ти да прикупиш и удружиш снаге са онима са којима си угрожен. Ако то не урадиш – биваш уништен. Једноставно је. Почнимо рат мобилизацијом и пописивањем наших снага. Без конкурса ко је лепши и паметнији, ко је часнији и озбиљнији. Допустимо да то рат пресуди.

Categories: Аз и буки