Студентске демонстрације, које, разуме се, подржавам, неће донети никакве битне промене у друштву ако не извршимо суштинске промене у систему образовања и култури

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Последња два месеца боравио сам у Берлину. Том приликом радо сам се одазвао позиву да са старим берлинским познаницима и пријатељима поделим утиске о тренутном стању у Србији. После три деценије боравка у иностранству живим у Београду, ево, последњих десет година, те сам могао да им, „из прве руке“, пренесем своје утиске о животу у нашој земљи

Драги пријатељи, уместо да почнем са дневнополитичким догађајима, решио сам да кажем неколико речи које су суштинске за разумевање ситуације у нашој земљи и не подлежу хиру новинских вести. Најзад, дневнополитичке информације можете да пратите преко друштвених мрежа, а оне су доступне сваком, без обзира да ли живите у Београду, Берлину, Бостону, Сиднеју или Лондону. Зато и није случајно да почињем са образовањем, јер оно јесте основа на коме почива свако друштво.

Оно што ми је прво упало у очи кад сам се пре десет година вратио у Србију био је потпуни слом образовања, и то од обданишта и основне школе па до средње школе и универзитета. Све је обезвређено „реформом школства“, која се спроводи по диктату Запада и уз помоћ невладиног сектора, „ngo“, који практично води кључне полуге државе и то не само у култури, него и здравству, економији, војсци и полицији. Соросове и сличне организације, преко невладиног сектора – а они су агенти страног утицаја у Србији – доносе битне одлуке у образовању и култури. А кад је наша држава странцима предала ова два кључна министарства, био је то најбољи знак да је Србија изгубила самосталност и да није ништа друго него колонија Европске уније и Сједињених Држава, односно транснационалних корпорација.

Када један народ доживи колапс у образовању, то значи да је уништен. На улазу Универзитета Стеленбош у Јужној Африци пише: „За уништење било ког народа нису потребне атомске бомбе и крстареће ракете. Потребно је само смањити квалитет образовања и дозволити преписивање и варање на испитима. Пацијенти умиру од таквих лекара. Зграде се руше од таквих инжењера. Новац се губи из руку таквих економиста. Правда нестаје поред таквих адвоката и судија. Крах образовања је крах једног народа.“ (У оригиналу: „Destroying any nation does not require the use of atomic bombs or the use of long-range missiles. It only requires lowering the quality of education and allowing cheating in the examinations by the students. The result is that: Patients die at the hands of doctors. Buildings collapse at the hands of engineers. Money is lost at the hands of economists and accountants. Humanity dies at the hands of religious scholars. Justice is lost at the hands of judges. Because, The collapse of education is the collapse of the nation.“)

View this post on Instagram

A post shared by Andrew Bramley (@andrewbramley_careerwarriors)

Да не бих причао сувише уопштено и теоретски, говорићу сасвим конкретно. Узмимо стање у фармацији. Београдски факултет био је некада веома цењен. Млади студенти са дипломом лаку су налазили посао у земљи и иностранству. И данас он још увек одржава, колико нове околности дозвољавају, одређени ниво. Колико дуго? Студенти који не могу да заврше Фармацеутски факултет у Београду уписују се, на пример, у Бијељини. Реч је о приватном универзитету; плаћа се пет хиљада евра за два семестра. Особа коју добро познајем признала је да никада није била ни на предавањима, ни на вежбама. Па ипак је добила диплому приватног универзитета у Бијељини. А она се признаје и у Србији. Сличну ситуацију имамо и у Србији са бројним приватним универзитетима. Али и са неким државним. Укратко, реч је о простој куповини диплома, баш као што човек на киоску купи новине или паклу цигарета. И сада замислите студента који је редовно похађао предавања на неком факултету у Београду, да ли електротехнички, правни или фармацеутски, да има једнак третман као и онај ко је купио диплому на неком приватном универзитету.

Словом, народ који нема квалитетно образовање нема ни будућност. Зато ове студентске демонстрације, које, разуме се, подржавам, неће донети никакве битне промене у друштву ако не извршимо суштинске промене у систему образовања и култури.

Како ће млади људи бити мотивисани да развију осећаје за позитивне вредности, за морал, ако је цео досадашњи систем основан на корупцији, непотизму и партијској припадности? Како можемо у тим условима да промовишемо духовне, културне и политичке вредности? Обесмишљене су саме основе образовног система. Како ће се млади мотивисати да се баве озбиљним научним радом, када се дипломе могу купити баш као на бувљој пијаци? Што да се деца муче! Оно што је ненормално постаје током времена нормално. Корупција почиње у основној школи. Ђак већ са десет година даје „добронамеран“ савет учитељу: „Морате да знате да је мој отац веома утицајан члан владајуће политичке странке. Зато пазите како се понашате према мени!“

Тако у суноврату учествују сви: ученици, родитељи и учитељи. Сви су задовољни. Ђаци имају добре оцене, родитељи су задовољни јер, ево, деца су им „добри ђаци“, а школске установе могу да се похвале како њихови ученици имају одличан просек.

Олга Четверикова: Ако желиш да победиш непријатеља, васпитавај његову децу

Ништа боље стање није ни и науци и научним институтима. Колико је универзитетских професора са медицине, рецимо, довело у питање сврсисходност мера у погледу „борбе против короне“. Толико мало, да свима знамо имена. Финансирање научника доводи их у појачану зависност од финансијера: „Чији хлеб једем, његову песму певам“. Тако се од универзитета, нарочито приватног, повезаног са светом новца, не може очекивати „да се залаже за ствари које противрече декларисаним циљевима њихових донатора из политике и привреде“.

Вредновање научних резултата бројањем објављених публикација научне радове своди на бројку у биографији научника (што ће се можда прелити и у бројеве на рачуну у банци). Због тога многи врхунски научници позивају на укидање ове праксе. Свако мерење учинка у истраживањима морало би бити „својевољно“. Овакви критеријуми вредновања научног рада неизбежно воде у научну скрибоманију, што у крајњој консеквенци доводи до појаве бесмисленог акумулирања библиографских јединица у биографијама истраживача. То су људи које не подстиче трагање за истином, већ су обдарени способношћу да ка себи усмере токове новца. Заједно они творе „организовани научни криминал“. Како у таквим условима обезбедити будућност критичке и слободне науке?

Овакво стање није карактеристично само за нас. Реч је о општој појави у свету. Но, код нас је, чини ми се, попримило такве размере да представља опасност за сам опстанак наше државе. Да ли знате ко је данас у Србији на челу министарства образовања? А министар културе? Реч је о особама које уопште немају квалификације да воде такве послове. Уништили смо образовање и тиме и сопствену будућност. Американци и њихови савезници прво су нас бомбардовали, а потом наставили с уништавањем нашег школства и културе. Када бомбардујете једну зграду или мост, имате наду да ће се све то једног дана обновити. Но, последице рата Запада против нашег образовања и културе нећемо моћи тако лако исправити ни после много година. Последице су страшније, јер нам Запад, уз помоћ невладиног сектора, мења свест. Брише нам идентитет и прави нам, вештачки, као из неког лабораторија, нови.

Жељка Бутуровић: Велико раслојавање

Не може бити никаквог духовнога суверенитета без сопственог система образовања. По „Болоњи“ учитељи су потпуно обесправљени, али и родитељи. Зато, ако студентски протести уроде плодом, могло би доћи до промене не само овог или оног министра, већ до суштинске промене у самом систему. Погледајмо неке срећније земље, попут Јапана или Кореје. Учитељи, наставници и професори тамо имају не само веома високе плате, већ и углед у друштву подједнако висок као код лекара, инжењера или научника.

Руски математичар Алексеј Владимирович Саватејев каже да је „мањак учитеља у Русији достигао петсто хиљада људи“. Разлог нису само ниске плате, већ и понижавајући положај учитеља у Русији. Његов апел јесте кратак и јасан: „Помозите ученицима да постану људи.“ Ово конкретно значи да ако си у градском саобраћају и видиш баку да се и уз помоћ штапа једва држи на ногама, не гледај у мобилни, већ устани и понуди јој своје место у аутобусу. И то је задатак школе – да васпитава децу да постану људи. Има код нас оних који јасно виде проблем – Љиљана Чолић, на пример: „Тај хаос који је настао у образовању од реформе наметнуте споља од 2000. године и спровођене од стране прозападних послушника у Србији. Као што знамо, малтретирање и понижавање запослених у просвети део је тог сценарија. Учитељ, наставник и професор, то није занимање, већ служба и позив. Они у својим рукама држе будућност сваког народа и државе.“

У своју свеску забележио сам још једну мисао руског математичара Саватејева: „Бойся равнодушных — они не убивают и не предают, но только с их молчаливого согласия существует на земле предательство и убийство“. Намерно ово не проводим са руског. Наша штампа препуна је енглеских речи и нико да се постара да их преведе. А зашто бих се ја трудио да преведем са руског, језика који је нама далеко ближи од енглеског? Лепо рече Марија Захарова, представник Министарства иностраних дела Русије: „Људи, учите руски! Требаће вам!“

Данас се више него икада раније траже просветни радници који поседују смелост и патриотизам! Када читам успомене учитеља у тек ослобођеној Србији од Турака, рецимо средином XIX века – са каквим су се потешкоћама они борили! Децу су учили у најпримитивнијим условима, где су ђаци често, због зиме, седели у школским клупама у дебелим зимским капутима. Али су пред собом имали јасан племенити циљ, да описмене народ и зато су били веома уважени у друштву.

Онлајн предавања представљају још један инструмент уништавања нашег образовања. Сви примери успешних народа показују да нема солидног образовања без добрих учитеља. Зато није чудо да на многим елитним школама и универзитетима враћају класично образовање. Дете може да учи само учитељ. Но, како да их он учи, када немамо довољно учитеља. Плате су мале, углед у друштву никакав, а понижења свакодневна. Ко ће децу учити историји, србском језику и књижевности? Владајући дискурс нам говори да школа није потребна, да нам учитељ не треба и да „Гугл ионако све зна“.

Одричући се вођења самосталне културне и образовне политике, држава се одрекла независности и у свим другим делатностима. Србија не поседује нити једну банку. Све су у рукама странаца. Странци нам одређују и курс динара према евру. Он се није мењао десет година. Зашто? Зато што такав курс одговара Европској унији. Србија превреднованим динаром купује производе из Немачке, Француске, Холандије, Италије или Грчке. Истовремено, наши пољопривредни производи су због нереалног курса динара према евру толико скупи, да не могу да конкуришу онима из Европске уније. Словом, такав курс динара према евру уништава домаћу производњу.

Банкари шапатом већ годинама говоре како је реалан курс динара око двеста динара за један евро. Компрадорска класа у Србији не жели да то промени, јер се тако, уз помоћ режима, невероватно богати. Резултат је да су цене основних прехрамбених производа, али и бензина и дизела исте, или чак јевтиније у једној Немачкој, где су просечне плате пет пута веће него у Србији.

Никола Н. Живковић: Једно писмо из Немачке

Али наш народ је не само духовит него и сналажљив. Једини „свежи, чисти, прави“ новац режим прима од Срба из расејања, како у виду пензија, тако и новац кога редовно шаљу родбини у Србији. Ове снаге свесна је дијаспора. Не мали број Срба из Западне Европе последњих неколико месеци променио је тактику. Пензију више не желе да троше у Србији, јер је курс према евру тако лош, па су решили да се врате, рецимо, у Немачку, те тако сада већи део новца остављају у Немачкој.

Categories: Гостинска соба

Tags: Немачка, Никола Н. Живковић, Србија