На текст Бранимира Нешића „Није српски живети у лажи или Преживели су Јовановић и Ђурић, преживеће и Ломпар“ реаговали су коментатори с надимцима JFK17 и Гремлин на „Стању ствари“
Извор: Стање ствари
Шта повезује Светски економски форум, Римски клуб и Клет?
Почела одбрана професора Ломпара по свим „патриотским” медијима. Толико координисана да тешко може да буде случајна. Е сад да ли иза ње стоји председник, УДБА, Римски клуб или сви заједно тешко је закључити. Но изгледа да Габријел Џ није усамљен у идеји Ломпара за председника (јавља се и проф. Мировић на НСПМ-у са истом идејом). Оном истом НСПМ-у који ми само једном није објавио коментар – када сам послао линк са WEF о малом Хамдијином. Е сада да ли све ово користи или штети време ће показати.
Са Ћирјаковићем се не слажем још мало па ни у чему. Нарочито не у правдању да не кажем одбрани председника. Које су природе разлози не желим да улазим.
Али се слажем да је проф. Ломпар вероватно највећи живи српски интелектуалац (брате Владо /Димитријевићу/ – извини, ти си ипак православни мислилац).
Али се исто тако слажем да проф. Ломпар није баш превише урадио за „српску ствар”.
Да додам нешто само моје: Одбијање Светосавске награде са онаквим образложењем је ЗАИСТА указивало да можда коначно добијамо једну јавну личност високих моралних квалитета. Можда заиста то и јесте тако.
Но без обзира на то Ћирјаковић спочитава да професор никако није оно за шта га предлажу. А то је за носиоца српске националне политике – још мало па новог Гарашанина (а морам рећи да се ја овако мали и грешан са том Ћирјаковићевом проценом прилично слажем иако не знам како би прошао са професоровом ерудицијом у некој евентуалној дебати упркос мојих скоро 30 година проведених у школској клупи). А ти исти би требало да објасне (можда и сам професор мада имам утисак да он паметно избегава да се укључи у ову полемику или ћемо можда сви ми а понајпре Ћирјаковић на крају да завршимо као Латинка у неком новом Духу (либерално-демократског овог пута) самопорицања) неколико ствари:
Зашто подржава политичара који је директни експонент Клауса Шваба:
Извор: Светски економски форум
Да ли је (био) члан српске подружнице Римског клуба:
Како то да од свих издавача у Србији његова супруга одабере Клет за све своје граматике од 6-ог разреда основне па до 2-ог разреда гимназије:
Извор: Клет
Ништа од овог не умањује интелектуалну величину професора Ломпара, па нити његове добре намере.
Шта је то што повезује Светски економски форум, Римски клуб и Клет? По мени неолиберални глобализам. А (опет по мени) српски национални интерес не може бити више удаљен од нечега него од тога.
Зато ова дебата на националном (или можда боље „националном”) полу српске политике и те како има смисла. Оставити ове ствари недоречене значи подржавати нешто као отприлике да лекар који је све време против ковид-наратива одржи предавање за Фајзер само у некој другој области не баш у вакцинама. Или да у неком Advisory Board-у исте фирме седи његова супруга (наравно не за вакцине већ за нешто друго). Непоштено није а да ли је Богу угодно (да не користим реч моралност у овом контексту).
По мом осећају не верујем да ће професор Ломпар дозволити да га „потроше“ као председничког кандидата али се бојим да су почеле припреме за промене у Србији али како ми се чини те промене поново неће довести до доласка НАЦИОНАЛНО-ДЕМОКРАТСКИХ снага.
И да и ја ову дугачку писанију завршим нечим од једног од два највећа српска писца (а који није онај један професору Ломпару омиљен):
„Pravdu možemo izvojevati ako ispunjavamo tri bitna uslova:
A – da smo zbilja u pravu;
B – da nam se to prizna;
C – da imamo mnogo novaca.
Kako onda doći do pravde? Postoji samo jedan pouzdan način: sve treba učinti da ona čoveku ne bude potrebna, a to je već moguće postići na dva načina – ili nikad ništa ne učiniti zbog čega bi vam nečija pravda trebala, ili sve učiniti da vi budete onaj ko tu pravdu deli.“
Но на крају је ту ипак Божија правда та која све завршава на нашу срећу. А да би Господ и нама помогао и на нас Србе погледао морамо и ми нешто да учинимо: најпре да се на коленима покајемо (на Велики Четвртак опрашта се и највећим грешницима) а онда и спремимо на жртву да би кроз тугу и мрак Великог Петка дочекали Радост Васкрсења!
Коментатор с надимком JFK17
Ближи ми је „безбожни и прсли“ Ћирјаковић, него ви „национални, вѣрујући и побожни“
Прво је Ћирјаковић нѣгдѣ нѣшто причао о Ломпару, што је прѣнело једино Стање ствари.
Зоран Ћирјаковић: Ломпар је највећи живи српски интелектуалац, али симболизује пут у пораз
Онда је Ружић то прѣзриво, поспрдно и с висине назвао смѣшним „двопорталним интервјуом“ и тако томе слично.
Милан Ружић: Нападом на Ломпара Ћирјаковић заувек отпутовао на тужну маргину српске јавне сцене
Сад мој земљак Нешић прича о ХАЈЦИ. Потражих ту хајку на „Нова“, Н1, Информеру, Пинку, Ало, Блицу, Политици, РТС, Новостима… – нигдѣ НИШТА. Ни Ћирјаковића, камоли нѣког другог учесника у „хајци“. Ако нѣсам довољно добро тражио, молим добронамѣрне да ме просвѣтле живом повезницом (енгл.: линк)
Бранимир Нешић: Није српски живети у лажи или Преживели су Јовановић и Ђурић, преживеће и Ломпар
Елем, сви ми што смо један ПОКУШАЈ полемике примили заозбиљно – закопчавамо се на леђа. То нѣје рѣкао ни Гремлин и остали коментатори, ни Стандард, ни Стање ствари, ни Ломпар, ни Ћирјаковић, него Ружић и Нешић, тј. Искра и Катена мунди.
Па, јбте се, господо, ђутуре и на Велики четвртак. Послѣ овог, ближи ми је „безбожни и прсли“ Ћирјаковић, него ви „национални, вѣрујући и побожни“. Фуј.
Осѣтљивим душама – извињење.
Коментатор с надимком Гремлин
Categories: Разномислије
nije profesor ništa posebno, ali ga ne treba razapinjati
Неке ствари се полако кристалишу. Ја сам изнео свој став и своје замерке г. Ломпару. Време је да се подвуче црта. Очигледно је да Ћирјаковић наизглед нема длаке на језику али својом врцавошћу избегава да дотакне неке ствари. Мислим да то није случајно. Већ сам рекао да по питању Вучићеве ‘толеранције’ није прошао лакмус тест. Није се уопште изјаснио о немачко-француском диктату и да ли га треба одбацити а то је корен свих ових дискусија.
Сада практичне политичке ствари долазе до изражаја. Реч је о изборима за председника Србије што може да означи почетак враћања Србије у нормалу, заустваљање њеног растурања и у блиској перспективи уништења српског народа.
Сада је бити или не бити. У датим околностима не видим бољег кандидата од Ломпара да се кандидује као представник опзиције Вучићу. Дакле, не губимо из вида шта је највећи циљ и не губимо време на препуцавања која само Вучићу одговарају.
Ломпара за председника Србије.
@Онорије АЕ Илирије
Занимљиво, дошли смо до супротних закључака: https://stanjestvari.com/2023/04/12/branimir-nesic-nije-srpski-ziveti-u-lazi/#comment-187911
Признајем да не знам ко би био прихватљивији противкандидат АВ-у. И даље верујем да је највећи ризик са Ломпаром Коштуница v2.0.
@Онорије АЕ Илирије
Пет минута након што сам рекао да не знам ко би био бољи противкандидат АВ-у, наравно да знам и срамота је што се нисам одмах сетио.
Бранко Павловић
Пада ми на памет још пар имена, све нестраначке личности, али Бранко би био најсолиднији.
Не знам да ли сам први овде отворено позвао да се гласа за Ломпара да буде председник али можда треба да додам пар речи. И сам сам му упутио много замерки за које мислим да су доста озбиљне. И неки други који о многим стварима мисле слично као ја, сматрају да он није идеалан кандидат. Али политика је уметност могућег и избор се мора направити од могућих опција.
Не видим да би ико од активних политичара имао икакве шансе за победу (Обрадовић, Јовановић, Јеремић, Милица, итд). Можда би шансе за победу имали Кустурица или Новак Ђоковић којима бих ја дао глас. Значи шта је ту је. Ломпар би могао да надомести своје недостаке избором сарадника који би имали организационе способности. Парадоксално је да би Вучић у том случају могао да искористи инерцију у народу и попут Мила постане премијер, чиме би добио уставна права за преговоре и вођење политике које сада нема али ипак противуставно ради.
Прва ствар новог председника би била да максимално искористи своја уставна права и прво постави патриотске официре да воде војску. Тиме би војска постала велика брана могућој издаји и заузела активну улогу од које би (потенцијално) Вучићева влада стрепела. То би био и подстрек и патриотским епископима и нижем свештенству да дигну глас и из својих редова потисну опортунисте и среброљупце и да црква преузме улогу какву треба да има.
Следеће, Ломпар би као председник могао чешће да иступа у Парламенту и да својим присуством спречи тамошњи терор и деградацију њене улоге као и да спречи доношење закона штетних по државу и народ. Такође би могао да са те функције буде присутан на свим медијима без обзира на то под чијом су контролом. Неколико добрих сарадника/саветника за поједине области би такође могли да искористе отварање медија (које би могло да се постигне и мало оштријим поступцима и без заливања цвећа) да народу разјашњавају ствари и спрече потенцијалне политичке манипулације од стране владе и министара.
Дакле, ето мини политичког програма за почетак. Треба бити свестан да је највећи противник мафија у многим државним сферама која ће пружити велики отпор. Значи, прва ствар – снажна војска и очишћене службе безбедности. Не треба се згражавати ни ако се понеки метак испали пошто су многе ствари одавно измакле контроли. Не треба заборавити ни спољне савезнике. Јесте да влада води политику али председник може да посећује кога жели, да позива кога жели и омогући да народ чује њихов аутентичан глас. Значи, време је да се предузимају конкретни кораци и да се енергија не расипа. Ако неко мисли да има неки бољи кандидат (1) и да он може да победи (2) спреман сам да слушам.
Zaista je problematična saradnja Lompara i Jeremića. Bivši UN ovac da nema neki nastavak karijere. Nemoguće! Samo kad se setim kad je ušao na Andrićev venac sa advokatom Gajićem da preti AV. Da se još snimi prepirka. Da obezbeđenje ne reaguje kako bi trebalo. Kakva režija! Još kad znamo čiji je unuk. Strane službe su uspele da razbucaju onu ionako nejaku opoziciju. Da ne govorimo o 5.oktobru koji je isto tako prošao. 6.oktobar se nije desio jer se desio truli Zapad Srbiji. Podmitljivi političari. Srđa Popović. Heeej, on rektor St. Andrews univerziteta. Sećate se kako je pravdao Nedu Arnerić kad je glasala iz Bodruma. Setih se i jedne iz Skupštine. Dačić replicirao Slobodani Samardžiću kako on da ubedi ikoga protiv EU kad ne može svoje rođene sinove koji su tada bili zaposleni u minostrstvu za Evropske integracije. Ovo je sve nabacano kao primer. Tih režija po medijima ima na pretek. Narode kakvim smo mi režjjama izloženi. I pozicija i opozicija. Razbucaće nas. Zaista ona četiri ocila na grbu nisu slučajna. Sve vreme nas opominju. Potrudimo se da budemo dostojanstveni Srbi. Dostojni svojih predaka.
Бранко Павловић, добра идеја… Није такво име, али ми се чини способнији за “свакодневну” политику од проф. Ломпара, коме су јача страна идејна и идеолошка усмеравања, скоро па постављања оријентира.
Да, 6.10. се није догодио јер није ни било планирано. Могу да поверујем у тадашњу анегдоту да је успаничени Дачић био кренуо да пакује кофере и бежи, али су му онда објаснили да нема потребе. Те 2000. нам је брод Војислава Коштунице искрцао Ђинђолину и економске experte, толико је било предвиђено.
А за ову Дачићеву реплику Самарџићу досад нисам чуо и признајем да је бриљантна. Практикујте што проповедате, господо!
Колико ви људи имате година? Ако нисте клинци, да ли сте баш толико забаоравни да се не сећате шта је требало да буде „шести октобар“ за којим и данас запомажу мутанти drugesrbije чији сте вокабулар очигледно преузели?! Drugasrbija, њена медијско-аналитичко-пропагандна менажерија су комунисти-титоисти, поражена фракција са Осме седнице СКС и све што је њима „шести октобар“ значио је тзв. „лустрација“ свих који су на тој седници победили јер су „српски националисти“ „који су нас увели у рат са целим светом“. Не демократизација, не напуштање комунистичког наслеђа/недајбоже дрезденског решења националног питања, не обнова српске државе (која је на једвите јаде успела да добије посткомунистички устав, историјски грб и химну и Косово у уставу управо захваљујући том Коштуници чије је провлачење кроз блато и после толико година некима страст) већ класична комунистичка чистка на коју су навикли. Оставили су „грађанско“ идеолошко и биолошко потомство које наставља њихову борбу против „великосрпског национализма“ и свирање *** о „шестом октобру“.
Што се Ломпара тиче, ја никада у његовом деловању нисам видео икакву жељу да се политиком бави на практичан начин. Помирите се са тим да је он теоретичар и да по свему судећи нема и не жели да има стомак за политичку арену која је баш то – арена. И није упоредив (ни у позитивном ни у негативном смислу) са Коштуницом који није пао са неба 2000. него се практичном, страначком политиком бавио од обнове Демократске странке и каснијег оснивања ДСС-a.
Ломпар = Милатовић .
Занимљиво је да сам добио више негативних него позитивних “лајкова” на сугестију Бранка Павловића, но ни један коментар зашто Павловић не би био добар кандидат.
Човек је правник, разуме се веома солидно у међународне односе и економију, има конкретне економске предлоге како да се Србија подигне (а то у време када је већ и јавно очигледно да патриотска опозиција нема економски програм), добар је говорник и неспорно је суверениста и патриота.
Ако неко хоће да ме побија ставку по ставку, или да понуди бољег кандидата такође ставку по ставку, чекам.
@ МЕ
И ја бих пре глас дао Бранку него Ломпару не само што смо играли баскет заједно већ што је као адвокат сигурно ближи реалном животу а никада га нисам видео са шмрком за заливање. Интересантно је како ти баскети из раних дана показују будуће карактере људи. Нећу да набрајам све са којим сам играо (скоро сви су постали неке фаце) али ево пар њих – Драгаш, Тадић, Крле, муфтија Јусуфспахић. Са овом средњом двојицом је то било само једанпут пошто нису били друштвени ликови а Крле је плус био велики живац.
Ипак Бранку недостаје пратећа логистика, непознат је у ширим масама (ни Ломпар није много познат на југу) и мислим да му недостаје онај други услов. Можда би могао да, ако је заинтересован, да већ сада почне припреме за следеће изборе или, још боље, да се укључи у Ломпаров изборни штаб и касније буде један од најближих сарадника/’траблшутера’.
Могао бих ту и себе да препоручим на најургентнијим пост-изборним тачкама, нпр. председник Преког суда (чије трајање не би било дуже од 3 месеца), координатор активности са Вагнером, имплементатор суштинске аутономије Шиптара, координатор пројекта Срби у Римској империји, одржавање семинара за уреднике веб блогова и професоре историје, и слично, па ако ме се сете, сете.
Пошто нема времена за губљење треба се фокусирати и не губити време на испразно критизерство. Свако ко сматра да Ломпар није прави кандидат (што је ок) а не предложи неког другог може се сматрати тролом. Уместо тога, могу да предложе шта треба урадити пре, за време и после избора и (попут мене) препоручити се за оне активности за које сматрају да су компетентни и где могу допринети.
Ако ће иза будућег кандидата националне опозиције стајати памет, каквом су нас почастила ова 2-3 “антихајкача”, тај кандидат ће славно пропасти, па макар се звао и Коџа Милош. И то без потрѣбе да се избори намѣштају.