Родити смисао свог живота, писати овакву поезију, то може само онај који – као отац из ране пјесме Мирјане Булатовић, сапатник звезде Северњаче  – „сочне, животворне плодове прескаче, и гута отрове намењене нама“

Мирјана Булатовић (Извор: Лична архива)

Кад ме питаш – не знам; не могу да објасним шта је истинска поезија. А кад ме не питаш, кад ми само даш да прочитам неку од пјесама Мирјане Булатовић – одмах знам. Потпуно сам сигуран. А опет, није ми лако да објасним.

Њена лирска путања веома је уравнотежена. Читка, прегледна, традицијски укоријењена. Нема ту посебних фаза, нема ни експеримената ни инцидената, све тече и спокојно се разлива по њеној и твојој садашњости, као нека упорна, тајанствена и тиха радост, као старинска вјера у нетражену а огромну моћ људског језика. Као утјеха. Радознала и проницљива, њена пјесма се безусловно повинује божанској правди и акустици – без трунке гордости, без побједничке позе и њој одговарајуће звучне подлоге.

Сагледавајући благородно гранање Мирјанине службе српском писму и језику, још једном се увјеравамо да је поезији, више од било каквог знања, неопходна послушност. Вјерност – и савршена дисциплина. Ако пажња попусти, ако дикција постане наметљива, дух поезије неповратно ишчезава, а пјесник остаје сам са својим патетичним и празњикавим ријечима. Понекад, чак, намјерно пада у транс да би произвео поезију. Међутим, по Одну, кад би се пјесме стварале у трансу, без свјесног учешћа пјесника, писање поезије било би веома досадан, чак непријатан посао. Код Мирјане Булатовић све је исконски вјеродостојно, све пажљиво изаткано златастим нитима новорођених реченица – риједак случај да се животна и унутрашња лирска путања, биографија и интонација тако срећно подударају. И заједничким снагама мирно уздижу према Tворцу.

Мирјана Булатовић: Унутрашњи учитељ живота

Притом, њене теме су сасвим традиционалне. Уобичајене, скоро узгредне: о рађању, пролазности, смрти, вјечности… Оне су ту, међутим, не због чисте рефлексије, него да би из дубине душе проговорила љубав за коју не знамо одакле долази и каквим чудима располаже. Човјек ствара пјесме којима се довршава, не довршивши се никад потпуно, каже Октавио Паз. И даље: „Поезија нема намјеру да тјеши човјека због смрти, него жели да му омогући да назре како су живот и смрт нераздвојни: они су свеукупност. Повратити конкретан живот значи сјединити пар живот-смрт, поново усвојити једно у другом, ти и ја, и тако открити лик свијета у дисперзији његових фрагмената.“

Тај лик свијета, ту свеукупност Мирјана Булатовић махинално а непогрешиво детектује у сваком животном детаљу, у сваком даху и сваком погледу кроз прозор – „кроз који бескрај у овај живот гледа“. Смрт је ушће, али није крај.

„Извлачи из живота,
каткад грубо, каткад нежно,
све чему је истекло време.
Безмало неприметна,
понеког старца данима
прати преко улице,
седи за његовим столом,
пијуцка из његове чаше.
На излазу из живота
тихо му каже:
Пази, степеник!“

Та чудна пажња која нам се указује на степеништу живота страховито је битна. Не весела, наравно, али не ни трагична. Испуњена бескрајном тугом и састрадањем, а опет небески озарена. Тако пјесма једним јединим тихим узвиком премашује властити хоризонт у самом тренутку исказивања: нема привилеговане тачке ослонца, нема безбједне осматрачнице помоћу које би старија реторика уопштавала искуство и привела га дискурзивном смирењу, али нема ни прихватања пораза. Ни трага… Јер се писати мора, а живјети – не.

Са темом смрти у књижевности није лако. Најубједљивији опис налазимо, чини ми се, код Толстоја –  Смрт Ивана Иљича – кад је он намјеравао да каже „прости“, а рекао је „пропусти“… И кад су над њим рекли „кончено“, а он помислио да је окончана смрт, да почиње друго постојање. Смрт физичког тијела означава почетак, а посмртно постојање је нешто као читање књиге. Узимају те с полице, и тада ти говориш.

Другим ријечима: „Овладати вештином писања значи умети рађати бол“ – пише Мирјана.

„Чему умешан лекар
пред породиљом која
уопште није трудна?

Да све обави како ваља,
умије се, и осмехне са врата
жени што остаје да зури
у своје празно наручје?“

Можда се зато у њеној поезији тако „ужурбано развија љубав за губитак“, можда зато „бродолом надзире градњу брода“, а „спустимо ли поглед, све је опет на свом погрешном месту“.

Да би се тако пјевало, потребно је владати посебним душевним склопом. („Оно што смо, умирући, дужни да вратимо у најбољем виду!“ – речено је о души код Кушнера.) Потребно, али не и довољно. Вјештина да се кратко, лаконично, у два-три потеза набаци судбоносна лирска фабула – тек то је високо мајсторство. Ко то не умије да изведе, ко се искупљује ефектним паролама и бујицом јаких осјећања, тај нема много шанси да свој доживљај подијели са читаоцима. А код Мирјане Булатовић, и кад је сасвим млада, превладава максимална стилистичка штедљивост, то јест умијеће да се брижно располаже својим даровима. Апсолутно јасно и строго владање лирским сижеом, вјештина да се управо на минималном простору покаже читав његов развој! Слободније речено, лаконизам је можда најјача страна њене лирике. Нема филозофирања, нема нападног уживања у мелодији римовања, а стреловита поента увијек долази некако сама по себи, као случајно.

Ево гдје она проналази „излаз из чежње“:

„Нема те, попићу чашу воде.
Можда ми не недостајеш,
можда сам само жедна.
На сваком углу неко неког чека,
али ко год дође, није тај.
Попићу чашу дубоке воде
и загрлити свет без тебе.“

Постоје код нас, наравно, и мајстори дугог стиха, али Мирјанина строфа понекад носи више садржаја него читава поема маштовитог и стихијског космополите. Дубока вода! Никад не говори више него што хоће да нам каже, не покушава да изгледа обавјештеније и паметније. Обраћа нам се интимно, једноставно и природно, понекад сасвим дјетињастим римама и интонацијама, уз невиђену слободу и лакоћу баратања канонским ритмичким формама.

Мирјана Булатовић: Сјај у очима Цара јудејскога

Мали васкршњи примјер:

МОЋ

Војници су хтели да га вежу за стуб,
а Христос је био толико груб
да је пришао и загрлио стуб.

Људи су хтели да му страшно буде,
а он је последње сате худе
провео на крсту волећи људе.

Љубав окрутног света спава
и клонула је лепа глава
што за два дана васкрсава.

Дуго се љубав и смрт боре,
а у недељу у цик зоре
хаљине смрти најзад горе.

Срце је живо и свет се мења,
у празном гробу иза стења
збило се чудо Васкрсења.

Или, из потпуно друге, овоземаљске перспективе:

ЈАЧИ ПОЛ

Удба, Служба, Полиција,
Војска, Дипломатија,
Академија –
у све то можеш да уђеш,
али не можеш
да уђеш у Породилиште
и родиш смисао
свог живота.

У једној Мирјаниној пјесми се помиње „припроста подела душа на полове“. И заиста, пол доста грубо утиче на сав наш живот, и тим прије на текстове, али сваки аутор сам рjешава на који начин треба да изађе из тог положаја – да се супротстави, да повлађује, или да не обраћа пажњу. А родити смисао свог живота, писати овакву поезију, то може само онај који – као отац из ране Мирјанине пјесме, сапатник звезде Северњаче  – „сочне, животворне плодове прескаче, и гута отрове намењене нама.“

У томе видим смисао њене службе, не разумијевајући до краја чиме смо је заслужили.

Поговор књизи песама Мирјане Булатовић Сви путеви воде у небо, Балканија, Нови Сад, 2022.

Categories: Аз и буки

Tags: Балканија, Желидраг Никчевић, Мирјана Булатовић, Сви путеви воде у небо, карусел, поезија