Онима који сматрају да је легенда о небесном царству само хришћанска утеха за пораз на земаљском, одговарамо да је она и најбољи путоказ из пораза у победу

Милан Гавриловић (Извор: Срби на окуп)

Први пут објављено на 6. 7. 2020.

У нашој новијој историји, за скоро век и по слободног живота, ми Срби имали смо и добре и рђаве државнике. Добри су имали своје слабе, слаби и своје светле тренутке. Свако је допринео што је могао да се из пепела косовских костију српски народ подигне до старе славе и величине. Да се подигне и одржи на оној географској ветрометини у срцу Балкана о коју су се ломиле најезде освајача са истока на запад, и запада на исток, са севера на југ, и с југа на север, јер су се главни путеви на њему укрштали и јер смо свакој тој навали ми стајали на путу. Кичма наша, Моравско-вардарска долина, била је кичма Балкана. Зато је свако прегао да нас здроби да би држао Балкан. Зато нас и данас дробе. И зато док смо ми били слободни, и Балкан је био слободан. С нашим падом падао је и Балкан. Али смо падали последњи и први се дизали. Први смо устали и први учествовали у враћању турске навале са Саве и Дунава полако натраг ка Цариграду и Азији. Први се одупирали немачкој навали на Солун и Средоземно море, и први совјетској навали. Светао, али и мучан био је тај пут. Светао, јер се упорно ишло великом циљу, ослобођењу и одбрани слободе. И тежак, јер нас је стао много крви. Није било само победа. Било је на том путу и посртања, и падања, и пораза, и опет нових замаха, нових победа. Велики у победама, у срећи, српски је народ остајао велики и у несрећи, и из пораза црпео нову снагу за нове подвиге. Славили смо Косово иако смо на њему били поражени. Том косовском духу имамо да захвалимо што нас ниједан пораз није могао сломити, што је после Косова могао доћи Карађорђев устанак и Куманово, после Сливнице Брегалница, после пада Београда Цер и Колубара, после Албаније Добро Поље. Ниједан нас пораз није могао сломити. Неће ни овај…

Из историје наших победа и пораза једна нам се поука намеће. Човек се, као и народ, ретко учи туђим искуством. По правилу најбољу поуку даје своје сопствено. Ако ичим, тим смо искуствима богати, и сувише. Чему нас она уче? Чему нас уче наше победе и порази? После победа ми смо се мало дуго одмарали на ловорикама и помало личили на распусног наследника једне богате масе. Заборављали смо да ако за нас Србе ниједан пораз није коначан, није тако исто коначна ниједна победа. Зашто? Зато што наше победе, ако су могле изменити врло много у односима људи и народа, нису могле изменити наш географски положај на Балкану, наш средишњи положај. Ваљало је остати будним, мотрити више на оно што се дешава око нас и у свету, водити бољу спољну политику. Нема, међутим, тог мудрог државника који би, без добре унутрашње политике, могао водити добру спољну. Шта значи добра унутрашња политика? Само је једна добра: она која се изражава на слободно израженој народној вољи. Прекид у овој народној политици значи унутрашњи вртлог, слабост, а слабост унутра први је услов за пораз споља. Принцип народне слободе, унутрашње слободе како се данас она схвата, постепено се развијао у нас у току овог века и по, и у свом развоју потврђивао освештано правило да што је више принцип слободе наилазио на примену у нашем унутрашњем политичком животу, све су већи били и наши успеси у спољној политици. За овај век и по ми смо имали три велика државника наша: Илију Гарашанина, Јована Ристића и Николу Пашића. Њихови успеси споља дају тачну меру примене принципа слободе унутра. Највећи су успеси споља били под Николом Пашићем. Зашто? Зато што је под њиме у највећој мери био примењен принцип слободе унутра. Каже се да је наш народ споро сазревао за слободе унутра. Али се заборавља да је Народна скупштина изабрала за Вожда Карађорђа, и није погрешила; Милоша Великог, и није погрешила; Петра I и опет није погрешила. Зашто би народ погрешио ако слободно избере и своје политичке представнике? Могу погрешити само ти представници. Али их у слободи народ мирно мења, и тражи боље. Политички потомци Илије Гарашанина, напредњаци, пошто су снажно иступили за слободу и дали земљи прво модерно законодавство, напуштају принцип слободе, беру поразе унутра и споља и потпуно ишчезавају с наше политичке позорнице. Следбеници Јована Ристића дају земљи први либералан устав, ослобађају један део неослобођене земље наше, напуштају принцип слободе и ишчезавају. Ми не говоримо овде о улози наших владара и њиховој судбини. Не указујемо тако исто на примере Хитлера и Мусолинија и судбину њихову и њихових народа. И не упуштамо се у прорицање судбине оних који су још преостали.

И Илија Гарашанин, и Јован Ристић, и Никола Пашић трпели су ударце и одозго и одоздо. И уместо да се сачека мирно да подлегну ударцима одоздо, из народа, и да дотле даду све што могу од себе, они су срушени одозго и с њима је срушено много. Унутрашњи вртлог у који је земља била бачена насилним уклањањем Николе Пашића с власти није могао одгајити државника који би га достојно заменио и у унутрашњој и у спољној политици. Није се дало народу ни могућности ни времена. Да се дало, народ ни сада не би погрешио у свом избору ни његов изабраник у свом раду.

У Нишу 1914, Либерална странка одбија да уђе у општу концентрациону владу, оптужујући председника владе Н. Пашића да је земљу увео у нераван рат са Аустроугарском и да Либерална странка неће да сноси одговорност за пропаст Србије. Пашић је само одговорио расположењу народа и потреби једне добре спољне политике кад је одбио да прими аустријски ултиматум. Он је водио једну здраву политику унутра и зато и споља, и веровао је да ће она донети добре резултате. Србија је била прегажена, и представник либерала који је остао у земљи могао је већ рећи да се није преварио. И није био он једини. Један мој велики пријатељ, коме ја дугујем много а земља несравњено више, и који једном каза о мени „Ово је једини Пашићевац који није радикал“, рече ми у Скадру 1915. усред оне наше Албанске Голготе: „Ето докле нас доведе ваш Пашић“! Са свим дужним поштовањем одговорио сам: „Да, до Скадра, можда и даље. Али рат није још свршен“! И није био свршен. И народ није погрешио што је пошао за Николом Пашићем, и није Никола Пашић погрешио што је пошао за народним расположењем.

Година 1941. затекла нас је без Николе Пашића и без иједног човека који би ма донекле био раван њему, јер је заустављен био политички живот, заустављен развој политичара у државника, и само тако је могло доћи до потписивања Пакта с Хитлером 25. марта. Али је остао народ и људи који су веровали у народ. Тако је дошло до 27. марта. И данас, када се напада 27. март као тешка погрешка јер је увео земљу у један нераван рат, и хвали 25. март као мудро државничко дело, ми можемо само рећи да је најлакша спољна политика – капитулација, али да од капитулације један народ не живи. Да је уместо низа отпора наш народ знао само за низ капитулација, њега давно не би било, бар не оваквог. И цар Лазар је могао примити ултиматум султана Мурата. И дошао би пораз без славе, без косовске традиције. И Никола Пашић је могао примити ултиматум цара Фрање Јосифа, и дошао би пораз без Цера, Колубаре, Доброг Поља. Могао је и Дража Михаиловић бити данас један д. п. [displaced person, расељено лице] више на добровољном раду у туђини, а има људи који тврде да је и његова појава била погрешком. Зашто? Зато што је под најтежим приликама развио заставу слободе и носио је кроз борбу, кроз неравну борбу и са Хитлером и са Стаљином. Онима који кажу да је све то тако али колико је глава изгубљено и рат ипак није добијен, ми одговарамо исто као и 1915: „Рат није још свршен!“ Онима пак који сматрају да је легенда о небесном царству само хришћанска утеха за пораз на земаљском, одговарамо да је она и најбољи путоказ из пораза у победу.

Милан Гавриловић (1882-1976) – доктор права, министар, вођа Савеза земљорадника, дипломата, краљевски посланик у СССР, новинар, четник-добровољац 1912. Рођен у Београду 23. новембра/6. децембра 1882. у породици Уроша и Агнице. Jош као студент 1905. године био учесник Четничке акције. Као четник рањен у бици код Челопека код Старог Нагоричана. Докторирао у Паризу и био дипломата. Обављао и дужност секрeтара Николе Пашића. Као и Милан Ракић, такође дипломата, узео одсуство из Министарства иностраних послова да би као добровољац-четник учествовао у Првом балканском рату. Као дипломата служио у Лондону, Атини, Берлину и Риму. Од јуна 1940. посланик Краљевине Југославије у СССР-у. Био члан Извршног одбора, потпредседник и, после смрти Јована Јовановића Пижона, шеф Земљорадничке странке. Новинарством се бавио од студентских дана. Био главни уредник Политике. Као противник Шестојануарске диктатуре и аутор Меморандума Земљорадничке странке против личног режима Краља Александра Карађорђевића привођен и интерниран. Прихватио се учешћа у влади од 27. марта 1941. године која је окупила представнике парламентарних политичких странака укорењених у народу. У првој влади Слободана Јовановића био министар правде (1942). Са Слободаном Јовановићем сарађивао и у Југословенском народном одбору (1944). На суђењу генералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу осуђен заједно са Слободаном Јовановићем. После рата живео у Енглеској и САД, где је и умро, 1. јануара 1976.

Глас канадских Срба, 6. јануар 1949, Торонто, Канада

(Балканија, Нови Сад, 2015)

Categories: Гостинска соба

Tags: Балкан, Милан Гавриловић, Србија, историја