Љубиша Ћосић је дан сјећања на погром Срба на Космету 2004. повезао са егзодусом Срба из Сарајева и НАТО бомбардовањем 1999. као дио „стремљења да се елиминишу Срби са њиховог вјековног простора“ 

Са изложбе реплика фресака из цркве Богородице Љевишке у Призрену, Источно Сарајево (Фото: Горан М. Јанићијевић)

Након двадесет година, дан сјећања на погром Срба на Косову и Метохији (17. март 2004) пао је на Бијеле покладе. Као да је ријеч о промислу да нас у данима неизбјежних небулотичних искушења у првим данима Часног поста тјеши и грије „сјећање на сјећање“ – молитвено памћење у којем се међусобно препознајемо као хришћани и као Срби. За све присутне, обиљежавање наведеног датума у Републици Српској морало би бити подстицајно у смислу извјесног враћања наде у нашу будућност, најприје на темељу слике о младим људима у огледалу косметског незаборава.

Изложба икона „Да се не заборави“ у Бијељини (Фото: Горан М. Јанићијевић)

Са благословом Епископа зворничко-тузланског Фотија, у Музеју Семберије у Бијељини одржано је добротворно вече и изложба икона под називом „Да се не заборави“. Знатан приход биће прослијеђен хуманитарној организацији „Срби за Србе“ и даље – потребитима на КиМ. Поставка је обухватала 35 икона од којих је 15 настало у Умјетничкој школи „Одигитрија“, док Андреа Симић, једна од полазница дугог стажа у наведеној школи, представља како аутора осталих 20 радова тако и непосредног иницијатора и организатора укупне манифестације. Том приликом изложено је и двадесетак радова чланова креативне радионице истоимене умјетничке школе. Спонтаност иницијативе и одлучна трудољубивост учесника изложбе исходе не само из њихове вјере и етике већ и на основу чињенице да су као личности, дијелом, стасавали у „Одигитрији“ те су и њихови путеви благословени заступништвом Пресвете Богородице. Посматрано са стране, до таквог се закључка неминовно доспијева. Двоструко образовно полазиште наведене умјетничке школе подразумијева „образовање за умјетност“ а тиме и стручни темељ код неких полазника, који су кроз наставак школовања у овој области доспјели до одређених образовних профила студирајући на некој од умјетничких академија у Србији или Српској. Оно што се чини још значајнијим и односи се на сваког полазника јесте принцип „образовања кроз умјетност“. Таква перспектива, најприје кроз упознавање а потом и понирање у дубине иконског предочавања будуће стварности  као и упућивање у традицију црквене умјетности, на основу литургијског искуства релевантна је код обликовања цјеловитости савремених хришћана, који, са друге стране, у дистопијској култури „постхришћанске“ данашњице дјелују као неки реликти прошлих времена. За оне, који своје поуздање везују за Господа Христа, то не представља само утјеху већ и основану наду и јасније обзорје будућности.

Истога дана, истим поводом и са истовјетним циљевима и хтијењима, са благословом Митрополита дабробосанског Хризостома, у холу Градске управе Града Источно Сарајево, одржана је изложба реплика фресака из цркве Богородице Љевишке у Призрену – радова полазника Православног центра за младе Митрополије дабробосанске „Свети Петар Сарајевски“. Двије генерације житеља овог града и краја приказале су радове, настале 2018. и 2024. Експонати су контексуализовани на начин који омогућава дубље понирање у сложеност средњовијековног српског црквеног и културног наслијеђа, кроз теме градитељског „чуда“, задужбине краља Стефана Уроша Другог Милутина, принципа континуитета кроз градњу цркве на мјесту претходних култних грађевина од ранохришћанског до средњовијековног раздобља и њеног посвећивања Пресветој Богородици, што се темељи на традицији великих европских градова али и радикалнијег окретања ка византијским традицијама. Као тема појављује се и харитативна дјелатност владара кроз редовно давање намирница потребитим Призренцима „на порта“ и у том свјетлу на фрескама записани епитети Богородице Милостиве са Христом Крмитељем те Христа – Хранитеља призренског. Поред тога, пажња је усмјеравана и ка античким традицијама и симболичком нивоу као темељу проседеа љевишких фресака, најприје из циклуса Страшног суда гдје се нагост појављује у смислу nuda veritas, а архангели и мученици одају слику између хеленских бораца и средњовјековних ритера итд.

Том приликом, речено је сљедеће: „Молитвеним сјећањем на догађаје погрома Срба на Косову и Метохији 2004. обиљежавамо 17. март као „мали Видовдан“. Тада пострадали: Златибор Трајковић, Ненад Весић, Бобан Перић, Боривоје Спасојевић, Јана Тацев, Драган Недељковић, Добри Столић и његов двадесетдвогодишњи син Борко, Душанка Петровић, Слободан Тањић и други, прикључили су се небројеном низу страдалника „од Косова до данашњих дана“. Горјеле су у овај дан и српске светиње попут цркве Богородице Љевишке у Призрену, која је и дио свјетске културне баштине. Десет призренских цркава укључујући и обновљени дио у Светим Архангелима девастирано је у већој или мањој мјери. Страдале су цркве у Ораховцу, Ђаковици, Србици, Урошевцу, Пећи, Каменици, Штимљу, Приштини, Косову Пољу, Вучитрну, Обилићу, Косовској Митровици и Подујеву. Вјековни страдалнички континуитет у таквим околностима само је потврђен и актуализован.

Повезани Светим тајнама спасоносног пута Христовог кроз страдање и Васкрсење, као Црква и народ,  разумијемо се и препознајемо кроз Косовски завјет и његово непролазно значење. Препознајемо своје биће и у величанственим црквама-задужбинама благочестивих владара српских, којима ни пјесници не одољевају, те нам Јован Дучић у духу народног пјесништва дочарава љепоту Светих Архангела:

„Цар зида манастир Светих архангела,
На води Бистрици дуг хиљаду хвата;
Силни су му стубови од албастра бела,
Темељи од сребра, зидови од злата…“

Почетком 20. вијека Мирко Королија опјевао је цркву Самодрежу:

„… А ти ко путир велик, позлаћени,
Дижеш се сама у свом пољу голом,
Светиње пуна, чврста у све дане…“

Суптилним треперењем свог истанчаног бића, „пјесникиња слутње“ Десанка Максимовић, кроз пјесму „Грачаница“ изразила је и неке наше бојазни када су православне светиње на Косову и Метохији у питању. У томе, притом, не представља усамљену појаву те у пјесми Слободана Ракитића „Свети Арханђели код Призрена“ читамо стихове:

„… Боље да сте остали скривени, у дубини
То што сад видим сасвим је друга слика.
Осванух, на своме гробу, у туђини.“

„Вазношење Грачанице“ из Десанкине пјесме, са друге стране, подсјећа нас не само на оно што Грачаница јесте – складност њених облика, хармонију тонова њеног камена и боја са фресака већ и на темељ духовности у њој утврђен:

„Да бар ниси толико дубоко
Укопана у ту земљу и нас саме,
Да се нисмо привикли у тебе клети.
Грачанице, кад бар не би била од камена
Кад би се могла у висине вазнети.“

Грачаница је и основ нашег молебствија као што пред фреском Светог Јована у овој Милутиновој задужбини пјесник Бранко В. Радичевић произноси своје и наше прозбе:

„Претечо, како си се већма разгорео!
А само си делић себе,
Траг Јованов у златној слици на зиду.
И шта је за тебе ивер ватре.
Дај нам данас по једну жишку
за празне наше подвећице.
Дај нам данас, не бисмо ли прогледали.
Да видимо – ко то језди низ Поље, низ Косово.“

Молитве пјесника откривају и невоље и тјескобе наше; У пјесми „Апокрифно приказање Петра Коришког“, Радослав Стојановић пита се:

„Каква је то Србица – без Срба
Ђаковица – без ђакона и ђака?
Нарасла несрећа до зуба –
Ни путника на коњу.“

Смјењују се слике и ријечи у данашњи дан: дечански Христос и натпис на косовском мраморном стубу; мошти светитеља – Петра Коришког, Јоаникија Дјевичког, Стефана Дечанског, свих Новомученика Косовских и оснивачке повеље славних владара из рода нашега и усред свега тога – лик и мучеништво Лазарево и свих са њим пострадалих за вјеру и отачаство. Пјесник Васко Попа видио је Светог великомученика косовског кнеза Лазара као „Венцоносца са Косова поља“:

„… Жив је у црвеној капи росе
Игра у запаљеном колу божура
Пева у песми коса на овом пољу.“

Мотиве пјесама са Косова и Метохије слушали смо у извођењу Етно састава „Спјев“ из Источног Сарајева и Дјечијег хора Православног центра за младе Митрополије дабробосанске „Свети Петар Сарајевски“ са својим хоровођом Стефаном Мојсиловићем. Изложби је присуствовала и замјеник амбасадора Републике Србије у БиХ, гђа Наташа Ђорђевић.

Са изложбе реплика фресака из цркве Богородице Љевишке у Призрену, Источно Сарајево (Фото: Горан М. Јанићијевић)

Редовно молитвено сјећање на 17. март 2004. један је од начина да темељ наше духовности и државности остане довољно чврст за све могуће доградње у будућности. Због тога је важно – да се не заборави. Тога је свакако свјестан и градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић, који је, отварајући изложбу, дан сјећања на погром Срба на Космету 2004. повезао са егзодусом Срба из Сарајева те бомбардовањем од стране НАТО алијансе 1999. као дио „стремљења да се елиминишу Срби са њиховог вјековног простора“ додавши „али“ – „да је српско биће и даље присутно на Косову и Метохији и у Републици Српској и БиХ и да поред свих ових искушења опстаје“. Отуда и поређење са Видовданом, отуда и сјећање на све христообразне побједе у поразима јер „Крст носити нама је суђено / страшне борбе с својим и с туђином! / Тежак вјенац, ал је воће слатко. / Воскресења не бива без смрти.“

Categories: Гостинска соба

Tags: Горан М. Јанићијевић, КиМ, РС