И сам свети владика је учествовао у таквим таласањима, када је подржао народне демонстрације 25. и 26. марта 1941, као и свргавање режима 27. марта
Свети владика Николај (Извор: Епархија зворничко-тузланска)
Чисто историје ради. Св. Владика Николај је био против комунистичких револуција које су значиле корениту промену не само неког режима, већ целокупне државе и целокупног друштва (укидање Цркве, приватне својине, породице и права на приватност), не и против сваког народног таласања, устанка или бунта. Напротив, сам је учествовао у таквим таласањима, као на пример када је подржао народне демонстрације 25. и 26. марта 1941, као и свргавање режима 27. марта. На страну што мислим да је начинио грешку са ове временске дистанце, али је непобитна чињеница да је био активан у политици заједно са народом, није сматрао да је нужно да сви у земљи буду савршено црквени како би се на овај или онај начин активирао у политици. Напротив, колико је критиковао генерално народ због одступања од Бога, толико је ишао са њим раме уз раме у ономе у чему је мислио да народ има право. Уосталом, као бројни епископи, свештеници и монаси кроз нашу историју, свако у своје време и свако у свом контексту. Једном речју, рад на сопственом и народном обожењу никако не значи нужно да мора да замре свако колективно деловање са тим народом док се он сасвим не обожи (што је у суштини и немогуће до краја, јер процес обожења нема никада краја, поготово не док смо на несавршеној земљи).
Или још прецизније како каже Свето Писмо – “… а ово је требало чинити и оно не остављати”.
Улога Св. Владике Николаја у народним демонстрацијама у Краљеву уочи свргавања режима:
О овим догађањима командант Моравског жандармеријског пука известио је предвече телефоном надлежну команду: „Данас за време корзоа у Краљеву дошло је око 100 манифестаната пред конак епископа Николаја, који им је одржао кратак говор. Та група наставила је с манифестацијама и нарасла до 3.000. Поново се вратила пред конак, па је понова епископ Николај одржао говор и казао да што су примили 16 људи (режим који је потписао Тројни пакт) не прима 16 милиона (демонстраната), и питао народ да ли га овлашћује да то њихово расположење каже меродавнима у Београду. После овога манифестанти су се мирно разишли.” (Извор: Бранко Петрановић, Никола Жутић, 27. март 1941, Београд, 1990, стр. 259.)
Свети владика Николај: Да нам дâ Бог више вере, поштења и родољубља
Улога Св. Владике Николаја када је након свргавања режима заједно са Патријархом благословио демонстрације и само свргавање режима, потписавши своје име испод ових патријархових речи:
„Сматрали смо да је оно што је влада учинила погрешно и да вређа част, славу и традицију нашег народа и то у тренутку када је народ био спреман да иде до краја. Нека је Богу слава… Наш положај је много лакши. Синоћ ми је један од краљевских регената [Станковић] рекао да ћемо бити криви ако се народ подигне и почне побуна, и да ће последица бити улазак Немаца у нашу земљу. Пуч синоћ је спасао част нашег народа и државе, и стога можемо само благословити овај подухват.” (Извор: Бранко Петрановић, Никола Жутић, 27. март 1941., “Записник I седнице ванредног заседања Светог Архијерејског Сабора, одржаног 14/27. марта 1941. године,” Београд, 1990, стр. 407–410.)
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Марка Пејковића)
Прочитајте још
- Преписка епископа Николаја Велимировића поводом Конкордатске кризе 1937. (Антикварне књиге)
Categories: Гостинска соба
Да ли је могуће да иза оваквих текстова стоје људи који су научни сарадници у Институту за политичке студије и још по нешто?
Благи ужас.
Posebno je cenio i divio se studentima-blokaderima.
И светитељи греше, јер су и они људи. Слажем се са аутором да је Свети Владика Николај погрешио када је подржао демонстрације 27. марта 1941. године. Такође, не делим ни став Светог Владике Николаја о краљу Александру Карађорђевићу, о ком је овај, по мени, некад и претерано лепо причао.
Што се тиче вере и бескомпромисности у њеној одбрани, сматрам да је Свети Владика Николај бисер којег је Господ послао међу Србе.
@ melanij
Да се држимо теме овог чланка, а то је вечна тежња духовног човека (пнеуматика) за откривањем Истине, препознавање обмане и борба против неправде. Овом тежњом и борбом се свакако руководио и драги Владика, једно од најсветлијих имена нашег народа.
Али ово је јако тежак задатак, јер је потребна способност верника да разликују духове и препознају шта је од Бога, а шта од света.
Ап. Павле нам помаже и поручује да су „плодови духа“ љубав, радост, мир, дуготрпљење, вера, кротост, уздржање. Ови плодови откривају Истину и воде ка заједници с Богом.
Ти си нам melanij у посебно кратком и ефектном коментару, кроз сарказам показао да си „спознао“ Истину и ту истину приказао преко Владике без имало поштовања „Posebno je cenio i divio se …“, кроз спрдање.
Вероватно ти св. Николај не би замерио, јер се издалека види да уместо „плодова духа“ пишеш кроз „дела плоти“, а то су страст, нечистота, завист, свађа, она дела која замагљују ум и одвајају човека од Бога.
Написано од мене никако не значи да ја држим једну страну, а ти другу, Боже сачувај, већ да имам поштовање према св. Владики и ослушкујем и покушавам да разликујем духове на терену, јер обмана је заразна – обманути постају горди обмањивачи.
Vladika Nikolaj nije pogresio sto je podrzao narod proitv pakta sa Hitlerom 1941. Nazalost danas nemamo vladike koji bi tako hrabro ustali i stali uz svoj narod. Od kako su nam umrli Amfilohije i Atanasije u episkopatu imamo samo kukavice i uhljebe koji se plase za svoje fotelje.
Владика је погрешио и отворио врата пакла за Југославију и Србе и себе лично.Духовна лица кад се упетљају у политику обично погреше.Пакт са Хитлером је био одлагање рата а можда и избегавање.Владика је насео као и огромна већина Срба који су претполитички народ.Политику не схватају разумем већ као шипарице срцем.
@Momir
„Od kako su nam umrli Amfilohije i Atanasije u episkopatu imamo samo
kukavice i uhljebe koji se plase za svoje fotelje.“
И по Богу и по људима, треба поменути и Артемија, који је
једнако био храбар као и Његова горе поменута два брата – Амфилохије
и Атанасије.
Што се тиче владике Николаја и његовог неприхватања Пакта са
Хитлером, не може се тврдити да је ишта “погрешио“. Сличан
Пакт (о ненападању) су имали Хитлер и Стаљин , а то је Хитлер врло
брзо “обесио мачку о реп“, што би се десило и са Пактом Краљевине
Југославије и Хитлера.
У члану 3. тог Протокола/Пакта стоји:
“Овом протоколу приложен је као прилог текст Пакта трију сила.
Овај протокол састављен је на немачком, италијанском, јапанском и
ЈУГОСЛОВЕНСКОМ језику, при чему сваки од тих текстова важи као
оригинал.
Протокол ступа на снагу на дан потписивања.“
Можда је помињање “ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА“ у том Протоколу био
окидач који је определио Владику Николаја да подржи народ у неприх
ватању овог Пакта, којим је већ у старту стављено на знање да је отпо
чело брисање идентитета србског народа, заменом СРБСКОГ језика
“ЈУГОСЛОВНСКИМ“ језиком.
Строго формално-правно, овај Протокол је неважећи јер у Уставу
Краљевине Југославије нигде се не помиње “ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК“
као званичан, државни језик, тако да га Влада није могла потписати, а ни
Скупштина усвојити/ратификовати.
Уз похвалу @природно телингентном што је овог пута коментар искуцао пристојним српским језиком, ипак ћу примѣтити да @melaniju безразложно приписује „спрдање с Владиком“. Човѣк је једноставном, простом рѣченицом, упућеном првѣнствено аутору, дао до знања да се с његовим толковањем поступака Владике нѣ слаже, и то је све. Срамота ме је да даље доказујем овако просту ствар, јер ипак замишљам да су читаоци СтСт свршили барем основну школу, и да је сувишно „цртати“ им такве ствари. „Природно телигентни“ се на томе нѣ зауставља, већ у слѣдећем пасусу свог коментара почиње да „скрушено“ скицира Меланијев психолошки профил на основу сопствене, очигледно лажне, замишљене прѣдставе, што је посебно ружно. Овакав приступ свѣму и свачему, нажалост, нѣје рѣткост код коментатора овдѣ. Али да ми „телигентни“ нѣ замѣри, ово је тек узгредна примѣба, друге „ситнице“ ме у овом чланку жуљају.
По моме је у праву и @Милоје с коментаром на адресу аутора, који прѣчесто себѣ дозвољава произвољности, нѣдопустиве за звање које носи – о томе сам можда нѣкад раније овдѣ оставио коментар, или нѣсам, – нѣ памтим.
Главни подстѣцај за ово писаније ипак су ми дали коментари Јована П. и Momira, зато што ме је и самог много лѣта мучило, и још увѣк ме мучи питање: колико је, и да ли је, св. Владика Николај погрѣшио поводом пакта с Хитлером? Ниједан светитељ, наравно, нѣје нѣпогрѣшив, посебно кад је рѣч о политичким питањима, и сама Црква својој пастви ту прѣпоручује уздржљивост.
Архиви још увѣк нѣсу потпуно отворени. Кнѣгиња Јелисавета се потрудила и платила штампање врло убѣдљиве књиге у ауторству двојице професионалних историчара, са циљем оправдавања поступака свог оца – кнеза Павла – у то доба извиканог англофила и једноврѣмено главног архитекте споразума са Хитлером. Поента приче је да је кнез Павле, захваљујући својим везама, био један од тројице политичара у читавој Европи који су у те дане знали за нѣмачки план напада на СССР, па је хтѣо да, здраворазумно, сукоб с нацистима одложи нѣкако до врѣмена кад у тај сукоб уђу мало крупније рибе, рѣцимо – њему лично драги Енглези, који су све прѣтходне године друге гурали у рат; ипак му они нѣсу били толико драги да за њихов рачун испадне таква овца. Завршио је као роб тѣх истих Енглеза. Његова судбина је нѣ мање трагична од судбине ђенерала Недића – јунака из I свѣтског рата, а извиканог велеиздајника у II свѣтском рату. Тај Недић је прѣ II рата био један од главних заговорника везивања Југославије с Нѣмачком, а у срамном апрѣлском рату – послѣдњи југословѣнски ђенерал који је прѣд нацистима положио оружје. Потом је тек прихватио срамоту сарадње с окупатором, – да би сачувао десетине хиљада нѣ само српских живота – међу многом спасеном дѣцом сад ми падају на ум имена водитеља Оливера Млакара или словеначког политичара Милана Кучана, који су се тада нашли с породицама у избѣлиштву у недићевској Србији. Да нѣ дужим – ово је тек крајње упроштени сажетак много и много разних књига, свѣдочанстава итсл.
И? Ко је ту прав, ко је крив? Можемо ли из овог историјског примѣра за себе извући какву поуку – како се поставити према овоме што нам се сада догађа – штошта је слично, а штошта и доста другојачије?
Владика Николај (и патријарх Гаврило) су подржали пуч. Послѣдица – изгинуло је море народа. Недић је својим „издајништвом“ спасао десетине хиљада дѣце и одраслих, био приморан да буде нѣми свѣдок (можда и саучесник) стрѣљања стотина других грађана, заједно с Љотићем се својски код окупатора заложио да олакша судбину владике Николаја и патријарха Гаврила, па се, ваљда од силне срамоте, самоубио да му поштени комунисти не би судили…
То је оно што знамо из до сада доступних извора. И то нѣпотпуно.
Оно што ни из каквих историјских извора, свѣдочанстава итд. засад нѣ можемо сазнати је какве би послѣдице биле да смо кренули путем који су кнез Павле, Љотић или Недић сматрали правилним?
За себе сам ово тешко питање рѣшио на слѣдећи начин.
Владика Николај, и патријарх Гаврило, који су имали своје спорове поводом разних питања или, нпр, владика Платон, који се у доба мира нимало нѣје мирисао с владиком Николајем, кога је прѣд рат, нѣ баш најпоштеније, замѣнио у Охридској епархији, али на крају скончао као мученик за православну вѣру од усташког ножа – сви они су, без обзира на међусобне размирице, били ближи Богу од политичара попут кнеза Павла, Недића, Љотића… Платон и Николај су притом светитељи, с тѣм што нам је онај први своју вѣру посвѣдочио „само“ мученичким вѣнцем, – иза њега је остало мање од једне рѣченице обичног сељака Вукашина, Српство нѣ памти ни једну једину његову поуку мимо те мученичке жртве, док је Владика Николај иза себе оставио и мноштво душекорисних књига, а о његовом мучеништву, сигурно дуготрајнијем, опет врло мало знамо. У том смислу, божопрости, ја правим разлику између ова два светитеља. Као што нѣ знам да ли прѣд Богом можда и Недић нѣје стекао мученички вѣнац за своје подвиге, многима од нас нѣпознате.
У нѣдостатку поузданих извора, овдѣ ступамо на терен вѣре:
Без обзира на све њихове људске нѣдостатке, и ондашњи патријарх, и Владике Николај и Платон бѣху ближи Богу и Његовој вољи од набројаних политичара. Народ је кренуо путем који је указала Црква. Јесу ли због тога Љотић, Недић, кнез Павле били издајници? Нѣсу, док се нѣ докаже супротно, једноставно су, крај свег родољубља, имали дужи „реп“ грѣхова“ за собом од поменутих црквених великодостојника, па нѣсмо кренули путем којим су они мислили да нам, као народу, ваља ићи.
Колико ми све то знање помаже да схватим ово што нам се сада дешава? ВРЛО МАЛО. Нити се ондашњи патријарх и владике могу поредити с овим садашњим, нити политичари. Она нѣ страшна, кожна болѣст, шуга, на коју нас је упозоравао добри Арчибалд Рајс, у међуврѣмену је (прође округло 100 година!) захватила унутрашње органе. Једина нада је да још нѣје сасвѣм обузела мозак и срце…
Револуција јесте одлика паганских митологија где једна генерација или група божанских бића устаје против друге; у таквим друштвима налазимо и праксе погубљења владара, претварања истих у жртве чијим изопштавањем или насиљем над њима светина доживљава привидно прочишћење од унутрашње нелагоде. Ово је све израз стања палога човека.
@Драган Славнић
Додајем опаску тек што послах прѣтходни, прѣдугачки коментар: потпуно сте промашили. Сѣћам се да је по првом Уставу Краљевине СХС званични језик био српско-хрватско-словѣначки. Да ли је, и каквим доцнијим уставним рѣшењима прве Југославије то промѣњено – појма нѣмам, у тако ситна историјска црѣвца нѣсам залазио. „Југословенски“ у односу на она друга два дво- или троимена рѣшења сигурно звучи најразумније, тако да ту Владика свакако нѣје имао чему да се чуди поред свѣх чуда и покора којима бѣше свѣдок.
Аутор Пејковић, као историчар, вѣроватно зна одговор на то питање – и боље би било да нам је ту ситницу разјаснио, умѣсто што се бави стварима које нѣ разумѣ баш добро.
@Драган Славнић
Артемије је био храбар и добар владика. Једино где је погрешио јесте што је противно свим канонима сам рукоположио другог епископа. То не може у Цркви. Да није тога до сада би одавно био рехабилитован а можда чак и проглашен за свеца. Можда и дође до тога када умре Иринеј Буловић. Видећемо.
@Гремлин
Питање језика не може бити “историјско цревце“.
Да је тако, Стаљин би свакако Пакт о ненепадању са Хитлером потписао
на СВОЈЕТСКОМ, а не на РУСКОМ језику.
Чак се ни Стаљин није дрзнуо да РУСКИ преименује у СОВЈЕТСКИ језик,
и зато је горе поменути Пакт потписао на РУСКОМ језику.
У Уставу СФРЈ, у време комунизма, времену Тита, није постојао нити се
користио “ЈУГОСЛОВЕНСКИ“ језик, већ службено двојезичје – српско-
хрватски (hrvatsko-srpski), посебно у ЈНА, на целој територији СФРЈ,
и сви инострани споразуми су потписивани на службеном двојезичју
а не на “ЈУГОСЛОВЕНСКОМ“.
Ваш закључак, да „Југословенски“ у односу на она друга два дво- или
троимена рѣшења сигурно звучи најразумније, не може бити став
Владике Николаја, ни на овом ни на оном свету.
Да је таква формула(ција) језика била присутна у Уставу Краљевине
Југославије, Тито би је само преузео и уградио у комунистичке
уставе.
@ груја
Од недавно приметих ваше коментаре, овај и претходни „не смемо себи правити идоле од пролазнога (породица), од контигентнога, који се испречују између нас и вечног“ и налазим да су врло необични и дубокоумни и различити од осталих и да захтевају детаљну вишезначну анализу.
За разлику од паганских митова где богови мењају режиме (поредак) кроз побуну, Хришћанство нуди преумљење и духовну обнову, дакле не елиминацију „непријатеља“. Тако је драги Свети Сава трансформисао српско друштво кроз веру (духовни препород), образовање, културу и дипломатију, а не кроз револуцију.
Ваша порука је отприлике: Друштво покушава да се паганским ритуалима жртвовања („погубљења“ владара) „очисти“, преношењем свог греха на жртву и насилне промене су симптоми неуређене (неконтролисане, неосветљене) људске страсти. Претпостављам да је преносни смисао даље: Преображај друштва почиње од личног преображаја (духовни, културни, образовни …).
Неки мудрији би рекли да је ситуација и доведена до „усијања“, управо из разлога да се убрза и омасови лични духовни преображај. Овај преображај је дуготрајан процес и дешава се под одређеним условима (мада се некима дешавао и за 2-3 дана, као Савлу).
Тема аутора је комунистичка револуција, Други Светски рат … али смо сви ипак окренути на актуелна дешаваља и промене код нас и у окружењу. Они паметнији који виде да је друштво пред егзистенцијалним понором и да је у току озбиљна борба за опстанак би вероватно најрадије изабрали ненасилни пут Светога Саве. Међутим ми данас немамо лидера ни приближно тог формата. Утицај страних сила никад јачи, и никад метиљавија дипломатија. Неслободни медији, непотизам у привреди и култури … (мрзи ме и да набрајам даље). Укратко очајна ситуација, а обмана никад јача.
Дакле, немамо Св. Саву, немамо времена, а Св. Николај поручује да није био против сваког народног таласања, устанка или бунта. Ако народ ургентно спасава српску егзистенцију, онда је и Дух Св. Саве присутан. Довољно!
@ Gremlin
Prvo, izvinite što pišem latinicom, ali, ne živim u Srbiji, i ne umem da menjam alfabet na tastaturi telefona
Drugo, nisam ni istoričar ni teolog, pa bi samo na temu, da li bi Hitler prekršio pakt sa Srbijom i bez 27.marta. Ne verujem, i evo zašto. Tek sam otvaranjem tajnih dokumenata Engleza saznala, kako za činjenicu, da su platili za ‘naš’ 27.mart, tako i za činjenicu, da je cilj Nemačke bilo osvajanje Egipta, tada engleske kolonije. To je sasvim logično, nadam se i teolozima, pa i Svetcima … Tada zaošijanoj Nemačkoj su bile potrebne sirovine, koje su u kolonijama zauzeli neki drugi moćnici. Dakle, bio im je potreban samo prolaz kroz Jugoslaviju. Sad od Vas sam saznala, da su i sa Sojuzom potpisali pakt o nenapadanju, što je logično, valjda su hteli da se osiguraju od napada sa Istoka… Zašto su napali Jugoslaviju zbog ‘našeg’ 27.marta, pojma nemam, valjda zato što je Hitler bio kolerik. Da je mrtav hladan krenuo sa trupama, ne verujem da bi ih bilo ko napadao na teritoriji Jugoslavije. A zašto je napao Sojuz, e pa tu bi bilo dobro da se uključi neki istoričar, ja mislim, na zdravu pamet, verovatno je u tom trenutku bilo jasno da neće uspeti sa Egiptom, a Sojuz je takodje imao, a i danas ima sirovine, zar ne? Hitler je onomad zaustavljen u svom prodoru na Istok, ali, posle raspada Sojuza, NATO je nastavio.
Сматрам да је Владика Николај Велимировић направио велику грешку подржавајући државни удар 27-ог марта, 1941. године. Као директна последица тога било је оснивање наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, у чијем је државном пројекту убијено више од један милион Српског незаштићеног цивилног становништва.
Гремлине
Велико извињење. Тек сада сасвим случајно видех да си ме помињао у допису изнад. Твоје коментаре не читам, а овде ми запе око на моје име.
Хвала за похвалу, видиш да сам се потрудио, јер ми твоја критика много значи, мада мислим да коментари не морају да се куцају само српским језиком, а поготово не правописно савршеним српским језиком (то овде ретко ко успе). Видим да си и другима „утерао страх у кости“ па ти се колегиница @Zorka Papadopolos изнад извињава онолико на латиници итд. Мени још више импонује што ме пратиш и толкујеш када се дописујем са другим коментаторима, и треба, јер су твоје критике мени значајне и готово обавезујуће.
Што се цртања психолошког профила тиче искрено ми не смета што имаш ексклузивно право да га другима црташ, на пример мој профил, а да ти то смета кад други раде, на пример ја о некоме. Кад кажем да једино ти то смеш, видим да ти смета и код других „Овакав приступ свѣму и свачему, нажалост, нѣје рѣткост код коментатора овдѣ“.
На крају да се унапред извинем. Врв ћеш насттавит да мѣ пратич, па вери сори ако будѣ још нека небулојзна са мое стране.
@ Миланче
”Артемије је био храбар и добар владика. Једино где је погрешио јесте што је противно свим канонима сам рукоположио другог епископа. То не може у Цркви.”
За оне који оптужују да је Владика Артемије направио нову Цркву, пошто је рукоположио сам хорепископе, а знамо да је хорепископ нижи у чину од владике! Да видимо да ли је то баш тако како они тврде екуменисти. Да видимо шта о томе кажу Православни Свети Оци и предања Православне Цркве!
Шта нам говори Предање Цркве када је Црква нападнута од јеретика, као што је данас нападнута од јеретика екумениста и глобалиста!
„Такође, појединачна епископска хиротонија се дешавају у Православној Цркви у време гоњења и под доминацијом разних јереси. Таква су православни епископи вршили чак и за туђе епархије, што, чини се, не одговара Светим канонима. Објашњавајући и Правдајући такве поступке Православних епископа, Свети Никифор Исповедник, Патријарх Цариградски, у свом Првом одговору, учи да „У време јереси,
по нужди, не мора се све дешавати по Правилима утврђеним у време мира“… Дакле, Житија светих и Пролог сведоче да је за време Диоклецијановог гоњења свештеномученик Аутоном (на његов спомен 12. септембра) „поставио Корнилија за епископа, а он је отишао у азијску земљу, где је почео да искорењује трње атеизма и ширио свету веру у Јединог Бога.“ Епископ Кизички Теодосије, у време гоњења цара Декија, „посветио је блаженог Никона (спомен на њега 23. марта) најпре за ђакона, затим за презвитера, а на крају га је хиротонисао и у епископа. против хришћана у граду Визадину, који је заузео персијски цар Саворије, „када је већ био близу упокојења, владика Илиодор, уместо себе је Дисана презвитера хиротонисао“ (помен се и 9. априла). За време аријанске јереси, која је смућивала све верне у васељени, идолопоклоник цар Јулијан Одступник подиже нови прогон хришћана. Како сведоче Житија светих, „ови прогони су довели до тога да су многе Православне Цркве (у то време) остале без својих служитеља, свети престоли остали без епископа, од којих су једни погубљени, а други растурени. било од аријанаца за време Констанцијеве владавине, било од идолопоклоника за време Јулијанове владавине. Било је тако тешко да Господ није зауставио живот и владавину Јулијана, тешко да би иједна Православна црква са својим служитељима остала нетакнута. У тако жестоко време, свети Јевсевије (спомен му је 22. јуна), кријући своје архијерејско достојанство, обукао се у војничку одећу и у овом облику почео да обилази Сирију, Феникију и Палестину, утврђујући хришћане у Православној вери Где год је нашао цркву без служитеља, тамо је постављао свештенике и ђаконе и друге клирике, а свуда је постављао епископе само оне који су одбацивали Аријеву јерес и веровали Православно. Свети Стефан Сурошки (сећање му је 15. децембра), осетивши приближавање смрти у условима преовлађујућег иконоборства, „на његово место поставио је свог клирика Филарета за архиепископа Сурожа“.
Осим тога, „Споменици старо Хришћанске Цркве или Хришћанске старине“, објављени у Санкт Петербургу 1829. године, сведоче да: „када је аријанство запретило Цркви опасношћу, Атанасије Велики се вратио из тамнице, у разним градовима кроз које је пролазио. , иако нису били његова епархија, хиротонисао је без оклевања. Исто је учинио и Јевсевије Самосатски за време прогона аријанаца под Валенсом. Он је, по Теодориту, обучен у војничку одећу, прошао сву Сирију, Феникију и Палестину, рукополагајући презвитере и ђаконе, постављајући их на друге црквене степене и исправљајући све нереде који су били у црквама. Слично, у Сирији, Киликији и другим местима која Теодорит набраја, хиротонисао је епископе. Све је то било противно општим правилима, али је то захтевало благостање Цркве, која им је у таквим случајевима давала моћ да делују као епископи целе Васељенске Цркве. (…) Хиротоније које су вршили само један или два епископа, иако се сматрало погрешним, имале су своју моћ. (…) Сидерија, епископа палебистичког, хиротонисао је само један епископ; међутим Атанасије (Велики) не само да је одобрио и потврдио његову хиротонију, него га је и узвео на престо митрополита епископа птолемандијског, сазнавши да је користан. Дакле, рукоположење само од једног епископа сматрало се важећим.
Православна браћо и сестре Светосавци храбро браните и исповедајте Православну веру Господа нашег Исуса Христа против свејереси екуменизма и глобализма!
С вером у Бога за Крст Часни и слободу златну! Косово је Србија, Србија је ХРИСТОВА!
@природно телигентан
Нѣмој се извинути, можеш се ушинути:-)
@Тодор Ђ.
11. септембар 2025. • 18:26
Свака написана реч вреди по један Ћесарев/Царски дукат.
Хвала!