С Неба их, Дјева, гледа, блаженог, рајског лица, / а у гробу где је била / оста само плаштаница

Успеније Пресвете Богородице (Извор: ФБ свешт. Ненада Илића)

Молила се на Сиону
и Јелеонској гори –
“Кад ћу, опет, видет’ Сина?”
Мисао је мори.

“Приближи се дан –
Твојој вечној слави”,
архангел Гаврило Богомајци објави.

Имала је једну жељу,
пред своју кончину,
окупити апостоле,
па отићи сину.

Без бола и уздаха, последњи им савет даде,
душу своју испусти – Господу се предаде.

Три дана у молитви апостоли бдише,
те гроб Дјеве Пречисте, потом, отворише.

С Неба их, Дјева, гледа, блаженог, рајског лица,
а у гробу где је била
оста само плаштаница.

Categories: Аз и буки

Tags: Андреја Мирицки, Велика Госпојина, Успеније Пресвете Богородице, поезија