Мајка четворо дјеце, попадија и на крају обична жена из комшилука преконоћ је стала у једно кужно „певаљка“. А нису се вагали Даничини обични комшијски гријеси већ мјерила подршка Вучићу
Даница Црногорчевић (Фото: Инстаграм)
Може лако бити да су подржаваоци расуђивања Александра Вучића, упитног стручњацима за ментално здравље, синоћ по подгоричким кафанама ракијом заливали вијест да су отказани концерти Данице Црногорчевић.
Она којој су исти клицали јер је ономад на литијама о свецима пјевала, јер се није тамјан палио по српским храмовима да га њене хаљине упиле нису уназад двадесетак година, јер је мајка четворо дјеце, попадија и на крају обична жена из комшилука преконоћ је стала у једно кужно „певаљка“.
А те ноћи без Мјесеца нису се вагали Даничини обични комшијски гријеси већ мјерила подршка Вучићу, иако су они гријеси кориштени као доказни материјал пресуде.
Отказани концерти Данице Црногорчевић (Извор: Друштвене мреже)
Жестина једа на „певаљку“ пропорционална је заоштрености политичке кризе и ту нема ама баш ништа несразмјерно, осим чињенице да се злурадо славље одвија у подгоричким кафанама, а не у окупљалишту Вучићевих присталица, од милоште званом Ћациленд. Зашто се јаки подгорички момци, уз покоју жену коју зову братом, из комфорне кафанске топлине не обрету под београдским шаторима? Нису шатори ту од јуче већ је преко њих прешло више годишњих доба и мећава их стигла разносити, а конкретна идеја подгоричке подршке никако да се роди, иако се гора уредно тресе.
Последња треска из Подгорице могла би се сажети у пријетеће питање: „Ко то тамо пева?!“ Као у знаменитом филму, комично доминира над трагичним и готово је извјесно – нико одавде неће поћи фирмом „Крстић“ за Београд да, рецимо, гуслама диже морал онима што желе да уче под шаторима. Самопромоцији коју огрћу нижеразредном националистичком сентименталношћу, гордости којој би Луцифер аплаудирао топлије је у кафани.
Савјест ове групе људи зна да нема расправе с чињеницом да се поштовање завређује дјелима. Сва српска култура, њен битак о томе говори. Од архаичног наджњевања момка и дјевојке до постмодернистичког описа Миодрага Павловића – „Срби су народ крика“, тј. дјела.
Зато подстрек подржаваоцима расуђивања Александра Вучића, упитног стручњацима за ментално здравље, да умјесто „певаљке“ одгуслају под шаторима макар и какву тугованку попут: „Мајко мила / шта се збива / тужна ми се песма свира / смрт је дошла у походе / овде више нема мира / јој, јој, јооој, јооој..“ Тако и само тако завриједили би којекакво поштовање међ народом који не иде у кафане у вријеме поста.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Не знам за прилике у Црној Гори, али са дубоким искреним уздахом гледам објаву да су у срцу Србије забрањени Даницини концерти.
Мучно је коментарисати политичку, а сада све јасније мафијашку и секташку позадину наставка цензуре културног, патриотског, религиозног, традиционалног, породичног живота овде, свега оног што Даница својом појавам, понашањем на сцени, талентом, облачењем, изјавама, порукама и избором песама представља. Изгледа да је посебно непримерено помињање српских светиња и Косова, као што је недавно, видели смо непримерено помињање Јасеновца.
Сада чекамо да нам се општинске власти у овим српским градовима обрате са објавом да ће за предстојеће празнике на трговима певати амбасадори: Карлеуша (блуд и неморал), Лукас Аца (неродољубље, пороци), Баја мали Книнџа (некултура и простаклук), Давид Ђорђе (неталенат и полтронство) … и остале звезде ријалитија.
Српској деци се намећу ове креатуре као узори уместо Данице и то је последња линија која је пређена, када је потребан јасан став СПЦ.
Вила са Кошара:
Ја бих могао да организујем наступ без проблема али је њена цена исувише висока.