Доносимо четврти део повести Драгана Петровића о цару Јовијану и његовом времену
Портрет цара Јовијана у Виминацијуму (Извор: Википедија)
10. Седми дан кад се цар развесели од вина рече Меуману, Висати, Арвони, Викти, Авакти, Зетару, Харкасу, седморици дворана који двораху пред царем Асавиром.
11. Да доведу царицу Астину пред цара под царским вијенцем, да покаже народима и кензовима љепоту њезину, јер бијаше лијепа.
12. Али царица Астина не хтје доћи на ријеч цареву, коју јој поручи по дворанима; цар се врло разгњеви и гњев се његов распали по њему.
Књига о Јестири
Кабул Ситхил Хорак
Драган Петровић (Извор: Радио Слово љубве)
Све до своје смрт персијски цар Сапор Други ратовао је против Aрапа, протерујући их како са своје земље тако и из околних земаља, улазећи у Сирију све до граница Римског царства. Због своје суровости према вођама Арапа прозвали су га „Човек рамена“ (Dhu al-Aktaf), јер је чупао рамена арапским вођама. У њиховом прогону спуштао се до Сирије и све до Римских граница. Приликом једног таквог похода и прикривеног уласка на територију Римског царства био је откривен и заробљен али је успео да се ослободи и побегне[1].
Нису само Арапи били прогоњени од цара Сапора, већ и хришћани. Током његове владавине од 309. до 379. године, што представља најдужу владавину једног цара Сасанидске династије, прогон је започеo око 330. године. Забележено је страдање како заробљених хришћана из његових похода на римске територије, тако и персијских хришћана чији је број делимично утврђен, а прави број њихов само Бог зна.
Сапор или Шапор Други рођен је 309. године. Предање каже да његов отац Хормизда за свог живота није оставио ниједно мушко дете, али царица је носила у стомаку дете у тренутку Хормиздове смрти.[2] По Ал Табарију након смрти Хормизда (он га назива Хурмуз) сазнаје се да је једна од царевих жена трудна, и да је Хормизд поверио своју власт том нерођеном детету, будућем Сапору Другом.[3] Док је дете било у мајчиној утроби дворјани и свештеници (магови) су стављали царску круну на мајчин стомак не_знајући да ли ће дете бити мушко или женско.[4] Од младости био је поклоник зороастризма, што је довело до његове нетрпељивости према хришћанима, коју је крио у почетку због Св. цара Константина Великог страхујући од њега као могућег заштитника хришћана. Та мржња према хришћанима оставиће велики траг како у самом царству тако и у његовој породици. Можда пресудни момент који га је утврдио у том ставу су речи паганских свештеника који су му рекли да ће вечно живети и неће умрети уколико погуби све хришћане.[5]
Новац Сапора/Шапора Другог (Фото: Википедија)
Године 324. или 325, у време када Констатин постаје једини владар, након смрти савладара, цара Ликинија, а можда и након одржавања Никејског сабора, он упућује писмо цару Сапору Другом.[6] По хришћанском историчару Јевсевију, касније епископу града Цезареје палестинске, који је аутор житија Св. цара Константина, повод за писање писма је Константиново сазнање да се хришћанство великом брзином шири по Персијском царству.[7] Историчар Созомен наводи да је разлог био друге природе. Свети цар је већ био упућен у почетак страдања хришћана на територији Персије, и у тренутку појаве изасланика персијског цара на његовом двору решио је да напише писмо младом Сапору Другом.[8] Јевсевије у свом делу о животу цара Константина сматра да је писмо лично писао цар Константин на латинском језику.[9] У писму свети цар говори на почетку о Богу коме преклања своја колена и са чијим је знаком на челу његових војних јединица увек побеђивао, о Богу који пребива на највишим небесима. Даље наставља: „Оне ствари које је Бог Свемира, из бриге за добробит човека и због сопствене љубави према човечанству, ставио на располагање за употребу, сигурно не би требало преусмерити у складу са жељом појединаца; он захтева од људи само чист ум и душу беспријекорну, чинећи то мјером дјела врлине и побожности. Ужива у делима љубазности и благости, спријатељивши се с кротким, мрзећи насилност, воли верност, кажњавајући неверност, разбијајући сву разметљиву моћ, освећујући се претерано надменима; оне који се поносно уздижу он потпуно уништава, док пониженима и опраштајућима даје оно што заслужују“. У даљем тексту писма Свети цар наводи судбину оних који су устали против Бога. Не наводећи име римског цара Валеријана, прогонитеља хришћана који је страдао 254. године у Римско-персијском рату, спомиње његову судбину. Писмо завршава похвалним речима о хришћанима и изражава радост о будућем положају хришћана у Персији. Позива цара персијског да их штити јер је и он познат као велики верник.[10] Ово писмо од хришћанског светог цара утврдиће већ постојећи страх цара Сапора Другог од великог Ромејског царства и његова нетрпељивост према хришћанима постаће очигледна кроз скорашње страдање хришћана Персије.
Од 337, године смрти Св. цара Константина, па до 363. године цар Сапор Други у различитим краћим ратовима покушава да освоји Нисибис. Са мањим паузама нападао је тај град у жељи да га заузме. Током тих ратних година Персијанци године 359-360. освајају град Амиду и Сингару, али Нисибис остаје за њих и даље неосвојив.[11]
Глава светог Јакова Нисибиског, Хилдесхајм, Немачка
У једној одбрани од града Нисибиса учествовао је и свети Јаков Нисибиски, који се упокојио у дубокој старости 350. године. Свети је са литијом пролазио дуж одбрамбених зидина града не бојећи се стрела. Молио се Господу да сачува град и пошаље муве и комарце на непријатеља. Бог је услишио молитву свог угодиника и због налета мува и комараца персијска војска морала је да се повуче.[12]
Као да су та ратна дешавања утицала да персијски цар крене у одлучујућу битку и прогон хришћана. Једно од најпознатијих житија тог времена је житије страдања Светог Симеона епископа персијског. По лажном наговору Јевреја, да је жречеве, магове, превео у хришћанство и да је цареву мајку чији је отац био Јеврејин крстио, Сасанидски цар баца у тамницу Св. Симеона.[13] На дан Великог Петка, цар Сапор наређује да мноштво затворених хришћена, од који су многи били свештеници и ђакони, буду посечени а на крају и Св. Симеон. Тако се и десило. Док су један за другим свети мученици персијски кретали ка Царству Небеском, дотле их је Свети Симеон храбрио. На крају Свети Симеон страда са свештеницима Авделејем и Ананијем. Царев слуга Фусик, потајни хришћанин, видећи да стари Ананија бива ухваћен изненадним страхом, почиње да храби Христовог борца да се не плаши јер ће убрзо угледати светлост божанску. Свети Фусик одмах бива стављен на најстрашније муке, пробушеног врата са извученим и одрезаним језиком на потиљку, бива одран, и погубљен. За њим је страдала и његова ћерка Аскитреја после дугог мучења. Следеће године, такође на Велики Петак, страда и омиљени царев евнух, Христов војник, Азат и хиљаде других. Сматра се да је од 341. до 344. побијено око сто педесет хиљада персијских хришћана.[14]
Страдање светог свештеномученика Симеона Персијског
Ова наводна тврдња Јевреја да је цареву мајку Св. Симеон крстио изгледа да ће се показати тачном. Ифра Хормизд у јеврејским изворима се помиње као жена Хормизда Другог и као мајка цара Сапора Другог. Име царице Ифре се спомиње у Вавилонском талмуду. Постоје две верзије Талмуда. Прва је приређена око 325. године, и назива се јерусалимска или палестинска, док је вавилонски талмуд уређен век и по касније. Поред имена Ифра, помиње се и име Фараја Охрмазд. Потврду о томе да ју је можда Свети Симеон крстио налазимо у житију Светих мученика Акиндина, Пигасија, Анемподиста, Елипидифора, Афтонија и седам хиљада других са њима страдалих око 355. године.[15] Тог дана када су св. Акиндин, Пигасије, Анемподист били изведени на погубљење. Св. Акиндин рече цару да је за њега већ спреман пакао огњени и да има име демонско што значи „цар демона“. Тада Сапор позва своју мајку и постави јој питање о његовом имену. Мајка му рече да носи име свог деде, Сапора, на шта јој син рече да му мученици рекоше да има име демонско. Благи осмех његове мајке показа да она скрива Христа у срцу и огорчени цар видевши то поче ударати мајку по лицу. Царица мајка Ифра паде на колена пред мученицима и завапи: „Спасите моју старост, слуге Христове, јер видим да сам не само по имену него и у самој ствари родила демона, бедног сатану.“ Цар нареди те свете мученике, мајку царицу и још двадесет осам војника, који повероваше, бацише у пећ, а након страдања њихова тела, која осташе неповређена, верујући часно сахранише. Неки од присутних током страдања видеше Свете ангеле како примају душу светих мученика и осетише неисказан миомир како излажаше из тела светих мученика. Тако пострада царица светог живота Ифра, али она не беше једина особа из царевог блиског окружења која је кренула тим путе. Ускоро ће Сапорова деца кренути на пут светих мученика на који ће их испратити њихова мајка, а затим и покајана хришћанка, царица Персије.
Свети мученици Акиндин, Пигасије, Анемподист
Цар Сапор погубљује свога сина, Светог царевића Говделаја, ћерку Свету принцезу Казадој и свог рођака дворјанина Даду, јер сви они повероваше у распетог Господа. Након страховитог мучења своје деце од стране цара Сапора, царица чије име остаје непознато у нашим Житијама светих обраћа се овим речима оцу убици: „Када царица мајка ујутро нађе своју ћерку мртву, обрати своме звероподобном мужу, цару Сапору: „Сад се радуј царе, ти и царство твоје! Јер си убио сина мог Говделаја, пошто си га претходно ставио на безброј мука, као да је извршио хиљаде убистава. А ето, и кћи моја Казадој, умре, пошто би испребијана моткама, као да је хтела убити оца свог. Тешко свирепом срцу твом! Да ли се оно, ненасито, заситило видевши децу своју поубијану ? Али деца твоја, која су превремено скончала, не боје се више твога гнева.“
Цар, хладног срца, није обраћао пажњу на царицине речи, иако их је она изговарала са сузама. Узевши најскупоценије и најдивније мирисе, царица помаза тело своје ћерке Казадој и, увивши га у порфиру, положи поред тела свога сина Говделаја, уз речи: „Мила децо моја! Помените мене, матер своју, у дан радости ваше, када се са Христом будете радовали, да бих и ја јадна нашла себи опроштај грехова у слави Христа Бога.[16]
Икона светих мученика Даде, Говделаја, Казадоја и Гаргала са реликвијарем. Година 1895. Збирка Старообредне (Староверничке) Покровске катедрале на Рогожском гробљу
У тексту већ поменутог дела под називом Јулијанова романса сазнајемо да је име царице Астина. Гледајући страдање свога народа како у рату, тако и током прогона персијских хришћана, током кога су страдала и њена деца, она у тренутку пред преговоре о склапању мира између новог Римског цара и цара Персије шаље тајно писмо Јовијану. Аутор текста Јулијанове романсе пише: „Морамо се дивити и чудити краљици Астини, ћерке незнабожаца, о чијој смо породици мало трагали пре ове историје. Док је била у потпуности ћерка мага, осећала је тугу због прогона хришћана, због страдања душа (сломљених срца) њихових и због тешке смрти слугу Божијих. Била је жена пуна сажаљења и доброте према свима. Задобила је наклоност и љубав у очима Сапора. Била му је веома драга, јер је била жена веома лепа и благочестивог изгледа. Плашила се његовог паганизма, и лицем у лице је молила за милост (услугу) хришћана без посредника. Када је сазнала да је Јовијан хришћанин, написала је тајно писмо, запечатила својим прстеном и послала га преко свог слуге Зуранда, поверљивог човека…..“[17]
Поред писма које је тајно послала Јовијану, послала је и усмену поруку преко слуге Зуранда.
„Дуго сам желела да вас видим да сазнам да ли би сте могли да задовољите моју глад пуноћом (обиља) ваших моћи и угасите ми жеђ на вашем чистом извору, тако да се моје жеље остваре. Међутим, пошто ће ми бити тешко видети вас, у писму које сам вам послала понизно сам сахранила и згазила своје речи као мртва, јер је то мој језик, без посредника. Отворите онда; можда ће вас освестити (оживети) и наћи (писмо) наклоност у очима вашег величанства. Мој брате, ако то учините, умирићете моја осећања, док ће жеља вашег срца бити остварена.“[18]
Када је Јовијан чуо речи које му је Астина упутила, осенио се Крсним знаком и одбацио писмо, помишљајући да се ради можда о замци. Видећи да цар Јовијан одбацује писмо, Зуранд га упозорава: „О, царе Римљана, ниси у праву што одбацујеш писмо оне која држи моћ Персије, јер је Цар Царева више од свих осталих царица цени и воли, јер је велика његова миљеница. У њеној је моћи да вам учини добро, а може и да вам штету нанесе. Као мудри цар, који разуме шта треба чинити, требало би да прочитате ово писмо у тајности, и ако будете били задовољни оним што вам је написано, добро, а ако не, требало би га вратити назад.“[19]Јовијан прихвата Зурандове речи с одобравањем.
Цар Јовијан
Астина пише: „Знај онда, о, цару Римљана, ваше путовање у земљу лишену сажаљења није било узалудно, јер Бог хришћана коме служите мисаоно (ставио у ваше мисли) вас је одвео (спустио) да посетите персијске затворе. Прошло је тридесет и више године а њена (персијска) леђа су погнута под мучењем, бокови под патњом, а чланови под ударом, цело тело (самих чланова ) је претучено и поцепано од мучења и патњи свих врста. Заиста, из онога што су им прогонитељи говорили: ,Одреците се свог Бога и ослободите се мукаʻ, јасно је онима који разумеју да је кроз њих мучено име њиховог Бога Који их је призвао. Ако човек удари у лик (скулптуру, кип) смртног краља, а људи се зачуде који то виде, као да је лично погођен сам краљ, колико још више пати Бог кроз своје слуге, који се за Његово име предају мукама и смрти! Ако се свом душом у потпуности ослоните ( ухватите) на вашег Бога, примите на себе тугу Његових слугу; будите им на помоћ кроз речи уста ваших. Можда вас је Бог у ту сврху именовао царем. Положио је круну на вас у нашој земљи, да бисте милошћу коју вам је дао могли да помогнете народу наше земље који је мучен због истине вашег Бога. Не одустајте у овоме добром делу међу оним који су Персијанци, јер једном бејаху странци нама, јер њихова имена сведоче о њима како себе називају Назарећанима. Не занемарујте да им помогнете и да узмете у обзир извор њихове животне снаге. Што се мене тиче, да сам имала моћи да то учиним без посредника, не бих вас оптерећивала овим питањем, али зато што је мени тешко, а вама лако, видите, пишем вам о суровим прогонима који се дижу против ваших верника у нашој земљи. Бог ће то захтевати од вас уколико одустанете да им пружите помоћ. Ево цар царева доћи ће код вас, као што вам је и обећао и решио је да затражи од вас да се драговољно одрекнете тврђаве Нисибис и све земље са њене источне стране, то јест, зависно од ових услова ви можете питати шта год желите. Затим, о цару, размисли и узмите у обзир какав ће ваш захтев бити и предајте благо нашег царства и градове наше територије на милост и немилост Богу вашем; и одлучите се о захтеву који ће бити штетан за једну страну (о питању захтева стране која вам се чини штетном за другу). Као ћерка магова, чини ми се да нећете имати веће шансе од ове, како би на ваш захтев спасиле прогоњене слуге Божје. Ово није мала ствар – да одузимањем од вас једне цитаделе можете да уклоните мач нашег царства над онима који исповедају вашу веру, тако да се може одморити у корицама и отпочинути; јер, упркос четрдесет година током којих је извлачен на хришћане, још увек није сит њихове крви. Када то учините, ваш Бог ће бити задовољан, а мене сте умирили и имате право на захвалност. Ја сам жена испуњена саосећањем; моја унутрашњост се дуго превртала, уништавана због онога шта су слуге Божије неправедно претрпеле. Ове ствари које сам вам написала требало би да су довољне, нека писмо уместо мене привуче вашу пажњу. Све оно за чиме сам жедна, гладна и чезнем, састоји се у овоме, у дану када ће те невоље бити уклоњене из наше земље. Буди у миру ти и твој логор (камп); и моли се за мене вашем Богу да ме учини невином за чисту крв која је проливена у нашем царству, не у незнању“.[20]
Персијска царица. Уметничка представа царице Кабул Ситхил – Хорак или царица Астина
Тада већ цар, Јовијан oдговара писмом Астини у коме је благим речима персијску царицу призвао на још дубље покајање. Речи и жеља царице Астине о зауствљању прогона персијских хришћана и пре њеног писма биле су у срцу новог Римског цара.[21]
Цар Јовијан успева да током преговора о миру између Римског и Персијског царства из 363. године на кратко заустави прогон хришћана Персије од стране цара Сапора Другог. Цар Сапор зауставља прогон и дозвољава хришћанима да подижу цркве, али то траје неколико месеци, за владавине цара Јовијана. Након тога наставља са прогоном деце Божије.[22]
Да ли је ова преписка између римског цара из Сингидунума и персијске царице из јуна месеца 363. године довела до тога да се девет и десет векова касније изненада појављује први живопис светих Говделаја, Казадоја и Даде, и то у српским манастирима, јер до тада њихов фрескопис није био познат у православним црквама? Из Србије њихов живопис се касније шири свуда по православним земљама.[23]
У време цара Теодосија Великог као епископ града Тагрита столоваше Св. Марут. По наредби царевој Св. Марут 380. године бива послат као царев изасланик персијском цару Издегерду код кога задоби велико поштовање због своје врлине и светости, а нарочито због исцељења његове поседнуте ћерке. Задобиши цареву наклоност, он затражи мошти персијских мученика пострадалих у време цара Сапора Другог, које и доби. У част светих персијских мученика Св. Марут основа град у њихово име, Мартиропољ, на територији Ромејског царства (данашњи Силван, где je сместиo мошти пострадалих Христових угодника. Из тог разлога његов спомен се празнује кад и спомен поменутих мученика, чија је житија он делимично и саставио.[24]
Пећински манастир Хасун. Околина града Силвана (Фото: Jelle Verheij, 2010)
У предговору Житија светих стоји: „Што се тиче, каже свети Марута, мученика којих сам све муке, осуде и смрт ја описао, то при некима од њих био сам сам очевидац, пошто они пострадаше у моје време. Историју пак ранијих мученика писао сам по казивању престарелих епископа и правдољубивих, веродостојних презвитера, који су сами били очевици подвига мученика, пострадалих у њихово време“.
Свети Марут, 4-5. век
Оно што је започео св. цар Константин Велики, заштита хришћана Васељене, наставио је, мада на кратко, цар Јовијан. Тај задатак од Бога му дат успешно је извршио, и он ће остати прилично скривен и занемарен, јер преговори и склапање мира између два велика царства тог времена, Римљана и Персије, обележиће крај сукоба из 363. године на посебан начин.
[1] Ал Табари, Историја, књига 5; стр. 63-64
[2] The Chronicle of Séert: 23. Story of Shapur, son of Hormizd, known as Dhu’l Aktaf, стр. 41
[3] The History of al-Tabari, Vol. V стр. 49
[4] The Chronicle of Séert: 23. Story of Shapur, son of Hormizd, known as Dhu’l Aktaf . стр. 40
[5] Исто, стр. 41
[6] Constantine and the Captive Christians of Persia martyrdom and religious identity in late antiquity Kyle Smith, стр. 20
[7] Eusebius, Life of Constantine, стр. 156-157
[8] Ecclestiastical History of Sozomen, стр. 72
[9] Eusebius, Life of Constantine, стр. 156-157
[10] Исто, стр. 157
[11] John Scott Harrel, The Nisibis War (337-363 CE) The Strategic Defense of The Roman Orient, стр. 98
[12] Житија светих, 13. јануар по Јулијанском календару
[13] Anthony Alcock, The Chronicle of Séert: 1, 27. Story of Mar Simeon bar Sabbae the Martyr and Ninth Catholicos, стр. 44-45
[14] Житије светих за 17. април
[15] Житије светих за 2. новембар по Јулијанском календару
[16] Житије светих за 29. септембар по Јулијанском календару
[17] Јулијанова романса, стр. 229
[18] Исто, стр. 230
[19] Исто, стр. 230
[20] Исто, стр. 230-232
[21] Исто, стр. 232
[22] The Chronicle of Séert: 1, стр. 41
[23] Татјана Стародубцев, Свети мученик Говделај и разлози његове појаве у монументалном живопису у средњовековној Србији, стр. 381; Смиљка Габелић, Представе Светог Даде и Светог Говделаја, стр. 33
[24] Житија светих, 16. фебруара
Прочитајте још
- Драган Петровић: О једном Београђанину – цару Јовијану и његовом времену
- Драган Петровић: О цару Јовијану и његовом времену – рат за душу
- Драган Петровић: Јовијанова лествица
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар