Надам се да ће професори и асистенти Правног факултета у Београду убудуће смоћи снаге да одбију учешће на „пилот пројектима“ попут „Право и род“, ма о коликом новцу била реч
На саветовању jeдног удружења правника из правосуђа, привреде и науке, на теми о правном третману тзв. вештачке интелигенције, једна млада особа упитала је како се може обезбедити да вештачка интелигенција не буде „расистичка“. Наиме, у САД је тестиран програм који би пресуђивао и показало се да много чешће осуђује црнце од белаца. И иако је то питање легитимно и води ка промишљању појма „вештачка интелигенција“[1], учинило ми се да коришћена терминологија при постављању питања одаје утисак идеолошке усмерености младе особе.
ITProToday: Чак ни уз ћаскање са ГПТ-4, не постоји никаква „вештачка интелигенција“
Да има разлога за бригу, сведочи агенда пролећне школе, односно пилот пројекта мастера „Право и род“ (Law and gender) која је објављена на Интернет страници Правног факултетa Универзитета у Београду. Читањем агенде да се закључити да је реч о пројекту који кофинансира Еrasmus + програм Европске уније уз учешће ОЕБС-а, пројекат је трајао у периоду 26.5.–5.6.2023. године и предавачи су махом професори Правног факултета у Београду.
Сада би аутор овог текста, грешна му душа, поставио пар (оборивих) претпоставки:
- сви предавачи „пилот пројекта“ су доктори наука из разних области права, те им не може бити непознато да појам „рода“ (gender) није научно дефинисан, односно народски речено он спада у категорију „баби се снило што јој мило“, с тим што је „баба“ у овом случају Западна дубока држава која на овај начин шири гоморитске вредности;
- већина предавача је макар „бацила поглед“ на безумни Закон о родној равноправности (Сл. гласник РС, бр. 52/2021), те је бар донекле свесна да је реч о наметнутом закону, припремљеном од стране страних консултаната и октроисаном од стране страних амбасадора уз „завртање руку“ извршној власти (што свакако није оправдање за домаћу извршну власт), чија законска терминологија није у духу нити српског језика нити српског права, те да исти почива на репресији и као такав представља типски пример идеолошког бича завијеног у обланду закона;
- чињеница да су предавачи већином са Правног факултета, те разноврсност области бављења и завидне биографије доброг дела предавача, указују да је највероватније реч о релативно добро финансираном пројекту споља где су предавачи ту да професионално одраде предавање, факултет заради новац, а да већина њих нема неке идеолошке позиције нити би полазнике учили у том смеру.
Извор: Снимак екрана/Правни факултет
Овако претпостављена ситуација је легитимна и није ретка у академској пракси, јер ко плаћа музику тај одређује и шта се свира. Историјски гледано, „џендер студије“ донекле подсећају на време „самоуправног социјализма“, када је било популарно научно се бавити овим Кардељевим изумом, иако је и тада било јасно да је у претежној мери реч о шареној лажи упакованој у леп целофан (радници који сами собом управљају стварно звучи врло примамљиво). Но, код „џендер студија“, унутрашњост је много опаснија, јер је реч о перфидно упакованим гоморитским вредностима које су као такве корозивне, ма колико квалитетан предавач неутралисао њихова идеолошка полазишта. Притом није спорна научна потреба да се и о тим темама дебатује, али је зато излагање омладине идеолошкој индоктринацији директан удар на будућност српског народа. А онај ко верује да се налет ове идеологије прожете патологијом завршава са „пилот пројектима“, зрео је да купи Бранков мост.
Једно је свест о реалности да таква идеологија влада на Западу, што је студентима, у које спада и аутор текста, сликовито објаснио некадашњи декан и правни историчар, рекавши да је шанса да се нешто објави у еминентним америчким правним часописима на тему византијског или српског права равна нули, осим уколико рад не говори о хомосексуализму. Друго је организовати такве „студије“ на свом факултету у Србији.
Надам се да ће професори и асистенти Правног факултета у Београду убудуће смоћи снаге да одбију учешће на оваквим „пилот пројектима“, ма о коликом новцу била реч. Стубови српског друштва су вредности оличене у породици, предању, вери и ако дозволимо њихово угрожавање кроз имплементације накарадних западних директива и едукација, не остављамо нашој деци ваљану шансу за будућност.
Аутор је правник
[1]који је у доброј мери идеолошки., јер питање је да ли данас на свету постоји „интелигенција“ машина, односно њихових софтвера. Наиме, сваки овакав алгоритам, ма колико моћан био, испомажу неки слабо плаћени радници који уносе податке или „праве везе“, а увек је ту присутан и неки човек на врху који даје задатке или одређује параметре самог алгоритма. И рад самог алгоритма, на шта се питање суштински односило, зависи од података којим је напуњен.
Categories: Разномислије
Зашто је „социјалистичко самоуправљање“ у претежној мери шарена лажа упакована у леп целофан и чему иронија „радници који сами собом управљају стварно звучи врло примамљиво“? Зар на исти начин на који су радници управљали самим собом у социјалистичким предузећима не управљају и грађани у демократским државама (сами собом)? Нити су радници директно и непосредно руководили предузећима нити грађани директно и непосредно руководе државом. Радници су бирали Раднички савет а грађани бирају Скупштину. Раднички савет је бирао директоре предузећа, а Скупштина Владу. Зашто је онда једно шарена лажа а друго најбољи систем на свету? Или пример кад су у неком предузећу акције искључиво у поседу запослених у њему. И у том случају радници управљју смим собом, али нико не тврди да је то шарена лажа упакована у леп целофан.
Веће шансе да буде објављен у америчком научном часопису имао би текст о средњевековном српском праву, него што су шансе текста који говори о било ком позитивном аспекту самоуправног социјализма, да буде објављен на српском патриотоском порталу. Тако смо васпитани.
„Надам се да ће професори и асистенти Правног факултета у Београду убудуће смоћи снаге да одбију учешће на оваквим „пилот пројектима“… вели аутор овог текста.
Напротив, сматрам да би такво понашање било игнорисање уколико неки проблем постоји. Да ли је аутор овог текста научен да нешто што сматра проблемом једноставно – игнорише. Или би да, можда, бојкотује? Ја мислим да и бојкот не даје никакве резултате. Зашто аутор сматра да су многи професори Правног факултета тамо само због апанаже? Да ли у тој својој процени полази од себе? Можда би им се и он прикључио, само за нешто већу суму…? Због чега сматра да је учествовање у некој дискусији само по себи сагласност са свим учесницима у дискусији? Зар учесник у дискусији не би могао да изнесе и неке другачије ставове, па и да присутном аудиторијуму постави нека питања на која ће да затражи одговоре? Препоручујем аутору да следећом приликом учествује у дискусији тј. у дијалогу, јер је монолог коме прибегава јалов.
Игнорисањем или бојкотом оваквих скупова ништа се не постиже, осим да им се ојача позиција „пилот пројекта“ који окупљају само истомишљенике.
Ауторове ставове у вези са самоуправним социјализмом не делим. Сматрам да је у овом случају он тај који је индоктриниран. Показује и мноштво предрасуда, а то нису особине истинског интелектуалца.
Духовита супериорност господина Пјешчића…
@Драган Р
“Зар на исти начин на који су радници управљали самим собом у социјалистичким предузећима не управљају и грађани у демократским државама (сами собом)?”
Злобници (ахм, ја) би рекли да је и једно и друго шарена лажа упакована у леп целофан.
“Или пример кад су у неком предузећу акције искључиво у поседу запослених у њему. И у том случају радници управљју самим собом, али нико не тврди да је то шарена лажа упакована у леп целофан.”
Кључна разлика је што, када запослени поседују акције предузећа, они те акције могу да купе или продају. Да не распредамо сада како то треба да буде регулисано, да ли неко мора да прода акције предузећа ако то предузеће напусти, итд. — то су теме за озбиљне теоријске расправе. У самоуправном социјализму радници нису били сувласници предузећа јер нису делили профит предузећа, њего су тим предузећем само управљали, па се стога и систем звао самоуправљање, а добит иде друговима из партијског комитета.
Разумете ли сад разлику?
Jedan stari emigrant, sada pokojni, cestit Srbin, pricao je da je njegov brat bio u partizane. Isticao se ubijanjem po Zlatibor, klasni neprijatelj koji su bili neki rodjaci, ucitelj koji ga je mlatijo prutem jer nije hteo da uci, seljaci kojima je krao lubenice I slicne. Kao nagrada dobijo je da bude director velikoga preduzeca u Valjevo.
Марк Еугеникос
По вама, радници су „само управљали“, а добит нису ни видели. То једноставно није истина. Постојао је систем расподеле дохотка који, ако се у пракси поштовао, доноси зараду свим запосленима чија су средства за рад била у друштвеној својини. Сувласника, како велите, уопште није ни било у класичном смислу тог правног и економског појма, не само међу радницима. Међутим, проблем у вези са друштвеном својином био је што јој титулар никада до краја није правно дефинисан и регулисан.
Иначе, партијски комитет није био тело одвојено од радника са неким својим посебним интересима и „профитима“. Уосталом, тај партијски комитет су по предузећима и фабрикама углавном чинили управо њихови радници. Све ово пишем онако како је у том времену не само идеолошки, него и законски било предвиђено, а неко време и успешно примењивано.
Проблем је вероватно био у већем поверењу државе према појединцу који још није достигао тај степен солидарности, свести о заједништву у коме не би смело да буде експлоатације човека над човеком. Али, зато је дошло до злоупотребе од стране лопова и алавих којих је увек било и биће. Оних који и данас разваљују сваки систем.
Treba praviti razliku. Treba promovisati gejeve i trans žene. Onda nama ostaje više devojaka, pošto je konkurencija znatno manja. Lezbijstvo treba najstrože zabraniti, zbog istog razloga.