Без обзира на све њихове људске нѣдостатке, и ондашњи патријарх, и Владике Николај и Платон бѣху ближи Богу и Његовој вољи од набројаних политичара. Народ је кренуо путем који је указала Црква, пише „Гремлин“
Извор: Стање ствари
(…)
И самог ме много лѣта мучило, и још увѣк ме мучи питање: колико је, и да ли је, св. Владика Николај погрѣшио поводом пакта с Хитлером? Ниједан светитељ, наравно, нѣје нѣпогрѣшив, посебно кад је рѣч о политичким питањима, и сама Црква својој пастви ту прѣпоручује уздржљивост.
Архиви још увѣк нѣсу потпуно отворени. Кнѣгиња Јелисавета се потрудила и платила штампање врло убѣдљиве књиге у ауторству двојице професионалних историчара, са циљем оправдавања поступака свог оца – кнеза Павла – у то доба извиканог англофила и једноврѣмено главног архитекте споразума са Хитлером. Поента приче је да је кнез Павле, захваљујући својим везама, био један од тројице политичара у читавој Европи који су у те дане знали за нѣмачки план напада на СССР, па је хтѣо да, здраворазумно, сукоб с нацистима одложи нѣкако до врѣмена кад у тај сукоб уђу мало крупније рибе, рѣцимо – њему лично драги Енглези, који су све прѣтходне године друге гурали у рат; ипак му они нѣсу били толико драги да за њихов рачун испадне таква овца. Завршио је као роб тѣх истих Енглеза. Његова судбина је нѣ мање трагична од судбине ђенерала Недића – јунака из I свѣтског рата, а извиканог велеиздајника у II свѣтском рату. Тај Недић је прѣ II рата био један од главних заговорника везивања Југославије с Нѣмачком, а у срамном апрѣлском рату – послѣдњи југословѣнски ђенерал који је прѣд нацистима положио оружје. Потом је тек прихватио срамоту сарадње с окупатором, – да би сачувао десетине хиљада нѣ само српских живота – међу многом спасеном дѣцом сад ми падају на ум имена водитеља Оливера Млакара или словеначког политичара Милана Кучана, који су се тада нашли с породицама у избѣлиштву у недићевској Србији. Да нѣ дужим – ово је тек крајње упроштени сажетак много и много разних књига, свѣдочанстава итсл.
И? Ко је ту прав, ко је крив? Можемо ли из овог историјског примѣра за себе извући какву поуку – како се поставити према овоме што нам се сада догађа – штошта је слично, а штошта и доста другојачије?
Владика Николај (и патријарх Гаврило) су подржали пуч. Послѣдица – изгинуло је море народа. Недић је својим „издајништвом“ спасао десетине хиљада дѣце и одраслих, био приморан да буде нѣми свѣдок (можда и саучесник) стрѣљања стотина других грађана, заједно с Љотићем се својски код окупатора заложио да олакша судбину владике Николаја и патријарха Гаврила, па се, ваљда од силне срамоте, самоубио да му поштени комунисти не би судили…
То је оно што знамо из до сада доступних извора. И то нѣпотпуно.
Оно што ни из каквих историјских извора, свѣдочанстава итд. засад нѣ можемо сазнати је какве би послѣдице биле да смо кренули путем који су кнез Павле, Љотић или Недић сматрали правилним?
За себе сам ово тешко питање рѣшио на слѣдећи начин.
Владика Николај, и патријарх Гаврило, који су имали своје спорове поводом разних питања или, нпр, владика Платон, који се у доба мира нимало нѣје мирисао с владиком Николајем, кога је прѣд рат, нѣ баш најпоштеније, замѣнио у Охридској епархији, али на крају скончао као мученик за православну вѣру од усташког ножа – сви они су, без обзира на међусобне размирице, били ближи Богу од политичара попут кнеза Павла, Недића, Љотића… Платон и Николај су притом светитељи, с тѣм што нам је онај први своју вѣру посвѣдочио „само“ мученичким вѣнцем, – иза њега је остало мање од једне рѣченице обичног сељака Вукашина, Српство нѣ памти ни једну једину његову поуку мимо те мученичке жртве, док је Владика Николај иза себе оставио и мноштво душекорисних књига, а о његовом мучеништву, сигурно дуготрајнијем, опет врло мало знамо. У том смислу, божопрости, ја правим разлику између ова два светитеља. Као што нѣ знам да ли прѣд Богом можда и Недић нѣје стекао мученички вѣнац за своје подвиге, многима од нас нѣпознате.
У нѣдостатку поузданих извора, овдѣ ступамо на терен вѣре:
Без обзира на све њихове људске нѣдостатке, и ондашњи патријарх, и Владике Николај и Платон бѣху ближи Богу и Његовој вољи од набројаних политичара. Народ је кренуо путем који је указала Црква. Јесу ли због тога Љотић, Недић, кнез Павле били издајници? Нѣсу, док се нѣ докаже супротно, једноставно су, крај свег родољубља, имали дужи „реп“ грѣхова“ за собом од поменутих црквених великодостојника, па нѣсмо кренули путем којим су они мислили да нам, као народу, ваља ићи.
Колико ми све то знање помаже да схватим ово што нам се сада дешава? ВРЛО МАЛО. Нити се ондашњи патријарх и владике могу поредити с овим садашњим, нити политичари. Она нѣ страшна, кожна болѣст, шуга, на коју нас је упозоравао добри Арчибалд Рајс, у међуврѣмену је (прође округло 100 година!) захватила унутрашње органе. Једина нада је да још нѣје сасвѣм обузела мозак и срце…
Коментатор с надимком Гремлин
Categories: Гостинска соба
Хвала СтСт на издвајању коментара, мада сам у њему помало збркан, куцао сам га уморан…
Додајем мали поклон читаоцима. Овдѣ: https://www.словесник.срб/акатист-светитељу-србскому-и-свеправ/
можете преузети акатист св. Владици Николају на цсл. језику у ПДФ формату. На прѣтпослѣдњој страници књиге имате двѣ изузетне иконе саврѣменог иконописца Бојана Миљковића. На једној од њих је приказан историјски догађај, који помиње Пејковић у свом чланку: Владику Николаја како уочи прѣврата 27. марта 1941. држи говор окупљеном народу са прозора свог конака (данас Духовни центар „Св. Владика Николај Велимировић“ у Краљеву).
На другој икони је такође историјски догађај: Владика Николај клечи прѣд нѣмачким заповѣдником вароши Краљева да поштѣди мирне грађане одмазде по систему „сто за једног“ послѣ заједничког покушаја ослобађања вароши од стране јединица ЈВуО и партизана. Док Владика на земљи клечи прѣд нѣмачким официром, свети Сава клечи прѣд Христом на небесима.
Ова неуспѣшна пустоловина означила је прѣкид сваке сарадње између четничког и партизанског покрета, и грађане Краљева стајала око 3.000 стрѣљаних мирних грађана у знак одмазде, срѣдином октобра 1941. – стрѣљан је практично сваки четврти становник ондашње вароши с околним селима. Само недѣљу дана касније услѣдила су и стрѣљања у Крагујевцу…
Велико хвала, брате Драгане, за овај изузетан труд! Кад се већ чинило да су Срби чак и у Цркви потпуно поклекли пред вуковштином, одбацивши свој исконски језик за аустријску подвалу (и бескрајно море нових туђица), појавила се служба св. Флавијану (прије 4 године) и сада ово! Бог ти дао сваког добра!
Било би много боље када се не би измотавао са овим гремлинским правописом.
Трагања за духовним узроцима рата у Европи, мотивациони говори и жарки оптимизам Владике Николаја у преломним данима наше историје
Почетком 1941. Николај трага за духовним узроцима новог рата у Европи и очигледној пропасти западног света. Европа је по Николају, сваки свој научни проналазак и сваку новооткривену вештину користила да би исмевала и наново убијала Христа, имајући свесрдну помоћ западних теолога и свештеника који су, пратећи ово научно христоубиство, цепали лист по лист из Светог Писма, проглашавајући га погрешним, лоше интерпретираним, плодом утицаја старих митологија (то данас у Србији из истих побуда чине теолози-обновљенци). Николај у овом научно-теолошком христоборству види узроке новог европског рата, преноси страшно пророчанство Достојевског о европској пропасти, а сам још увек изражава свој жарки оптимизам:
„… Западна опозиција Богу хтела је да дође тобож до једног истинитијег појма о Богу мимо и насупрот Христа и Христовог открића вечне Истине, па је пала у слепи пантеизам или у још слепљи натурализам, у квази научну митологију. Место јеванђелског морала истакла је неку хуманост, без Бога и Божјег закона о владању, па је произвела један бруталан и себичан род, од кога би се и хуманисти старе Атине уплашили. Хтели су избећи све идеале хришћанске и заменити их мутним изразом „култура“, па су хтели помоћу народних теорија сузбити веру Христову. Једном речју, хтели су одстранити, елиминисати Христа потпуно и свецело из живота хришћанских народа, из културе, из просвете, чак и из историје, па су завалили себе и своје народе у мрак, у крв, у очајање. Ударили су на Христа као на камен, на коме се свако добро може зидати али о кога се може најстрашније разбити, по ономе пророчанству: Сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне страће га (Лука 20, 18). У том и јесте и пад Запада, и — ако се не поврати Богу и Христом не препороди — његова коначна пропаст, по Фјодору Достојевском. То ми, а не Достојевски, говоримо условно: ако се не поврати Богу и Христом не препороди. Достојевски је пак предвиђао безусловну пропаст Запада. Он је био визионар и у својој пророчкој визији, на жалост, он није могао сагледати западно човечанство као покајано, Богу повраћено и Христом препорођено. /…/ Видимо код западних народ — бар у садашњем времену међусобних сатирања ратом — извесне знаке покајања и обраћења Богу. Читали смо о томе, како је француска влада, у целом свом саставу, ишла у главну цркву Париза на молитву Богу. То је догађај недогођен за последњих ваљда пола столећа. Читали смо и о томе, како је енглески краљ позвао цео свој народ на молитву Богу за помоћ и заштиту. Наравно, по нашем православном поимању, то је нешто но то није довољно. Уз молитву треба да иде покајање и завет, покајање због учињених греха, због опозиције Богу и Христу, и завет да ће се с том опозицијом раскрстити у будућности. Пуно покајање, са одлучним заветом и вапијућом молитвом може покренути увређенога Творца на пуну милост. Опозиција Богу мора се обратити у служење Богу…“
„Опозиција Богу“, Календар Братство за годину 1941. (СД 9/685)
Крајем марта 1941. године Николај са Патријархом Гаврилом одлучно иступа против Тројног пакта који потписује профашистичка влада и подржава пучисте 27. марта. Три дана касније по својој великој жељи служи у цркви светог Лазара у Београду на Булбулдеру где изговара похвалу српској омладини:
“… Без народа свуда незгода: и у уметности, и у култури, па чак и у политици. Нигде се није показала истинитост речи „глас народа глас Бога“ као у нашој историји у свима временима, па и у догађајима од пре неколико дана. Све нас старије неизмерно радује омладина наша, на коју је толики резил од старијих поколења, као да нема одушевљења, националног ни верског. Међутим, омладина је била баш та која је, у многим хиљадама и хиљадама, најрадосније поздрављала младога Краља, радосна што један Омладинац, вршњак њен, узима круну вођства и управе над овим народом и над овом државом. То је било читаво откривење за све оне који су са сумњом и тугом посматрали нашу омладину. Сви они морају променити своје мишљење, па видећи нашу одушевљену омладину, светлије гледати у будућност нашу. И ја се нарочито лично радујем, и из овога храма светог кнеза Лазара свим срцем и душом поздрављам нашу омладину, благосиљам и кличем јој: Живела и славна била…“
„Владика г. др Николај о нашој омладини“, Политика, година XXXVIII, бр. 11791 (31. март 1941)
Вала јес’ брате Милутине,
”Јеврејин Је Жидов… изазива верску равнодушност, али такође онима чију веру уништава – намеће сопствену концепцију мира, морала и људског живота. Јевреји мрзе дух нације међу којом живе.”
~ Bernard Lazare