Превара је свеопшта, грехови превелики, са међусобним затирањем и општим затирањем живота

Драган Крстић, Психолошке белешке 1982-88. (Фото: ФБ Светислава Пушоњића)

Извод из књиге: Драган Крстић, Психолошке белешке 1982-88, Балканија, Нови Сад, 2024.

4. IV 1985.

Постоји општа коинциденција између оног што се дешавало на Балканском полуострву и оног што је следило као низ догађаја у самој Европи. Та врста односа Европе са оним што се одигравало на њеним полуострвима постојала је и раније. Тада је тежиште коинциденција једно време било везано за Апенинско и Пиринејско полуострво, мада су ти односи ипак започели са Балканским полуострвом.

Све је почело давно, не зна се тачно када, али бар петнаестак и више векова пре нове ере, са краљем града Тира, Агенором, његовом ћерком Европом и богом Зевсом. Зевс се претворио, како су то могли моћни богови античког света, у умиљатог бика, и док се Европа шетала обалом јужног Средоземља бик (Зевс) ју је нежно замолио да се испне на његова леђа и да заједно прошетају обалом. Али кад се Европа попела на леђа смерног бика, он је помахнитао, и у трку, у лету, пренео је на северне обале Средоземног мора, у Грчку, на Балканско полуострво, и отад, на том полуострву, засновано је све оно што је представљало битно обележје Европе, све до скорашње историје, када је она почела да мења своју природу. Није у питању само историјска динамика која је одатле кренула, већ начини мишљења, веровања, осећања и хтења, развијени у античком свету, који су представљали окосницу менталног света Европе, оквире њене духовности, укључујући и стална душевна искушења у којима ће се Европа током своје бурне историје налазити и затицати саму себе.

Драган Крстић: Основни узрок скорашње историјске несреће Срба одбијање да прихвате општу стандардизацију мишљења и понашања (1961)

Прототип тих искушења срећемо код Агенора. Основни образац егзистенцијалног искушења састојао се у побуни против воље богова и сукобу с трансцендентним светом, или у покушају преузимања прерогатива трансцендентног света, његових атрибута и моћи, често са покушајем преласка из улоге хероја у улогу бога (богова). Оно што називамо грчком трагедијом састоји се из сукоба човека с богом, или из покушаја играња лажних улога бога, из чега неминовно произлази бесмисао егзистенције и слом човекове личности.

Постојање Европе управо је тако започело, и тако је настављено њено трајање. Агенор није поштовао вољу бога Зевса, сукобио се с њом настојећи да врати Европу на јужне обале Средоземног басена, на Блиски исток, одакле су и потицале духовне иницијације тог времена, и где ће та иницијација још потрајати, нарочито у области веровања и рађања религија, и послао је целу своју породицу да врати Европу у своје првобитно станиште. Вољом богова, Агенор је одмах кажњен, његову ћерку Европу нико више није могао вратити у град Тир, и његов дом је остао пуст.

Један од Агенорових синова, Кадмo, основао је град Тебу (са седморо врата), и на том месту зачео се дуготрајни историјски заплет у много праваца, али овде ћу се задржати само на оном што је психолошко. Теба је постала моћан такмац Атини, око ње су се створиле чувене тебанске трагедије, и у њој је, у краљевској породици, рођен Едип, са својим искушењима и својом трагедијом. Лај, Едипов отац, био је далеки потомак Кадма, оснивача Тебе, и у гостима је начинио тежак грех, завевши сина својих домаћина. Било је то двоструко огрешење, према неверству у пријатељству, и према Логосу заједнице људи, без чега није могуће њихово постојање и њихова историја, и затим огрешење о бога Ероса, носиоца стварања нових људских живота и стварања уопште, што је Лај первертовао. Стога су богови проклели Лаја, његови међуљудски односи морали су од сада бити немогући, а Ерос у његовој породици морао је бити первертиран.

Богови су загонетним порукама наговештавали Лају да је под проклетством, и да ће га син, кога ће му жена Јокаста родити, убити. Кад се син заиста родио, Лај га је узео, пробио му је ножем стопала, да у надземаљском свету не може да хода, дао га једном чобанину да га овај усмрти и баци у планину, али чобанин то није урадио, већ је дете дао једном другом чобанину, који га је затим однео у Коринт, и тамо га дао краљу Полибу. Кад је одрастао, богови су Едипу (то име му је дала Полибова жена Меропа, и значи отечена, надувена нога) слали загонетне поруке, наговештавајући му да ће убити оца и оженити се својом мајком, што је указивало да проклетство богова над породицом Лаја још траје. Едип је веровао да му је отац Полиб, а мајка краљица Меропа, и да би избегао злослутно пророчанство упутио се у друге крајеве, и на том путу, на једном раскршћу, после једне наизглед безазлене свађе, убио је Лаја у колима, не знајући да му је отац (само су богови знали за његове несвесне процесе и за судбину која му прети).

Софокле, чија се драма о Едипу најчешће узима у обзир, и који ју је засновао на старим грчким предањима, описује накнадне заплете у самој Теби (где је живот почео да се затире, јер су се њени краљеви огрешили о вечне божанске законе), као и око поновног доласка Едипа у свој град рођења, добијање краљевства и краљице Јокасте, која му је била мајка, а сада постала жена. О тим несвесним механизмима Софокле говори нарочито кроз улогу Тиресије, који загонетним говором, онако како се богови уобичајено и обраћају смртницима, наговештава истину, и наговештава да и Едип и Јокаста, нарочито Јокаста, већ знају истину, за сада је само наслућују, као што се увек наслућује и свој сопствени несвесни садржај, али да покушавају да побегну од истине, што није могуће, и што ће богови накнадно казнити, јер је то такође вид супротстављања Логосу. За разлику од Шекспирове Дездемоне, која се све некако правила невешта, тобоже није разумевала Отелове сумње, и била и прва и последња жена која није разумевала наслућивања и сумње свог партнера, Јокаста је одмах све знала, разумела је несвесно и у Едипу и у себи, и једино што је могла била је понуда Едипу да побегну од истине. У свим дијалозима Јокасте и Едипа постоји јасна порука, они су жртве виших сила, носе опште, а не само своје проклетство, а против воље богова није могуће борити се, они се с том вољом морају и могу само помирити, и једино могу покушати да се сакрију од истине и настоје живети без брига. Та порука јавља се стално, као рефрен, и код Тиресије, и код Јокасте и код других, чак ју је и Едип оклевајући делимично прихватио, раздиран сазнањима о својим несвесним и свесним процесима. Онај чувени дијалог између Јокасте и Едипа, у коме Јокаста прихвата чињеницу да су мајка и син у браку, и позива Едипа да на то забораве, да побегну од те чињенице, и који је Фројд узео као врхунски доказ о свеприсутној и врхунској улози инцестралних тежњи у човеку, која се јавља као архетипски образац едипалне ситуације, Фројд је само делимично, стварно нетачно цитирао. То обраћање Јокасте Едипу гласи: А шта да човек стрепи који зависи/ од случаја а напред јасно не види? / Најбоље, по могућству, живет’ без бриге. / Рад мајчине се немој плашит’ удаје, / јер многи већ су смртни у сну видели / где са мајком легоше. Ко ништа до тога / не држи, тај најлакше живот подноси.

Драган Крстић: Бекство од истине, не од слободе, као главни егзистенцијални проблем Модерне

Фројд је од целе драме и трагедије Едипа, посебно с њеном предигром сукоба Едиповог оца с трансцендентним силама, уобичајеним у већини античких творевина, узео само један њен мали део, репрезентативан за понашање Јокасте, а не Едипа, и то је она реченица да су многи (смртни) већ у сну видели где са мајком легоше. У складу с психоаналитичком методологијом, која претпоставља да неки психолошки образац који траје двадесетак и више векова мора представљати основни образац психолошког функционисања и сада, Фројд је на основу наведене Јокастине реченице извео закључак да је основни инцестни архетип, и да из њега произлазе све основне психолошке структуре – ид, его и суперего – што значи и морал људи, заједно с њиховим естетским суђењем. Ко је прихватао тај основни методолошки и теоријски концепт остајао је у класичној психоанализи и под заштитом великог учитеља, а они који тај концепт нису прихватали, или га нису сматрали фундаменталним, а међу њима су били сви „принчеви“ психоанализе (Адлер, Јунг и Ранк), били су одстрањени из психоаналитичког покрета и засновали своје психолошке школе. Али о стварним теоријским разлозима за тако дубок и темељан раскол у једном од највећих и најзначајнијих начина мишљења нашег времена није било речи, готово да о том драматичном тренутку основне дисциплине мишљења нашег доба није остало ни спомена објашњења.

Цела историја Едипа, све околности у којима се јавио, нарочито психолошке, билe су занемаренe, из целе динамике из које је Едип произашао преузет је само један њен део, споредан за појаву Едипа и његову судбину, и затим је конструисан један лик који је есенцијално еротски, јер се из почетних инцестралних побуда, које су, природно, психолошки забрањене, јавља трансфер те побуде на све остале еротске и друге односе, и цео психолошки инструментаријум нашег савременика пројектован је према том моделу.  Од тада, негде после Првог светског рата, двадесетих и тридесетих година, и касније, тај модел репрезентовао је човека западне цивилизације. Према тим обрасцима писана је књижевност, писане су, режиране и игране позоришне драме, трагедије, комедије, на тим сценаријима снимани су филмови, сликарство је било под тим утицајима, као и вајарство, цело јавно општење, готово без остатка, вођено је у тим терминима. Била је то, у ствари, једна опсесивно-компулсивна реакција масовних размера, коју свет до тада није видео.

Баш та опсесивно-компулсивна природа новог Едипа, који је вршио тако велики психолошки рад у менталитету европског човека, указивала је на постојање психолошког механизма, а не психолошке истине. Уместо правог Едипа – оног чије је рађање почело с Агенором и пресељењем Европе на Балканско полуострво, рођеног у Теби, од грешног краља Лаја, Едипа кога је родила та Европа, она која је рађала и рађа све мајке и све очеве, по вољи Зевсовој и трансцендентног света, Едипа који је производ сукоба човека с трансцендентним светом, и који је и сам дошао у тај исти сукоб, Едипа који је производ целокупног грчког наслеђа, и који је део тог наслеђа – подметнут је еротизовани Едип, готово сексуални манијак, који се опсесивно-компулсивним реакцијама брани од те своје лажне природе, али и који као механизам одбране служи као завеса пред правим Едипом, заклања поглед на њега, јер је он, у свом правом облику, носио слутњу на рађање тоталитарног ума у средишту европске духовности. Европски човек је покушао да побегне од те истине и слике о себи, подмећући себи лажну слику о својој природи и скривајући од себе све оно што је било карактеристично за правог Едипа и динамику нашег доба.

Драган Крстић: Западна идеологија послушности као темељ антагонизма према менталитету Руса и Срба (1985)

На скривалици између лажног и правог Едипа заснивала се снажна динамика психоанализе, која се развила у неку врсту покрета, не само у науци и култури већ и шире, одговарала је у свему „широким народним масама“, како се то говорило у интернационалном социјализму, интернационалном капитализму, националсоцијализму, фашизму и ко зна којим још тоталитарним друштвеним формацијама. Иза тако широког динамичког принципа стајао је подједнако широк несвесни страх од сазнања оног што наилази. Европски човек је већ својом нерелигиозношћу покварио своје односе с трансцендентним светом, а онај прави Едип, који је стајао као претња доласка у ментални састав тог европског човека, носио је са собом первертовани и опасни сукоб с трансцендентним светом, који ће се непосредно оваплотити на земљи у виду тоталитарног ума и његових варијација диктатуре, рата, разарања и масовне смрти.

Тај тоталитарни ум већ је ступио на европску сцену, и у оквиру неколико варијација основне идеолошке схеме иза себе већ имао неколико десетина милиона присталица, еротизованих, преплављених опсесивно-компулсивним ритуалима. Они су попут самог Едипа, оног правог, веровали у понуђене идеологије, које су све нудиле могућност преузимања трансцендентних моћи, у оквиру и после херојских и подвижничких настојања, управо онако како је и Едип веровао. Те идеологије изричито су нудиле овладавање апсолутном моћи стварања новог света, који би имао атрибуте трансцендентног света, у коме би сви били једнаки не само пред смрћу и пред богом, како су то нудиле религије или антички богови, већ једнаки и у животу и пред идеолошким вођама, које су већ преузеле атрибуте богова, античких, оних које  је знао Едип, а који су имали моћ делиоца судбине. Тај нови свет морао би имати свој херојски период, који су идеологије нудиле, као и период подвижништва, чак и мучеништва, које су идеологије захтевале од појединаца. Тај нови свет морао је имати легитимитет открића, требало је да представља ново откровење, и није смео бити препознат као онај стари свет, у антици, када су богови доводили појединце у искушење и у сукоб са боговима и трансцендентним светом, са трагичним исходима за све оне који су поверовали да је овоземаљском човеку могуће досегнути обележја и моћи трансцендентног света. Испод еротизованог Едипа прокријумчарена је идеологија већ знана у античком свету кроз сукоб човека и богова, најчешће када је неки херој покушао да преузме моћи бога.

Драган Крстић (1929-2006)

Едип из античких предања рођен је и преживљавао према схемама типичним за рођење и настанак хероја, које су касније из античке Грчке прешле у митове многих других народа. Зачет је вољом богова, и треба да служи као инструмент богова. Живот будућег хероја од почетка је угрожен силама зла, али богови га штите и омогућавају му да доцније постане херој који те силе побеђује. У борби хероја са злим силама помажу више силе, и хероји су у сталном искушењу да себе више не виде као инструменте воље богова, већ као саме поседнике божанских моћи. Херој који не одоли том искушењу долази у сукоб с трансцендентним светом и богови га сурово кажњавају, пошто га претходно доведу у још окрутнија искушења.

Многи хероји античких митова имали су ту судбину, а један од њих је и Едип, који је поверовао да поседује божанске моћи, укључујући и моћи Ероса, стварања и рађања живота, посебно самостварања и самозачећа, које имају само врхунски богови. Богови су знали за Едипове, као и за било чије друге несвесне и свесне процесе, опомињали га загонетним порукама пророчица и пророка, али су му остављали слободан избор, аутономију деловања и намера, коју поседује свака личност, и без које не може ни постојати као личност.

Лај  је већ и по вољи богова морао бити кажњен, и Едип је морао убити Лаја, свог оца, ако је хтео да проклетство са Лајове породице, а онда и самог Едипа, буде уклоњено, и Едип пред трансцендентним светом буде ослобођен, али то убиство оца морало је имати свој унутарњи психолошки садржај, а он је зависио од даљег понашања Едипа, које је требало да утврди с којим намерама је Едип убио оца, и које значење то убиство има пред трансцендентним светом.

Едип се од тог раскршћа, на ком је убио Лаја, упутио у Тебу, тамо надмудрио чудовиште које је сатирало њено становништво, задобио краљевство Тебе оженивши се својом мајком Јокастом, сада Лајовом удовицом, и тај чин дао је значење претходним секвенцама његовог понашања. Његова претходно несвесна и неоспољена интенционална димензија понашања објективизовала се и открила женидбом с мајком, и тежњом да оплодњом материце, у којој је својевремено био зачет, оствари чин самостварања, метафоричког саморађања, чиме би се приближио божанским моћима, у тежњи да их преузме. У том склопу околности, Едипово убиство оца Лаја није било извршено у оквиру психоаналитичких тумачења да је Едип тиме хтео да уклони великог такмаца у борби за женку-мајку, већ је то убиство извршио да би уклонио сведока своје лажне улоге. Едипов основни образац понашања исти је онај који је покушавао да понови тоталитарни ум нашег времена – да одигра улогу лажног хероја и поседника апсолутних моћи, оних које стварно припадају трансцендентном свету. Едип је почео живот улогом предвиђеном за хероје, али ју је напустио, лажно је играо, затим покушао да себе и самом себи представи као носиоца божанских улога, као самоствараоца, осемењавајући материцу у којој је својевремено сам био зачет од другог, и тај покушај самостварања био је у својој природи немогућ, и та улога морала је бити лажна, јер ту моћ имају само богови и трансцендентне силе, и све се то поновило у игри тоталитарног ума, који је такође глумио лажног хероја и самоствараоца, покушавајући да уради оно што је по природи ствари немогуће, затечен на крају у лажној улози и тоталној немоћи. Али Едип је играјући лажне улоге хероја и поседника божанских моћи изневеравао и самог Ероса, бога рађања и стваралаштва, управо онако како то чине и текуће тоталитарне идеологије, и онда је живот у Теби поново почео да се затире, и то затирање живота и стварања било је главни повод за разобличавање Едипа у његовим лажним улогама.

Драган Крстић: Срби ће искушење Јова пребродити надмашивањем сопствене неверице (1968)

По истој оној природи ствари по којој Едипово досезање трансцендентних моћи није могло успети, Јокаста је морала учествовати као партнер у лажним улогама, али иницијација тих улога није била њена, она је ту улогу прихватила, није је одбила, у складу с основном природом своје улоге, своје могуће улоге. У грчкој митологији осемењавање материце жене производ је воље богова, почев од избора партнера који се спарују према расподели судбине долазеће из трансцендентног света, где евентуална интенционалност партнера представља привид избора онога што је већ додељено, преко самог зачећа и облика насталог живота, што је такође одређено вољом богова, који су изабрали једну од неизмерно много могућности, до самог рођења и наставка живота, који ће имати своју судбину, такође одређену и одређивану у оностраности. Јокаста је учествовала у тим осемењивањима према судбинама не само додељеним, већ и сазнатим, таквим какве су биле додељене. Кад је тешила Едипа позивајући га да побегну од истине, она је причу о својој оплодњи повезивала с вољом богова и предсказањима судбине, која је одредила да њен први син (Едип) ишчезне, иако је била осемењена од једног краља (Лаја), јер је производ њене материце претио великим опасностима, а и Лај и Јокаста веровали су да ће лукавством избећи вољу богова жртвујући тог сина: …Пророштво једном дође Лају – нећу /казати/ од самог Феба но од слугу његових – / зла судба да ће сустићи га: згинуће /од сина што ће са мном он га родити. / Ал’ њега, како кажу, страни некада / на раскрсници разбојници убише, / а сину, кад се роди нам, ни дана три / не прођоше, и он му свеза глежњеве, / па слуга баци га у гору беспутну. / Па тако Фебова се не испуни реч / да дете оцу крвник буде, а и Лај / од сина да претрпи што га плашило. / И тако пророчки нам глас намени / ти за њ не мари ништа, јер што каже бог / да наћи треба, сам ће лако наћи то.

Др Милош Ђурић је Едипа превео с насловом Цар Едип, иако је на другим страним језицима превођен са „краљ“ (Лаиоса је преводио са Лај, Кадмоса са Кадмо, али овде „цар“ наглашава тезу), и Јокаста је требало да буде оплођивана од једног краља (цара), изабраника милости богова, и осемењивање њене материце поново је морало бити у служби богова. Осим што је сама била изабрана од богова да се у њеној материци зачињу хероји, осемењена од стране хероја, Јокаста је несвесно знала да је Едип у улози хероја достигао моћи самостварања и моћи трансцендентног света, и да ће осемењење њене материце од стране Едипа произвести божанска бића, она која атрибуте трансцендентног света преносе на земљу, и пристала је на тај брак са Едипом. Мотив сексуалних веза смртника са боговима или полубожанским бићима, и рађања живота из тих мешовитих веза, такође постоји у грчкој митологији и он се, као и сваки други покушај преношења трансцендентног света у овоземаљски, завршава трагично.

Јокаста се обесила за искупљење греха лажног осемењивања своје материце од стране хероја који је лажно досегао божанске моћи, Едип се ослепео украсном иглом с Јокастине хаљине, кажњавајући себе за слепило због ког није видео да игра лажне улоге божанских моћи, затим лутао земљом, и умро незабележено када и где, могао је живети увек и свуда, и бити сахрањен ту негде око нас, а његова породица, заснована на лажном заједништву, распала се и ишчезла. Оба сина (Етеокле и Полиник) погинула су у братоубилачком рату. Борећи се за краљевство Тебе, убили су један другог непосредно, у загрљају заједничке смрти, сваки од њих уверен, слично Едиповој заблуди, да у себи носи апсолутну истину и правду (њихову смрт бележи и Херодот). Едипове ћерке, Антигона и Исмена, једно време су пратиле ослепљеног Едипа, а после његовог ишчезавања покушале да сахране Полиника (Етеокла су свечано сахранили његови заштитници), што је било забрањено. Прекршај те забране кажњавао се смрћу – Полиник је као побуњеник морао умрети бедно, несахрањен. Антигона је прекршила те наредбе власти Тебе, и била осуђена да умре закопана у пећини, а придружила јој се сестра Исмена (постоји неколико варијанти њиховог краја).

То је прича која садржи све елементе скорашњих историјских догађаја, најизразитије оних који су се одиграли на Балканском полуострву. То није прича која почиње или која се завршава инцестом, еротизацијом понашања и опсесивно-компулсивним реакцијама материјалне потрошње. То је прича о самообмањивању да се поседују трансцендентне моћи, иницијација историје, извори живота, апсолутна истина и правда. Превара је била свеопшта, грехови превелики, са међусобним затирањем и општим затирањем живота. Тај мотив и рефрен знамо још из Старог завета.

Драган Крстић: Србија у статусу окупиране земље, али историја показује да су Срби у часовима својих великих криза показивали историјски смисао (1966)

Не Едип који је трагао за апсолутном моћи, већ инцестуозни и еротски Едип био је подметнут европској духовности нашег доба као репрезент основних егзистенцијалних питања пред којима је стајао наш савременик. У бекству од истине и могућег суочавања са самим собом, европски човек био је фасциниран тим наизглед безазлено еротизованим Едипом, али онда је онај други, женски пол, са Јокастом као репрезентом, остао потпуно неразјашњен, као што, уосталом, у психоаналитичкој теоријској згради није довољно теоријски објашњен ни Електрин комплекс, који је требало да буде психолошки паралелан едипалном. Управо је Јокаста један од најважнијих кључева за разумевање духовности нашег доба. Едипово искушење било је специфично, односило се на достизање трансцендентних моћи, са неуспелим коначним исходом метафоричког покушаја, како су то показали неуспеси свих тоталитарних диктатура. Јокастино искушење обухватало је шире психолошке структуре, односило се на широка очекивања благовести из трансцендентног света, милости која ће посветити њену егзистенцију, краљевског осемењења њене материце од стране оног који је поседник трансцендентних овлашћења.

Едипи су се могли јављати и у застрашујућим облицима, али су увек имали нешто инфантилно у себи, и видело се да се увек помало и претварају и пренемажу. Али у ужареним очима многих Јокасти није било претварања, оне су тим очима посматрале вође тоталитарних покрета, нарочито оне хијерархијски прве, који је и најнепосредније требало да репрезентују трансцендентни свет, и у том ужареном, острашћеном погледу није било претварања, пренемагања, било је много самообмањивања да је онострани свет сишао на земљу, да ће их походити и осеменити. Те вође, ту, пред њима, биле су весници те милости судбине, која обећава да ће из самих њих, Јокасти, изникнути узвишени свет, да ће се уопште из њих изродити неки свет. Конкретни догађаји који су из тих веровања следили били су банални, као и све друге преваре, самообмане, лажне глуме.

Али ма шта да се одигравало као конкретан догађај, ту потенцију тоталитарног ума, коју је нашао у женској основи, а та основа је стајала иза свега осталог, нико не сме превидети, јер ће тада превидети и читаво наше доба. Обично се тоталитарни ум види преко његових непосредних извршилаца, што даје обмањујућу, или бар непотпуну слику процеса који су се одигравали и који су још увек у току. Без те стране психолошких процеса не могу се видети ни страховите разорне снаге тоталитаризма. Иза ужарених женских погледа у тоталитарне вође стајало је управо оно проклетство, записано у Старом завету, да ће Бог казнити оне који га изневере, између осталог и завезивањем њихових материца и проклетством њихових порода. Управо су Јокасте скорашњег и нашег времена остале празних материца, или су њихова ретка деца, уместо божанских судбина, доживљавала прозаичне судбине, расута по свету, или су им судбине биле још проклетије, сличне судбинама Етеокла, Полиника, Исмене и Антигоне. Сви тоталитарни системи опустошили су све на шта су наишли, и код себе и код других, али најтеже разарање нанели су европској и хришћанској цивилизацији биолошким уништавањем, посебно оних живота који се још нису ни родили.

Categories: Гостинска соба

Tags: Балкан, Драган Крстић, Едип, Психолошке белешке, Срби