У Пребиловцима, месеца августа, бива увек тако. Беле се небеса, и чује језа. Од шушња у лијесци. Од хука сове. Од гуштерова. И змија што обилазе камене шупље вратнице
Први пут објављено 6. 8. 2024.
Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки
На Светом архијерејском сабору Српске православне цркве маја 2015. године једногласно су сабору светих прибројани, то јест канонизовани и прослављени, Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки. Њихов спомен се слави 24. јула по старом, односно 6. августа по новом календару.
Извор: СПЦ
Тропар, глас 8:
Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште
у Царству Крста и Васкрсења; љубављу таму и мржњу победисте, и светлост раја наследисте. од Господа молите нам вечно спасење и свему свету јеванђелско покајање.Кондак, глас 3:
Новомученици Свети за веру пострадасте: у јаму за Христа невини бачени бисте, од верних с љубављу из јаме извађени, у Спомен Храму с љубављу положени. Но Храм ваш безбожни разорише, и мошти ваше ко Савине попалише. Данас нову Голготу и Врачар обнављамо и Вас са Светим Савом смирено молимо: У Царству Небеског мира почивајте и Христово и наше Васкрсење сведочите.
Пре 83 године, 6. августа 1941. године, локалне усташе су у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, девојке и децу из села Пребиловаца (по документима њих око 600). Мошти пребиловачких и других доњохерцеговачких новомученика извађене су из 13 јама и више других стратишта у јуну 1992. године. Од стране хрватских снага уништене су експлозивом у крипти спомен цркве која се градила у Пребиловцима.
Весна Капор: Пребиловци
Пеђа Ристић решио је једини на пријемном задатак из математике. А=Б. Једноставно написао Б=А. Аксиоме знаш или не знаш, имаш генетски код за то или немаш. То ти је виша ствар, изнад логике. Тако се дешава све. Природа је све. И Бог је све.
Само градити, то је једини одговор на рушења – каже, пошто сазна да су неки храмови које је градио у ратовима разваљени. У Пребиловцима – дакле, срешћемо се кроз атоме и форме Храма. Биће то литургијско општежиће – кроз чије облике су Творци присутни.
Погледам горе у свод – проструји свежина као да неко пролепрша плахтом на ветру у сунчан дан. Човек живи од наговештаја, од онога што се назире и не каже јасно – него пали жишку и тера да тражи.
У дубоким џеповима света постоје таква места у којима човек губи дах. Удахнеш, и густо време, око кога се кују многе теоријске завере, време – вечност, обмота човека; и нема места за неверицу. Скривена од сваког магистралном пута, та места, одиста живе своју безвременост. Знам, таква места.
Јутро у Пребиловцима, мирише јаром већ од свитања. Ваздух који удишеш, густ је. Ветар, или некаква друга сила, као да држи, растресито, али тешко лето, у приправности, увек наравно да те распамети. Пуни су нам нарамци, некаквог живота, из небеса. Из хајдучке траве, смиља, кадуље. Из тишине. Идемо тесним путем. Суве траве и густе крошње, самоникле смокве, и кактуси; зрикавци и шеве; лептири и змије. Шуште. Склањају се. И путоводе.
Густ је заборав нарастао. Густ је страх закрчио. Шикља. И мами.
У Пребиловцима, месеца августа, бива увек тако. Беле се небеса, и чује језа. Од шушња у лијесци. Од хука сове. Од гуштерова. И змија што обилазе камене шупље вратнице.
Храм Христовог Васкрсења у Пребиловцима, по пројекту арх. Предрага Пеђе Ристића (1931–2019). Извор: ФБ Весне Капор
У августу од светлости све титра.
Ту у једном кутку обраслом дивљакама као издвојено одељење, још стоје темељи, неки дувари и окна – кроз њих се провлаче сенке, ноћ леже и почива – уместо крова, изјутра роса умије зараслу стазу, лептирови слећу на самоникле цветове и сунце огреје праг и кућну површ – тако је од давног Илиндана; нема никог да обнови кућу Трифка Ћирића. Ту се човек распадне. Срушио би се у некошену траву, под грање одивљалог воћа, а не сме – пречи га нешто, не само страх од змија. Све је набујало од живота – посејани су људи као семе.
Неко као да каже, ту је била љуљашка. И јасно се чују дани, овде, у времену што се разломило као нар. У крошњама осенченом, пуном тешких мириса: мора које се не види, снега који не пада, киша што густо плаве сећања, и благих ветрова.
Трифко Ћирић – својим рукама прави љуљашку за своје ћерке – пребацује уже, веже чворове и намешта издељaну даску за седење – потом се ту зашарени серџадица да дрвени рубови не жуљају. Заљуља их и благослови. Живот се у њима недри и зри.
Александар Лазић: Ава Зоран/fra Đurović или Ко (ни)је клао у Пребиловцима
Ево, сад, кад привежемо ову љуљашку, гле, и подвикнемо, ехххеј, летићеш до неба.
Ево, сад, кад ову љуљашку, хитнемо, гле, и гране ће с тобом, у небеса.
Ево, сад, само да киша отече, куд јој је пут, заљуљаћу те, високо, до облака.
Ево сад, само да вјетар умине, заљуљаћу те, до планине.
Ево, сад, чек, само да се одморим, од пута, љуљнућу те, петама ћеш звијезде.
Ево, сад, сад ћу, не бери бригу, јес, право ћеш у сунце.
Ево, ево, да раздријешим вреће, јес, блага, па ћемо се љуљати. Заједно, јес. Полако.
Ево, ево, не могу брже, љуљнућу те, ко тица да полетиш!
Ево, сад, сад ћу, јес, полако, ко лептир, ко бубамара, тако ћемо!
Тако Трифко Ћирић, својим ћеркама. Стана. Јока. Дара. Сава. Радојка. Стоја. Славојка. Неђа. Ангелина. Држале су чврсто конопац љуљашке, задржавале дах, и летеле.
Извор: Миленко Јахура, Пребиловци, насеље и породице
Стоји Трифко, сад – у сржи времена, и у наручју држи Слободана. Двадесет и три године после Станиног рођења. Лето је, трогодишњи дечак, још увек зна само топлину испод мајчине блузе и очевог образа. Није још био на љуљашци. Тако ће их наћи, ту на косини испод Ћирића чардака: њих двојицу, у травама. И кућа пуна чељади – замукне у врелини августа. Проспе се сок људског нара – заледи се свет.
Све је то видео и чуо Пеђа, неимар – још у оно време кад се о томе није говорило. Каже, благодатни огањ овде ће се једном уждити.
Из рукописа
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Весне Капор)
ИСПРАВКА: У првом прилогу исправљено да је у тренутку објаве текста протекло 83 а не скоро 74 године (7. 8. 2024. у 10:30).
Categories: Гостинска соба
„Само градити, то је једини одговор на рушења“
Ћеркица ми је права уметница. Прави предивне ствари од пластелина, глине, од картона и папира. Предивно црта.
Паде те године, док је још мала била, снег. Изађемо нас двоје да правимо снешка белића. Ваља она грудвице, кад отежају ја прихватам једном руком и гурам својом тежином, а њој оставим да гура с обе руке. Смејемо се и она сва поносна, како може да помера снежне грдосије скоро њене величине. И ја сам поносан на њу и не мање на себе, јер сам као одрастао и отац, успео да се макнем у страну и дам детету осећај да ради, развија и креира. Да успева и делује.
Сакупио сам чепове од флаша, шаргарепу, метлу, лонац… ма ни Дизни га не би боље замислио. Урадили смо очи (плави чепови, као њене плаве очи), дугмад црвена, уста од црних чепова.
Полако се спрема вече. Ми уђосмо у стан, жена спремила вечеру, ја и мој ћере гледамо кроз прозор њеног Снешка. Он се испрсио, одолева пахуљицама које га изгледа хране и још већим праве. Поздрависмо се, и одосмо на спавање.
У јутро јаук, ко да је нека одрасла особа испустула крик из одраслих зрелих плућа. Ја се прену али знао сам ко плаче. То је моја Уметница и Стваралица, знао сам тај плач када осети неправду и бол.
Дотрчим до ње, она на прозору, гледа у полупаног и изгаженог Снешка и грца у сузама покушавајући да каже нешто.
Претпостављам да су га тинејџери преко ноћи ишутирали. Знам отприлике и која два- три. То су они што разбијају флаше и камењем гађају саобраћајне знакове. Боже каква их то љутња, деструкција носи? Шта им је свет скривио? Чега се они боје, кад морају толико да се истичу и доказују своју снагу и свирепост?
Добар сам с тим клинцима. Помажем им да наместе ланац, мењамо гуме на бициклима, вадим их пијане из потока и поверавају ми се кад ме у шетњи нађу, сами и ван чопора. Да су знали да је Снешко наш, моје деце и мене, сумњам да би га рушили. Толико добро их знам. Крхке су то душице и сваки од њих је мек као опна од јајета, испод танане љушчице. Посматрам их увек помно и заитересован за младост која расте у нешто, што се помаља… а можда и престане да расте, па се у друго нешто преметне.
Жена поче да псује, мајка теши дете како уме, и стајући иза кћерке прети да ће звонити редом по становима да испита ко је порушио Снешка. Ја је погледам оком и дам јој знак да стане, смакнувши брзо обрвама.
Луле татино, десет Снешка Белића ћемо да направимо. Сваки ће бити лепши од претходног. Теби је Бог дао да ствараш, и то је огроман Дар. Тој деци је за сада дато да руше, нешто што сами не умеју направити. Тешко и њима, и њиховим родитељима, и њиховој деци једног дана.
Ти си анђео Божији и ја те не бих мењао низашта. Та деца, да знају у каквом су проблему, такви какви јесу, сада би плакали у хору, гласније од тебе. Ти можеш бити сретна и насмејана, јер ти увек можеш нешто направити. Они могу само да руше. Али и такав је ток ствари. Све створено на Земљи, пропадне пре или касније. Наш моменат среће је док градимо, и кад завршимо. Од момента стварања, остављамо створено и предајемо га ветру, сунцу, води, ватри и људима. У некима ће то пробудити љубав и жељу за стварањем. У некима љубомору, у некима бес. Твој и мој посао су синоћ завршени. Ти си мој Медшећер.
Узех је и загрлих. Жена климну главом.
Понекад, кад наиђем у пустињама интернета неког Срба, који би да убија и да се свети некима који су нам рушили цркве и животе ближњих, кажем му, да су људи аутомати. Упоредиви са телефонима и да сваки има свој оперативни систем. Кажем да су људи и народи, као дирке на клавиру, које неки поглавници и доглавници чекићају. Па је нека дирка говорник, нека шпијун, нека митраљез, нека нож, нека манекен. И да клепетање по тим људима даје мелодију рата. Шта зна десета дирка на клавиру шта је мелодија. Она понавља свој, један једини тон, кад год се жица одапне, или бат удари од плехани језичак.
Добијем вазда неке минусе за то.
Знам по томе да ће бити још рата и још разбијених Снешка Белића, али и људских глава. И Српских, нажалост. Ништа не разумемо. Не разумемо ни себе, како ћемо друге. Ако незнам откуда дође трун у моме оку, и шта је он у ствари – како да схватим откуд у туђем, и како се безболно одстрањује, а да око остане читаво?
Дал је за утеху што ће и ти дечаци што разбијају цркве и убијају Србе, на ратишту оставити своје животе?
Нисам ништа рекао оним клинцима за које сам мислио да су срушили Снешка. Нисам хтео да их суочавам са нечим што би вероватно порицали, па и вероватно предамном у будућности и уздржани били, устручавајући се.
Не сумњам да ће, такви какви јесу, једнога дана потражити одговоре за своје несреће. Ако им Бог да, и ослове ме тада, знам како ћу прићи теми, без да стављам свој проблем у први план. Не ради ми се о Снешку, нити о томе да моје дете несметано гради. Не могу затворити чељусти зла заувек, нити је то смисао постојања, као што ни Земља не може бити изграђена једном, и заувек трајна.
Могу искористити тренутак, да барем понеком од тих Пробуђених, понудим алтернативу деструкцији. Тиме ћу испунити свој задатак, слично као немушти Путоказ, или Програм који има другачију емисију.
Свакако ће бити све у реду. Ипак и пакао треба своје гориво. Али бар Ти, и Ја, не морамо бити ложачи.