Наду Срба на КиМ још увек крепи уверење да није све пропало, да је и у централном делу наше земље доста оних који разумеју шта нас је све заједно снашло

Митра Рељић (Фото: Покрет за одбрану КиМ)

Ко се још сећа председникове претње упућене Куртију (уз епитет којем овде није место) да, буде ли иједном Србину фалила длака с главе, неће добро бити. То вербално јуначење демонстрирано сваког дана и на сваком месту, ни Куртија а нит европске званичнике којима овај тобоже храбро „сасипа у лице“ све шта мисли, нимало не дотиче.  Важно им је да испуњава договорено.

Лако би Косовци и Метохијци за длаку на глави. Кад се присете толико узалуд изгубљених, лако би они и за главу на рамену. Једино не могу да се изборе са бременом нанетог им срама и неверицом да им се дешава све што пре десет година нису могли ни сањати – даноноћно и свенародно понижење. Више боле избледели дроњци понижене српске заставе на улицама Косовске Митровице (коју више нема ко, или не сме да замени новом) неголи стотину пендрека. Боли свеобмањујућа медијска релативизација, унисона – смишљена или незналачка минимализација скрнављења и затирања заветованог нам светог простора (ритуалног паљења крстова, присвајања цркава, уништавања гробаља…), незапамћеног физичког и психичког терора над Србима – „оним доле“, како назови аналитичари, политичари и ини воле да кажу. Поведен „упућеношћу“ потоњих, јавност ће дезинформисати и добронамеран човек. Тако и писац, родом из Метохије, у једној ТВ емисији недавно рече да главни мост на Ибру неће бити отворен, неће то дозволити храбри Митровчани, у противном би, не дао Бог, то значило окупацију севера покрајине. Запамтио писац онај бедем са бранитељима из 2011, кад је и песму срочио, а заборавио да је Србима само годину после забрањено да се бране, да је окупација, сагласно бриселском договору, корак по корак, већ извршена – узурпиране српске институције, поотимане и у војне пунктове претворене српске оранице, преорана гробља и на њима подигнуте куће, прокопана читава брда чије врхове, уместо стаситог дрвећа, данас „красе“ пушкарнице… Недужни људи спроведени су у тамнице.

Митра Рељић: Српска гробља константно на мети Албанаца

Откако су се окупатори досетили да вишак паса јужно од Ибра покупе у комби, довезу и истресу на улице севера, окупацију и те како подносе и наши четвороножни „суграђани“. Грдни, не знајући за бриселску нагодбу, би да одбране своју територију, па настане крвопролиће.

„Ја стварно не разумем шта је смисао да уђете у неку собу и напустите је за десет дана…“ – мирно коментарише председник потоњу насилну (с пушкама на готовс) узурпацију преосталих српских институција. „Багателисањем“ последица насилничког чина, председник при пуној свести обмањује јавност, јер из његовог коментара произлази да ови како дођу тако и оду. Последице досадашњих насилничких аката над Србима и не помиње. Колико је оних који још памте, а десило се безмало јуче, затварање експозитура српских банака, поштанских испостава, забрану таблица, потом и српских дозвола (ово потоње је била тек дводневна успутна вест), да не говоримо о свему предатом. Кад набраја шта је све, испуњавајући тачке споразума, предао („ Предали смо им Телеком, што значи да су добили свој позивни број… правосуђе и судство, регионалну полицију и јединице цивилне заштите“) председник, разумљиво, избегава да помене предају / продају људских живота. Последице свих његових предаја / продаја српски народ на Косову и Метохији, заједно са Горанцима и Србији наклоњеним припадницима других етноса, данас живи. Та чињеница вешто се засењује хорском промоцијом председниковог „родољубља“, све то уз пинковски развратничко-сатански плес, или пак дернек, уз, на ражњу печеног вола, пијане певаљке и дојучерашње тобоже „наше“ браниоце Косова, политичаре и политичарке, па још уз државну заставу којом пијана гомила маше верујући да тако доказује свој патриотизам.

Зоран Кинђић: Или Вучић или Србија – свако је пред избором или царства Зла и Таме или царства Добра и Светлости

Ма какво Косово! Е, да је још турских серија! Ако је неко очекивао да ће, након снимања серије о босанском џелату који је Србима ножем копао очи, ТВ станице престати с емитовањем турских серија, грдно се преварио. Пре би се одрекли оца и мајке неголи се лишили лако стечене зараде, а доконом женском пуку ускратили свакодневни угођај, па и могућност да из понуђене лепезе турских имена, изаберу неко и за своје тек рођено Српче.

Наду овдашњих Срба још увек крепи уверење да није све пропало, да је и у централном делу наше земље доста оних који разумеју шта нас је све заједно снашло. Да није тако, оглашавања с Косова и Метохије попут овог не би имала никаквог смисла. Она нису с циљем да се, далеко било, изнуди сажаљење него да се поближе сагледају последице „компромисне“, то јест нагодбене политике актуелне српске власти.

Понекад замишљам који би од наших или руских трагикомичара, данас и овде, био највише инспирисан за какво ново драмско остварење. Да ли Нушић, или пре Гогољ који у Ауторској исповести пише: „В Ревизоре я решился собрать в одну кучу все дурное в России (…) и за одним разом посмеяться над всем…“ Намерно не преводим, е да се види и покоје руско слово. Енглески нам је постао други матерњи, за француски ћемо се, обећа председник Макрону, и те како додатно побринути, само је руски изван сваке пажње културне политике наше државе, језик од старине нам најближи који чува и све оно наше што смо „мудрим“ реформама и у корист „пријатељских“ нам турског и немачког избрисали. Од свега што носи руски предзнак, српским властима су највише по вољи новоприспели „емигранти“ с пуним џеповима, поготово они гадљиви на сопствену Отаџбину. На европском смо путу – кличе председник.

(Покрет за одбрану КиМ, 8. 9. 2024)

Митра Рељић: Сличице из живота Срба на Косову и Метохији данас

Ђедов сабор, Осојане 2024. године (Фото: Покрет за одбрану КиМ)

Довитљивост какву последњих година и месеци, у настојању да остану усправни и верни својој земљи, показују Срби на Косову и Метохији можда би најпре инспирисала Душана Ковачевића. Понекад се и сами смејемо смишљајући начине како да се доскочи поганом науму из Приштине. У томе су, силом прилика, предњачили власници аутомобила.

О мукама с таблицама и возачким дозволама

Кад су пре извесног времена с аутомобилских таблица поскидани, претходно договорени стикери и, сходно новом договору (још једном кораку у процесу признавања самопроглашене „државне“ творевине), уведена пракса „таблице за таблице“, што је значило да се по централом делу наше државе слободно размиле аутомобили с ознаком „државе Косово“, у чијим „границама“ се, заузврат, дозвољава кретање возилима с ознакама BG, RA,  VR…, никако не и оним с ознакама косовскометохијских градова, многи овдашњи Срби су плакали  одричући се ознака KM, PR и др., јер је та двословна „ситница“ била какав-такав доказ да смо још у својој држави.

Извор: Телеграм

Уследило је масовно „поклањање“ аутомобила сродницима и пријатељима изван покрајине како би се осигурале српске таблице (само да се избегну косовске), при чему би „даривани“ на папиру одмах и овластили „дародавце“ да се и даље служе „поклоном“. Све је то захтевало сложену административну процедуру, али су запослени у надлежним службама, поготово они у местима ближе покрајини, знајући за муку својих сународника, без речи излазили у сусрет. Кад је туга мало спласнула, као деца смо почели завиривати у таблице паркираних аутомобила на улицама Косовске Митровице, утешно констатујући да је београдских, смедеревских, крагујевачких, новопазарских и др. знатно више неголи оних с грбом назови државе. Али, не лези враже!

На ред су дошле возачке дозволе. Најпре је стигао абер да ће од тог и тог датума, при првој провери на друму, возачка дозвола издата од стране наше државе бити пробушена, тј. поништена. У настојању да колико-толико продуже „живот“ српској дозволи, Срби прибегавају новом „трику“, па поново пут Рашке, Београда, Врања… да пријаве како су дозволу изгубили и предају захтев за издавање нове. Рачунали су овако: буду ли заустављени на неком од косовских друмова, предаће на бушење ону тобоже изгубљену, а нова ће им остати да се још, па колико год то потрајало, храбре сазнањем да су своји на своме. Нажалост, пре него су и могли очекивати, уследиле су санкције којима се више није могло доскочити. Срби са севера покрајине и без тзв. косовских докумената, дефинитивно су код кола остали без кола. Неки су их одвезли и оставили у дворишта родбине и пријатеља изван покрајине, други забравили у гараже.

Izrečene dve kazne vozačima zbog posedovanja srpske dozvole

О косовском „држављанству“

Чак и добронамеран неупућени човек могао би поставити овакво питање: па што коначно, као привремено и нужно зло, не прихвате то „косовско“ држављанство? Та нису они бољи од браће јужно од Ибра који су, силом прилика, то поодавно учинили. Свакако нису, али и за ово постоји објашњење. До 2013. године и првог изгона Срба на тзв. косовске изборе, Срби са севера покрајине били су уверени да им то „држављанство“ никад и неће затребати. Имао га је тек покоји таксиста и неки од локалних „бизнисмена“. Дотад су „државонаумитељи“ и те како прижељкивали да Срби са севера прихвате косовске личне исправе, јер би то значило да им, макар и формално, признају „државу“. Чим су, следом испуњавања бриселске нагодбе, „испунили квоту својих држављана“ са севера, ствари су се обноћ промениле. Сетимо се да су на потоњим тзв. косовским изборима на којима су Срби учествовали могли гласати само имаоци косовских личних карата, па су (каквог ли парадокса!) за Српску листу гласали само номинални Косовари. Будући да су приштинске власти стигле до потоње фазе обрачуна са Србима, која подразумева њихов дефинитивни прогон, више им не пада на памет да том „реметилачком фактору“ деле држављанства. Било је појединаца који су у невољи и то покушали. Наишли су на подсмех и захтеве које је немогуће испунити. Од обавезе која је подразумевала да се уз захтев за „држављанство“ приложе ђачке књижице из основне школе, бабин и дедин родни лист те сијасет других бесмислица, дошло се до тога да се од удовице са презименом преминулог супруга захтева да се са њим поново венча како би јој то презиме било признато.

О путовању по плату, пензију, социјалну помоћ и покоју намирницу

Хтела не хтела, присетим се како су после подугог тамновања приштинских Срба, британски војници одлучили да их једном  недељно „почасте“ превозом до Грачанице, где ће се срести с људима, отићи у цркву, купити новине и покоју намирницу. Транспорт се одвијао у мрачној кампањоли са гвозденим седиштима у коју се улазило тако што се спусти „лотра“ на задњем делу возила, па се хитрији некако успентрају, а оне слабије војници би дословно уносили. Приликом изласка представа је била још занимљивија. Они који се нису усуђивали да скоче, војницима који су стајали „на готовс“, неспретно би падали загрљај. Како не би поломили вратове, наш суграђанин Света беше се досетио да конструише чврсту (дрво-метал) хоклицу са три ногара, војници Светов изум оберучке прихватили те је хоклица отад редовно путовала с нама до Грачанице и назад.

Путовање у Рашку (Куршумлију, Врање…) откако су нам замандаљене поште и банкарске експозитуре, није мање „занимљиво“. За Рашку се, најчешће, хвата први аутобус, онај што из Косовске Митровице креће у 7 сати. Пре него се и уђе, размишља се о повратку. Хоће ли се, по обављеном послу, стићи на онај који са станице у Рашки полази у 10, или макар у 11 сати? У противном, дреждаће се на улици и по врелини, не би ли се, ко зна кад, дочекао какав пролазни из Београда. Све то зависи од прилика на административном прелазу. Ако виде да ће застој бити подужи, путници истрче из аутобуса, па похитају према „спасоносном“ гвозденом контејнерчићу са натписом Пошта. Буде ли ту новца (а почесто га нема) и стигне ли се, уштедеће се време, па у Рашки стићи штогод да се купи, можда и предахне у башти каквог кафеа. Док се чека испред гвоздене кутијице пуне мрака са четвртастим отворчићем – „шалтером“ из којег се помаљају само дречеће жути вештачки нокти (гледала сам и црвене, плаве, па бордо, зелене, црне, оне разнобојне и шљаштеће, али овако жуте не видех до у овој пустињи), кроз главу промиче мисао о „бризи“ државе за наше достојне животе. Кроз отворчић се унутра назире и онемоћали чича који дами са жутим ноктима нешто објашњава, по свој прилици, везано за „струку“, и то траје ли траје. За то време, путници који су заузели ред, будно мотре на аутобус у страху да им не умакне и да не остану на пустом друму. Нека госпођа пита где да подигне пакет. Чуј пакет! Госпођи, сви су изгледи, не долази у главу где и у каквом вакту живи. Питам госпођу на коју јој је адресу стигла пошиљка. Вади телефон и показује ми: Јариње бб. Прецизније не може бити. Напокон јој неко објасни да пакети не стижу у контејнерчић, него да мора сести у аутобус и продужити мало ниже до Руднице. Кад изиђе из аутобуса, кренуће уз брдо, проћи неку срушену кућу, и горе негде требало би да је још једна у коју стижу пакети. Хоће ли „запосленик“ на издавању пакета, ако се кућа и пронађе, бити на лицу места, то нико не зна. Поготово је неизвесно шта ће све госпођу пратити на путу до непознатог одредишта и назад на друм, па колико ће ту још чекати да се врати одакле је пошла.

„Контејнер“ Поштанске штедионице (Фото: КоССев)

О новоотвореним албанским продајним и услужним објектима у Косовској Митровици

Албанизација северног дела града протиче брже него што се и мислило. С јесени прошле године почеле су на све стране да ничу куће – крај пута и на ливади, испод цркве и посред преораног старог гробља… Омање и простране, подизане су на темељима старих и онде где их никад није било. Отимачина и продаја у самом центру града мање је била приметна. Све док овог лета нису осванули читави низови испражњених продавница и локала различите намене. И албански радници који су избијали зидове, спајали и проширивали просторе. Где су Гиле, Горан, Слађа…, људи до јуче запослени у самопослузи, апотеци, продавници чарапа, мењачници …, нико не зна. Док су припремали отварање прве продавнице, понашали су се као да је цео свет њихов, камоли кружни ток уз споменик кнезу Лазару који су претворили у стајалиште возила сваке врсте. Казна за паркирање на том простору следује само Србима, не и својима, јер се цела представа одвијала уз асистенцију и помоћ полиције. Улаз окићен венцем од разнобојних балона (те балоне баш воле), био је знак да је продавница отворена.

Kompanije sa juga se probijaju na Severu: Umesto kafića „Dolce vita“ – „C est la vie“, umesto mesare „Lazić“ – supermarket „Meridian“

Албанци су добри трговци, спретнији од Срба. Зато се власник постарао да поред Mirësevini допише и Dobrodošli. Кроз широм отворена врата види се да је продавница, пространија од свих које Срби држе, снабдевена свакојаким ђаконијама. Знајући да Срби покаткад навраћају и у продавнице јужно од Ибра, власник се понадао да ће у ову која им је ту пред носом, тек нагрнути. Изгледа, барем засад, да се преварио, јер није исто својом вољом отићи доле и подржати узурпацију ово мало простора што нам је остало, прихватити смишљено потискивање српског језика од којег у осталим градовима Косова и Метохије није остало ни слово, ћирилично поготово (ако се словенска реч исписана латиницом где и види, у Призрену на пример, зову је босанском).

Жена пролази поред локала где ће бити отворена посластичарница „Missini“ у Северној Митровици (Фото: Bujar Terstena/RSE)

Свесни су Срби да би ту наишли на љубазност, за почетак, нашли и јевтиније. Они који се прибојавају да би, баш због тих повластица, неко могао поклекнути, барем двапут дневно „случајно“ прођу поред продавнице да провере „стање“. Засад одолевамо.

(Покрет за одбрану КиМ, 11. 9. 2024)

Опрема: Стање ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: КиМ, Митра Рељић, Срба на КиМ