ХАГ – Председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соња Бисерко сведочила је данас пред Међународним судом правде као вештак Хрватске у процесу по узајамним тужбама Србије и Хрватске за геноцид на хрватској територији од 1991. до 1995. године.

Како је пренео ХРТ, поред Бисерко, исказ је дао и Франо Кожул, као сведок ког је предложила Хрватска.

Хрватска је у овом процесу предложила укупно 12 сведока, али ће само шест бити испитано пред судом док ће изјаве осталих бити приложене у писаном формату. Суд је забранио да се сведочења објављују пре завршетка усмене расрправе 1. априла.

Шеф хрватског правног тима Весна Црнић Гротић је раније најавила да ће Бисерко бити испитана о историјском контексту конфликта у Хрватској почетком деведесетих, а Кожул о злочинима у Вуковару.

Хрватски правни заступници тврдили су данас пред међународним судом правде у Хагу да је Србија имала јасну намеру уништења хрватских заједница у различитим деловима Хрватске и да није учинила ништа да спречи и казни починитеље геноцида.

У наставку расправе по међусобним тужбама Србије и Хрватске за геноцид на хрватској територији од 1991. до 1995. године, хрватски заступници тврдили су и да је ЈНА знала за деловање паравојних формација, укључујући Арканове “Тигрове”.

Како је пренела Хина, члан хрватског тима Филип Сендс оценио је да је “Србија крива јер није спречила геноцид и казнила починитеље”, а ЈНА је “знала за геноцидну намеру паравојних скупина”.
“Докази су кристално чисти”, верује Сендс.

Британски професор права тврди да су паравојне групе, које су уништиле цела хрватска села, засеоке и градове, деловале уз знање ЈНА која их је наоружавала: “Војни капацитети ЈНА били су такви да је могла контролисати паравојне јединице и требала је бити свесна опасности да ће се геноцид над Хрватима догодити”, рекао је.

Као доказ, наводи Хина, приложио је обавештајни документ ЈНА по којем је, сматра, јасно да су официри бивше војске знали за то да се Арканови “Тигрови” око Вуковара баве криминалом и чине масовне злочине.

Говорећи о намери као конститутивном елементу геноцида, Сендс је тврдио да је за квалификацију тог најтежег злочина по међународном праву довољно доказати намеру уништења дела, а не нужно целе националне, етничке или верске заједнице. “Било које систематско уништење дела групе чини геноцид, чак и ако је број убијених мали”, рекао је професор из Лондона.

Подсећајући на пресуду у случају “БиХ против Србије” из 2007, Сендс је истакао да је геноцид у Сребреници утврђен јер је доказана намера уништења муслимана на том ограниченом подручју, иако према пресуди није почињен геноцид у целој БиХ, пренела је Хина.

После излагања хрватског правног тима, планиране су изјаве сведока које је позвала Хрватска, али сведочења ће – по одлуци Суда – бити обелодањена тек по завршетку усмене расправе, 1. априла.

Хрватска је предложила укупно 12 сведока, али ће само шест бити испитано пред судом док ће изјаве осталих бити приложене у писаном формату. Међу сведоцима хрватског правног тима су председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соња Бисерко, која ће, према речима шефа хрватског правног тима Весне Црнић Гротић, бити испитана о историјском контексту конфликта у Хрватској почетком деведесетих.

Такође, изјаву ће дати стручни сведок Иван Грујић који је од рата задужен за ископавање масовних гробница у Хрватској и идентификовање жртава. Сведок Марија Катић причаће о убиствима у селу Богдановци близу Вуковара, Франо Кожул о злочинима у Вуковару, рекла је Црнић Гротић.

Сведоци Србије још нису познати.

Током јучерашњег заседања, представници хрватског правног тима представили своје су најважније аргументе у прилог тврдњи за је Србија извршила геноцид, док су преставници правног тима Србије те тврдње одбацили су као ироничне, јер је српски народ тај који је током акције Олуја претрпео геноцид у Хрватској.

Србија ће, према плану заседања суда, своје аргументе из своје контратужбе представити 10. марта, а потом позвати и своје сведоке.

Друга рунда размене аргумената биће, уз паузе, одржана од 20. марта до 1. априла.

Хрватска је 2. јула 1999. године покренула поступак пред МСП против тадашње СРЈ због наводног кршења Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида током оружаних сукоба на територији те републике од 1991. до 1995. године.

Десет година касније, Србија је одговорила контратужбом због кршења исте конвенције. Бројним писаним поднесцима указала је на геноцид над српским живљем у Хрватској с посебним освртом на историјиски контекст од почев од масовних логора из Другог светског рата.

Министар правде Хрватске Орсат Миљенић поручио је данас, после изношења првих доказа пред Међународним судом правде у Хагу о наводном геноциду који је Србија починила над Хрватима, да је циљ Хрватске да покаже шта се стварно догодило током рата 1991-1995. године.

“Наш основни циљ је да прикажемо шта се стварно догодило, ништа више и ништа мање. Суду желимо да прикажемо одређену аргументацију и да му препустимо одлуку да ли је то био геноцид који је починила Србија или не”, рекао је новинарима Миљенић.

Хрватска се, према његовим речима, држи конкретног временског раздобља у којем су се догодили злочини какви се не памте у Европи од Другог светског рата, пренела је Хина.

(Танјуг/Срби на окуп, 4. 3. 2014)

Јован Алексић: Сасвим лично о феномену аутошовинизма

Зашто један део наше интелектуалне, културне, уметничке и политичке елите користи сваку прилику да, уз легитимну политичку критику, наружи сопствени народ?

Јован Алексић

Пре извесног времена у домаћој јавности је осванула вест да ће једна од најистакнутијих перјаница тзв. „невладиног сектора“ и „Друге Србије“ сведочити против Србије, у корист Хрватске, по тужби за геноцид. Сама чињеница да се одлучила да сведочи против земље чија је грађанка, и то ни мање ни више него по тужби за геноцид, представља парадокс своје врсте. Тешко је замислити да би неко, у било којој другој држави света, могао да учини такво (не)дело. Но, Србија је земља чуда, па су и такве ствари могуће.

Али, запитајмо се на тренутак, како је могуће да се ово дешава само код нас? Како је могуће да оваквих случајева нема нигде у окружењу, па ни у Европи? Зашто један део наше интелектуалне, културне, уметничке и политичке елите користи сваку прилику да, уз легитимну политичку критику, наружи сопствени народ? Они пропагирају презир и мржњу према сопственом народу. Име за то је аутошовинизам. Самомржња.

Корени овог необичног психолошко-социјалног феномена налазе се у комунизму. Готови сви домаћи аутошовинисти су били предани следбеници ове идеологије. Један од главних постулата КПЈ је био да је Краљевина Југославија „тамница народа“ у којој је владала „великосрпска хегемонија“. Из тога је произашло да су Срби угњетавали друге, те да се због тога морају увек стидети, извињавати и чинити уступке мањим народима, на своју штету.

Овакво становиште најбрже су прихватили и најревносније спроводили управо српски комунисти, схвативши да је принцип самонегације и самопонижавања неопходан за напредак у комунистичкој хијерархији. Иако се данас више не називају комунистима, већ најчешће „либералима“ или „европејцима“, очита је њихова непрекинута веза са идеологијом којој су се у младости страсно дивили. То се, између осталог, огледа у идеализовању и слављењу њихових патрона. Некад је то била Москва и Коминтерна, а данас Брисел и Вашингтон. Као и некада, спремни су да животне интересе свог народа подреде интересу неког светског идеолошког центра, без обзира на последице.

Историја за њих почиње и завршава се у 90-им годинама 20. века. За све несреће које су се десиле у том добу окривљују искључиво Србе. Покушај да се дубље уђе у историјске узроке кобног распада Југославије зову „гуслањем“ и „анахронизмом“. Републику Српску називају „геноцидном“, а „Олују“ легитимном војном акцијом. Жртве других народа више жале и оплакују него њихови рођаци. Српске жртве не помињу. За њих то и нису жртве. Такав став више и не крију.

Срби су за све криви, па и за сопствено страдање

Предмет њихових напада су Српска православна црква, Матица српска, Српска академија наука и уметности, српски великани; научници, књижевници, спортисти. Сваки српски успех сматрају сопственим поразом а сваки српски пораз доживљавају као властиту победу. Углавном су атеисти, који у принципу немају ништа против других религија, сем православља, које презиру. На својим сајтовима, порталима и блоговима не презају од тога да поставе текстове чији наслови гласе „Сличност између Адолфа Хитлера и светог Саве“, „Патријарх Павле и чипкане гаћице“, „Патријарх Српски из деветог круга“… Овакве и сличне бљувотине можда најбоље сведоче о њиховом карактеру.

Иако у суштини чине минорну групу маргиналних личности, имају огроман утицај у институцијама културе и медијима. У њима не пропуштају прилику да исмеју, извређају и попљују све што има било какве везе са српском културом, традицијом и духовношћу. Неки од њих су искрено уверени у своју месијанску улогу, верују да су просветитељи новог доба који ћи „неуке Србе приближити Европи“. Много је пак више оних чији се аутошовинистички жар обилно потпирује страним донацијама. Тако испада да су многе тзв. „невладине организације“ – невладине само у односу на српску владу. То сви знају, али се труде да не виде. Затварање очију пред тиме може скупо да кошта нашу земљу, јер они који раде у интересу других држава очигледно добро раде свој „посао“. Случај са почетка нашег текста је очигледан пример.

Наша историја је „дуго кретање између клања и орања“. Историја борбе, муке и патњи. Смрти и васкрсења. Наш народ је свашта претурио преко своје главе, па ће преживети и ово смутно време. Време пада свих моралних вредности. Као једна од последица тога јавио се феномен аутошовинизма. Иако ружан, лицемеран и миноран, може бити смртно опасан за наше оболело тело. Посебно ако његов кобни дух самопорицања овлада умовима наше младе генерације. Ако се то догоди – нема нам спаса. Овај текст управо може да служи као опомена. Чувајмо своје душе. Вратимо се себи, док још имамо коме. Док не буде касно…

(Академски круг/Магацин, 4. 3. 2014)

Categories: Преносимо