И данас осећам нелагоду због тога – исповеди се министар пред Патријархом. Та жена, са мало школе, одсечена од света, боље сагледава разлоге постојања Цркве од нас учених, који претендујемо да нешто знамо

Изглед текста у штампаном издању Политике

Тешко ратно време. Српски патријарх Павле и српски министар спољних послова Владислав Јовановић, свако својим послом, истим авионом путују у Грчку. Патријарх је дошао у тачно одређено време за улазак у авион, и сео на резервисано место у средишњем делу летелице. Министар је пристигао мало касније и сео на резервисано место у предњем делу авиона. Није знао кога све има међу путницима.

Епископ бачки Иринеј дође да поздрави министра, каже да је у пратњи патријарха Павла.

Министар устаде и са епископом крену да лично поздрави Његову светост. Патријарх љубазно позва министра да током лета заједно седе. Јовановић с радошћу прихвати. У разговору су провели све време путовања до Атине.

Причају о тешкоћама које су задесиле српски народ. Враћају се и на догађаје из историје и традиције… Министар Јовановић исприча и за један сусрет који је имао десетак година раније.

Годишњи одмор проводио је у селу Јарменовци код Горњег Милановца. Био је фебруар. А он један од ретких гостију у запуштеном одмаралишту. Уморан од дипломатских активности и учешћа на разним скуповима и сусретима широм света, време које је имао на располагању користио је за дуге шетње по живописним пределима овога краја. Док се, тако идући ужурбаним кораком, напајао свежим ваздухом, сустигне једну витку и окретну жену од четрдесетак година. Дипломата заподену причу. У разговору жена напомену да је из ту неког суседног села. Завршила је само нижу основну школу, тек толико да се описмени. Но, по свакој њеној речи видело се да је бистра, оштроумна жена.

Црква Покрова Пресвете Богородице (стара црква, лево) и Црква Светог Саве (нова црква, десно) у Јарменовцима (Извор: Википедија)

– Шта је оно доле? – упита дипломата, показујући на омалену белу грађевину која се указивала у долини.

– То је наша црква! – одговори жена.

– А зашто је тако мала? – несмотрено упита дипломата с господским манирима.

Било је време комунизма, ословљавало се са „друже“ и „другарице“. Но, жена ова, знајући шта коме припада, застаде, окрете се, и с чврстим уверењем рече:

– Господине, нема малих цркава, све су велике!

Дипломата се нађе у нелагоди. Није знао шта на то да каже, нити да ли има потребе да се било шта каже, само, помало постиђено, прозбори да јесте тако.

– Осрамотио сам се пред том женом. И данас осећам нелагоду због тога – исповеди се министар пред Патријархом. Та жена, са мало школе, одсечена од света, боље сагледава разлоге постојања Цркве од нас учених, који претендујемо да нешто знамо.

Патријарх Павле (Фото: Profimedia)

Патријарх Павле пажљиво саслуша, и смирено, из великог личног искуства, придодаде:

– Много можемо да научимо од својих светих предака, који су знали и били кадри да и у најтеже време ропства одрже веру своју и да не укаљају образ свој, да сачувају душу своју. Живели су по вери, и зато су могли да изнесу тешкоће које су их снашле. Живот су давали, али образ и душу нису давали. Чували су веру, јер су знали да ће се с вером одржати.

Из књиге др Јована Јањића Бити човек: будимо људи III

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 30. 7. 2023)

Исправка: Ранија верзија прилога садржала је податак да је текст објављен у Културном додатку Политике (24. 8. 2023. у 9:52).

Categories: Преносимо

Tags: Јарменовци, Јован Јањић, Владислав Јовановић, патријарх Павле