О последицама успона трагичара нашег доба

Слободан Јанковић (Фото: Медија центар)

Драги читаоче лето је, а имамо једну, можда поучну, причу. Нећемо о Србији, нећемо, мучно би било. А и лето је. Ко није ухапшен на Косову и Метохији, или не покушава да распрода кућу, имање и стан у Бору и Зајечару како би побегао од благодати живота у околини рудника које експлоатишу кинески пријатељи (ови аустралијски или канадски нису ништа бољи) уз амин наших власти, и ко нема неки здравствени или новчани проблем, проблем са неизвесношћу тезге на пијаци, најаве блокаде улице или проблема са одсуством асфалта услед започетих и засталих радова, тај би мало да скрене поглед. Таква особа би да летње врућине, ипак, проведе макар на седам дана, ако не и више, на селу, на мору, планини, у бањи, негде где ће скренути мисли. Зато ћемо о неком далеком случају. То у нашим медијима највише и пролази.

Да почнемо. Можете ову причу замислити као политички трилер или кримић, у вишегодишњим наставцима, ипак је ту картел. Крећемо.

Замислите једну далеку земљу, нећу рећи коју. Она има парламент, неку народну скупштину. Сад народна је по називу, мада је и састављена од људи који су припадници неког народа, добро и мањина. Сад, било би много очекивати и да раде за народ. Ипак је тамо главни шеф партије или онај ко то суштински јесте, ако већ формално и није председник странке.

И сад, у тој далекој земљи, а то те  не дотиче толико – туђина је ипак – влада једна политичка коалиција. Наизглед је тако. Састављена је од оних који су наследници тоталитарне комунистичке власти и оних који су тврдили да су њихови највећи противници. Истини за вољу, тај који их је формално основао је у ствари и био велики комунистички жбир и агент тајних служби. Али држимо се званичних података.

У тој коалицији истакнут је један човек који власт много воли, рекли би да је то његова највећа страст и патња. Зашто патња, питате се? Пати да је не изгуби, мислим на власт. Скоро као онај мајстор столар из Пекићеве збирке приповедака Нови Јерусалим, који не може да се одвоји од столице прављене за страшног господара.

Сад тај човек, за то истакнуто место дугује странцима. Дугује им и долазак на власт и останак на њој. Зато и испуњава све њихове захтеве. Наравно, да би испуњавао све захтеве страних налогодаваца, а да би умањио страх од губитка власти који га прогања, он се окружио башибозуком, људима који мењају странке, идеале, веру, морал, пријатеље као чарапе. Окружио се онима који су купили дипломе, уплели се у криминал, отимачину и довели уза себе још грамзиви и неспособнијих.

Има ту још једна ставка. Да би то са околином пажљиво бираном из редова најгорих, могло да опстане, потребна му је подршка барем дела гласача. Погађате, драги читаоче, та далека земља је званично демократија. А знамо јако добро да је данас демократија можда тек мало више од илузије… Но, добро, ту су избори. Потребно је да на њима неко гласа, али да нема некога ко би угрозио ни из далека оног истакнутог. Боји се тај да изгуби макар једно село, а камоли варош или град. Елем, избори. Као и раније, уосталом о томе су писали социолози попут Гаетана Моске, мислиоци попут Мораса или амерички писац и комуњара Теодор Драјзер, да се гласови делом купују новцем, делом обећањима, радним местима и другим услугама, коначно уценама и медијским тровањем за и против.

Има сад ту једна зачкољица. Тај, тамошњи најистакнутији је политичку каријеру започео представљајући се као велики националиста. А постао је инструмент преко кога се ваљало одрећи највећих светиња те земље, а да прстом није мрднуо да то заустави. Шушка се да је у ствари и обећао страним газдама да га подрже, а да ће он скувати народ као жабу, па ће издају и предају симболички најважнијег места те земље представити као велику борбу за националне интересе, то јест повећаних пензија и плата, уз драстично веће цене, али ко то још примећује. Остатак земље распродаје за немилосрдно рударење. За провизију укида контролу исправности хране, сад спрема и воде. Кад смо већ код воде, те течности неопходне сваком живом бићу па и становницима те земље, изворе оне која се флашира је уз помоћ својих сарадника такође распродао. Нешто су и његови претходници, које је немилосрдно критиковао, да би потом у своју картел-коалицију примио најгоре од њих.

Али, ех, нема никад краја, неки би рекли дна. Народ који је изнедрио борце, мислиоце, песнике и државнике који су устројили ту земљу у модерна времена, воли Русију и диви јој се. Чак и више од многих, па и у нашем окружењу, рецимо, који Русију воле као симбол отпора, Владушић би рекао Мегалополису, могли би да кажемо отпора јахачима апокалипсе. Квака је, међутим у томе, што су ти јахачи они који су довели најистакнутијег и његове на власт. Та власт временом је постала картел, мешавина криминалаца и носиоца највиших јавних функција.

Слободан Владушић: Зашто „Завет и мегалополис“?

Додатни проблем је што најбројнија организована верска заједница те земље, такође баштини лепе историјске везе са Русијом. Досетили су се, стога, ови из картела да разним сластима и страстима поробе највише верске поглаваре на послушност. А та Русија?

Да невоља буде већа, западне земље, као што им то обичају налажу, ту су државу и народ нападали и један део територије, баш онај симболички најважнији, окупирали. Додатно постају непопуларни јер данас скинутих рукавица пљачкају, ракетирају и бомбардују кога успеју, а то народ те далеке земље не воли.

Али потребно је сада, у таквом тренутку, народу рећи да је највећи успех сарадња са том Америком. Треба се и јавно одвојити од Руса. Картел има новац, медије и јавну сцену. Само нема већинску подршку народа за тај корак, неки би рекли у провалију. Још тај корак, јер стране газде неумољиво траже још.

Да би се то постигло, као и низ пређашње поменутих успеха, добро дође и интелектуална послуга. То су махом стари, мада нису сви времешни, регрутују се и нови, спремни сарадници служби, намештеници различитих потреба, а има и оних који већ дуже и предано раде за стране интересе, неки и породично. Они сад објашњавају том народу зашто треба подржати Америку, Израел и Немачку, рецимо, а окренути леђа Русији. Помоћи ће у тој работи сви, макар они најгори. А кад затреба ту су и хапшења, пребијања, смрт у затворској болници и остала средства недипломатског убеђивања.

Добро, добро, одахните. Ипак је то прича о једној далекој земљи Што би рекли, пу, пу, само да нас то не задеси. Одморите се, лето је. Вероватно на паметном телефону има нечега што ће већ исправити мождане вијуге, што бисте се мучили размишљањем  о тој далекој земљи.

Categories: Гостинска соба

Tags: Слободан Јанковић