Не постоји могућност да се на месту избрисаног српског идентитета утемељеног на Косовском завету изгради неки нови „нормални“ и „пристојни“, „српски“ идентитет
Слободан Владушић (Фото: Глас Српске)
Године 1949. Ернст Јингер исписује једну мистериозну реченицу, чија је политичка оштрица привидно затупљена чињеницом да се појављује у имагинарном свету једног (научно-фантастичног) романа. Та реченица гласи: „Питање о коме размишља Проконзул јесте да ли се маса може опет претворити у народ.“
Да би се разумела Јингерова реченица, требало би разумети што значи народ, а шта маса: о томе нам говори један Француз, који је према балканским народима гајио глупу, готово расистичку мржњу, док је у осталим стварима, рецимо у анализи психологије гомиле, био од неке користи. Тај човек се зове Гистав ле Бон. Негде крајем 19. века, он ће у својој „Психологији гомиле“ написати: „С коначним губитком старог идеала, раса на крају губи и своју душу. Она остаје само мноштво засебних појединаца и изнова постаје оно што је била на почетку – гомила. Она испољава сва пролазна својства која немају ни чврстину ни будућност.“
Насловница књиге Гистава ле Бона Психологија гомиле (Извор: Алгоритам)
Ако расу схватимо као народ, онда нам постаје јасно да се народ од гомиле разликује по томе што има неки идеал, који чини његову душу.
Дакле, припадници неког народа могу се међусобно разликовати – као што се и разликују – али постоји неки заједнички идеал који их спаја. Када се тај заједнички идеал активира, ти људи могу да постану бољи него што можда јесу, када су далеко од тог идеала. Добар пример за то су, рецимо, Срби из Црне Горе који су на литијама показали да су део српског народа, а не гомила којој можеш на стражњицу да налепиш било коју налепницу.
Велики циљ нације
Други пример су Срби на почетку Првог балканског рата (у преводу, када је истакнут циљ повратка војске на Косово) које владика Николај описује овако: „Ситни су циљеви били у јучошњем животу нашем у јучошњем миру, стога су се сви људи чинили ситни. Данас, када је истакнут један велики циљ целој нацији, погледајте данас колико су порасли они исти ситни људи које сте јуче са висине гледали и презирали! Не можете да их познате; не можете да познате Београд, не можете да познате Србију.“
Насупрот народу, гомила не поседује такве јединствене, историјске тренутке. А нема их зато што нема слободу деловања, као што нема ни заједнички идеал, ни заједничку душу.
Лебонова антиципација претварања народа у гомилу и Јингерова свест о томе да се то већ догодило, представљају још увек усамљене гласове који наслућују да се нешто дешава. Међутим, када седамдесетих година прошлог века на сцену ступи неолиберални економски и политички концепт, претварање народа у масу добија не само ново убрзање, већ и глобални оквир.
Годину дана пре бомбардовања Србије и Црне Горе, Пјер Бурдије, један од тројице мојих омиљених социолога, запазио је да је неолиберализам систематски усмерен ка укидању колективних идентитета. Са њим се касније сложио и Александар Дугин. Разуме се, први колективни идентитет који нам свима пада на памет јесте национални идентитет. Пошто неолиберализам тежи глобалном ширењу (такозваном „униполарном“ свету у коме постоји један хегемон) то значи да он жели да све народе на глобалном нивоу претворити у безличну гомилу биочестица.
Пјер Бурдије (Фото: Sylvie Nikitine, Jacques Rutman)
Оно што је крајем деведесетих година прошлог века видео Бурдије, сада је очигледно: Запад се после Хладног рата и сам променио. Постао је нешто друго: постхуманистички и постнационални Мегалополис, који жели да укине сваки национални идентитет и све елементе суверенитета које тај идентитет подразумева.
Демократија и нација
Како је то функционисало у Србији? Са ове временске удаљености, изгледа прилично јасно да је деведесетих година видљива борба против Милошевића имала и своју мање видљиву компоненту, а то је борба против српског националног идентитета као таквог.
Мало је људи тада покушавало да једно одвоји од другога – борба против Милошевића је била профитабилан посао намењен армији полуинтелектуалаца, који су иначе слаби у нијансама, посебно ако их те нијансе коштају.
Од малог броја оних који су то одмах разумели, на ум ми пада Борислав Пекић. Он се упорно залагао за повезивање демократије и нације, што би значило да борба против Милошевића (борба за демократију) не сме постати борба против Србије. Нажалост, Демократска странка, коју је Пекић замислио као странку десног центра, Мићуновић је заједно са Ђинђићем превукао на „лево“, где „демократија“ није нужно подразумевала и некакву нацију. (То што суштинска демократија не може да постоји без националног идентитета тема је за неки други текст). Касније, када је Ђинђића политичка реалност – проблем Косова и Метохије – навела да размисли о повратку на фабричка (Пекићева) подешавања ДС-а, било је, нажалост, већ касно за такав маневар.
Време после 5. октобра – нашег покушаја да са неолибералним Мегалополисом нађемо некакав modus vivendi – убрзало је претварање народа у гомилу, што је показало да је наш иницијални план пропао. Мегалополис је добио одрешене руке да у Србији фрагментаризује народ и да национални идентитет замени субнационалним идентитетима заснованим на полу, сексуалној оријентацији итд. То је био један правац претварања народа у гомилу.
Други је ишао ка стварању специфичних професионалних идентитета који су замењивали национални идентитет. Каријера (= новац & друге угодности) почела је да замењује националну припадност. Поред професионалних политичара и друге професионалне заједнице, као што је академска или медијска, уметничка или она из индустрије забаве, издвојене су и интегрисане у другачије оквире од националних.
Услед тога, добар део српске политичке, академске, уметничке и медијске сцене уверен је да њихове „каријере“ немају везе са судбином Србије или њеним границама, али имају везе са судбином „региона“ или „европских интеграција“. Зато ће увек компрадорски бранити, активно или пасивно, ове потоње, а никада Србију.
Слободан Владушић: Црна Гора, Косовски завет, Ђоковић и 1000 евра
Слично се дешава, на жалост, и са радницима. Оријентација на стране инвеститоре довела је до тога да добар део Срба ради за стране компаније, па им се чини да њихов економски опстанак зависи од тих странаца, а не од њихове сопствене државе. То их готово нужно чини пасивним или активним политичким савезницима страног капитала.
Наравно, све ове акције дуготрајног и дубинског рада на фрагментаризацији народа и његовом претварању у гомилу, обављале су се под кишобраном јавног мњења у коме се патриотизам увек некажњено могао назвати „склоништем свих хуља“, док се исплативост аутошовинизма никада није крила.
Овој фрагментаризацији „с лева“ треба придодати и фрагментаризацију „с десна“. Њу су свесно или несвесно, сад свеједно, спроводили неке значајне фигуре српске културе, које су, нажалост, личну сујету претпоставили колективном историјском задатку. Критикујући Вучића због мањка патриотизма, они су истовремено сами саботирали готово све акције патриота у хомогенизацији народа – од бојкота идеолошки и регионално уништене Нинове награде, па до петиција против релативизације броја мртвих у Јасеновцу – форсирајући тако тезу да су све патриоте, сем њих, наравно, прикривени напредњаци. Тим саботажама и таквим деловањем они су и сами давали активан допринос оној истој фрагментаризацији народа, због које су критиковали Вучића.
Протестно писмо због српског умањивања броја жртава логора смрти Јасеновац
Брисање идентитета
Садашња напета ситуација око Косова и Метохије последица је овог процеса. Врло сужени маневарски простор да се избегне de facto признање Косова као независне државе у границама које Србија признаје, може да доведе до нове фазе у укидању националног идентитета и претварања Срба у безличну гомилу биочестица.
Наиме, да ли се признање Косова десило или није сазнаћемо врло брзо по начину на који ће се у Србији третирати српски национални идентитет: „активистичко“ префарбавање мурала са натписом Кад се војска на Косово врати и ликом Милоша Обилића уз дискретну помоћ & надгледање комуналне полиције, само је показна вежба за будућу криминализацију српског националног идентитета, која ће бити логична последица de facto признања Косова.
Писац Владимир Арсенијевић током кречење мурала „Кад се војска на Косово врати“ (Фото: ФоНет/Марко Драгославић)
Ако Србија наиме, пристане да на било који начин административне границе Косова и Метохије третира као државне границе, онда је јасно да ће се на њеној територији у будуће сузбијати не само свако именовање Косова као окупиране територије, него и све оно што симболички открива ту истину.
А како је цела српска историја, цела српска књижевност, цела српска духовност, укратко, цео српски идентитет повезан са Косовом, онда то значи да ће цео тај идентитет бити радикално, брзо и немилосрдно избрисан, како би затечено становништво на територији некадашње државе Србија и дубински прихватило независност Косова, а потом и активан рад на уништавању Републике Српске.
Дакле, не постоји могућност да се на месту избрисаног српског идентитета утемељеног на Косовском завету, изгради неки нови „нормални“ и „пристојни“, „српски“ идентитет.
Слободан Владушић: Ово време уцена више подсећа на 1914, него на 1999.
Прво, нови идентитет никада не може да замени историјски идентитет, јер му недостаје једна ствар, а то је време, тј. историја. Друго, данас није време настанка народа, већ њиховог уништавања. То се добро види по томе што се нови идентитети не намећу народима да би били слободни и просперитетни, већ да би постали послушна гомила, којој су намењени крвави задаци: „дукљански идентитет“ не постоји зато да би Црна Гора била слободна и поносна држава, већ зато да би, у неким будућим историјским околностима, ови бивши Срби могли, заједно са Албанцима, да пуцају на преостале Србе.
Исто тако, западно улагање у развој новог украјинског идентитета – лишеног сваке везе са Русијом или СССР-ом – сигурно није изведено зато да би Украјина постала неутрална земља између Русије и земаља НАТО-а.
Управо из ових разлога, Косово није само ствар територије, већ пре свега, идентитета: ако га се одрекнемо на овај или онај начин, заједно са њим се одричемо и нас самих и могућности да будемо суверени народ.
Слободан Владушић: Без Косова ми себе проглашавамо за робове
Уместо тога, намењена нам је судбина јефтиног геополитичког дрона, који се налази ту на Балкану, али се њим управља из далека. Па нек траје, док траје.
То је алтернатива према којој ће се свако од нас, у наступајућим данима, месецима и годинама, одредити.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Bravo
U suštini ovo je borba za Srbiju, za opstanak pa makar ovakve banana kolonije. Kosovo je okupirano od Nato pakta, zauzeto od strane šiptara, mi smo raznim sporazumima poništili i predali sve tapije što su stekli najbolji sinovi po Paštriku i Košarama. Tamo su sada, u svom položaju, bedni ostaci našeg naroda koji čekaju čudo. Dakle, ostala je samo prazna ljuštura koja se drži o koncu i za koju je pitanje hoće li je pokidati u Ohridu ili na nekom sledećem sastanku. Što se ukupne Srbije tiče ona je kao džemper koji će tim očekivanim potpisom početi da se rasprava. Ako se to desi biće srušen pravni poredak, narod će poslati poruku da je slab, mlitav, da je samo potreban adekvatan pritisak i da će se odreći teritorije. Kad može one najsvetije može svake. Svakako da je sve zlo dolazi od zapada ali je dosta i do nas samih. Koreni propadanja su duboki. Prvo su Karađorđevići i Pašić prihvatili ideju Jugoslavije, mi smo toliku narodnu energiju uložili u tu zemlju a ona nas je i duhovno i biološki iskasapila. Borili se da podignemo tu državu a ona nam se srušila na leđa i slomila kičmu. Za vreme titoizma smo udaljeni od svog iskonskog karaktera i tako raslabljeni postali plodno polje za ove 23 godine nametanja “evropskih vrednosti”. Divlji kapitalizam, individualizam, materijalizam. Odsustvo pravde, gubitak poverenja u društvo, u sistem u državu sve je doprinelo tome da prema svemu pomenutom budemo ravnodušni i na žrtvu nespremni. Toliki broj ljudi u begstvu u inostranstvu i ne vidi ličnu predaju i moderno janjičarstvo. Naravno uvek postoji jedan broj Srba dostojnih slavnih predaka ali taj broj nije kritičan, da bi se nešto promenilo potrebna je mnogo šira društvena mobilizacija, a toga nema na vidiku.
Читати Григорија Божовића,
“6. А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у
храмовну ризницу, јер су цијена за крв.
7. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље
странцима.
8. Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас.”
“25. И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу
ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену.”
(Св. Јеванђеље по Матеју 27:6-8,7:25)
«…господин Вацлав Дворжак, чешки режисер и интелектуалац, аутор забрањеног филма Чешке телевизије “Отето Косово”, је између осталог рекао: “Мислим да некада у будућности нешто слично чека и Косово и Метохију – исељење фашизованих Албанаца који не буду могли да докажу да су помагали Србима и другим неалбанцима у време дивљања екстремиста. Једном ће једноставно морати да спакују своје прње и оду…»
Можда се (опет) једном пробудимо.
Компромис је компроМИТ(ован).
„И Анђелу Цркве у Лаодикији напиши…
знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ.
О, да си студен или врућ!
Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ,
избљуваћу те из уста Својих.
Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се,
и ништа ми не треба;
а не знаш да си несрећан, и јадан,
и сиромашан, и слијеп, и наг…
Ја оне које љубим карам и поправљам;
зато ревнуј и покај се.
Ево стојим на вратима и куцам…“
Откр. 3, 14-17, 19-20.
Да, али не постоји никаква “гомила”, то је израз за неживе ствари, постоји РУЉА! И та алтернатива на коју сте указали на крају, сигурно ће се десити. Како год се према њој одредили, ми се њеним наступањем исписујемо из народа, уписујемо се у руљу. После тога и наше одређевање према било чему постаје бесмислено.
Свима је позната суштина садашњег тренутка. Није у питању претња Србији бомбардовањем, нити економским санкцијама јер би чак и у овом времену пропаганде било тешко смислити неки разлог који би служио као какво-такво оправдање за то. Чак и да постоји таква намера од стране САД то не би могло да се спроведе због много разлога. Значи, имамо празно блефирање и покушај ширења страха. Нешто друго је у питању.
Александар Вучић је уцењен пошто Американци имају много компромитујућих података почев од самог пристанка да ће испоручити Косово, безобзирне пљачке националних ресурса и енормно богаћење, при чему је позната веза са мафијашким структурама која је била задужена за ликвидирање потенцијалних противника (Цвијан) и које су се по потреби пресвалчиле у полицијске унифоирме да разбијају протесте. То је Американцима све познато као и количина новца у страним банкама.
Нама се покушава представити да је Србија у тешком положају и под притиском а у ствари имамо појединца који је уцењен и он то покушава представити као притисак на Србију а себе као великог борца за слободу Србије. Одједном се заборавило на ‘челично’ пријатељство Кине и подршку Русије, чак се преко идиота протура идиотска теза теза да ћемо увођењем санкција Русији смањити притисак на Србију.
Значи, у питању је недостатак грађанске храбрости у Србији да се тражи функционисање институција и Устава, да се обрачуна са државном мафијом и њеним лидером. Нико од ‘слободних’ интелектуалаца не сме да помене да имамо уцењеног појединца који је спреман да за шаку своје власти уништи свој народ и државу. У својим многобројним наступима на јутјубу, они се добро пазе да у својој салонској критици не пређу ту границу угрозе своје бенефиције па чак и изложе се мафијашкој освети. Толико су плашљиви да чак ни у овом тренутку не смеју да помену кључне истине из српске историје везане управо за Косово осим непрестаног помињања косовског завета.
Ево да поменем и једног који има храбрости да каже истину. Оче Саша са Флориде, кажите нам ви ко су староседеоци КиМа, да ли су Срби ту од постанка света и када су (будући) Албанци дошли на Балкан?
@Бојан, Приштина
Слажем се углавном са свим што сте рекли, осим са “…ако се то деси биће срушен правни поредак…”
Немојмо се заваравати, правни поредак је одавно срушен. Свако претварање да није само још више шкоди.
@Онорије АЕ Илирије
“Нико од ‘слободних’ интелектуалаца не сме да помене да имамо уцењеног појединца који је спреман да за шаку своје власти уништи свој народ и државу.”
Не бих се сложио да је баш нико, мада то можда зависи од дефиниције слободног интелектуалца. Да наведем неколицину који ми први падају на памет: Стеван Гајић, Слободан Стојичевић, Игор Ивановић, Миломир Степић, Александар Павић.
О узроцима и настанку националне/социјалне, културне и биолошке/ дегенерације Срба говорило се и писало. У најновијем филму Индиго кристал, режисера и сценаристе Луке Михаиловића, по ко зна који пут, видимо младе београђане као типичне представнике ромског културно-језичког наслеђа; делом подсећају и на афроамеричку субкултурну маргину. Серија Јужни ветар је ода свеопштој ганферизацији Србије…
Овај културни модел је здушно прихваћен а по свему судећи постао је доминантан.
Заиста је мучна помисао на тај национални суноврат, али морало се мало ићи и у школу а не само превртати шибице…Кад читам овај добар и студиозан Владушићев текст, помислим на оних седамдесет посто Срба који знају само штампану латиницу, и пожелим, да се једном наједу, засите, наиграју фудбала и „одморе од историје“- што рече Пекић: „Предлажем да пре свих других промена изменимо језик којим се и са стварношћу и међу собом споразумевамо. Предлажем да, најзад, ствари назовемо њиховим именима и одрекнемо се еуфемизама који нас најпре залуђују, а затим за дело онеспособљују“…
@ МЕ
Ко је рекао оно што си цитирао?
Ко је изрекао највећу Лаж о Косову?
И З Д А Ј А !
Српски интелектуалци су издали свој народ!
Војска је издала свој народ!
Црква је издала свој народ!
И З Д А Ј А !
Зграњујућа је, у контексту наступајуће издаје Космета, тенденција потпуног игнорисања од стране патриотске православне интелигенције (или „интелигенције“) онога што се десило са србском Црквом у Маћедонији и Старој (јужној) Србији.
Само у претходних пар дана:
„Бог неће дати Косово и Метохију!“ (Владимир Димитријевић). А дао је, ладно, Душанову Стару Србију, Наумов Охрид, Марков Прилеп, Скопску Свету Гору, и осталу Маћедонију?
„Без Косова губимо идентитет, и постајемо робови“ (Слободан Владушић). А предавши Маћедонију грцима, бугарима и северномакедонцима, очували смо идентитет, и Срби у Маћедонији су слободни?
„После предаје Космета неће остати ни камен на камену“ (Зоран Чворовић). А после радосне предаје Цркве отпадницима, који не само да префарбавају фреске и бришу ктиторске записе, него су избрисали србско име и из себе и са сваког словесног камена Цркве у Маћедонији, тамо нам је нешто остало?
Ако је „Бог дао“ србску Цркву у Маћедонији, зарад „мира и јединства“ и „успостављања канонског поретка“, зашто је онда не би дао и на Космету? Када би србске цркве тамо преузела „канонска“ Албанска православна црква, у којој нема подела и која је у стабилном јединству са Васељенском Патријаршијом, зар то не би представљало ликвидирање душепогубног раскола у Епархији рашко-призренској и успостављање мира и канонског јединства на свеправославном нивоу? Или Охридска архиепископија није била древна србска Црква, још старија од Жичке и Пећке архиепископије?
Са моралног становишта, ово је као када би родитељ својевољно и мирно дао једну ћерку, најстарију, силоватељу. А онда кренуо да нападно виче како млађу, миљеницу, никада неће дати, ни по цену живота – јер ако би је дао, не би био родитељ и изгубио би душу.
Са неуропсихијатријског становишта, ово је дијагноза: агнозија (R 481, неспособност препознавања и схватања значења чулних утисака, селективно занемаривање одређених аспеката реалности). У питању је озбиљно неуролошко стање, које подразумева органско оштећење мозга (често дегенеративно и изискује даљу дијагностику, снимање магнетном резонанцом…).
Са аспекта православне психоанализе, ово је прелест, самообмана и гордиња, феномен компензације, као вид психолошке самоодбране (дао сам старију ћерку на силовање, да би ме оставили на миру, али то сад није битно, Бог је милостив и опростио ми је – јер млађу не дам, па макар ме на муке ставили, не дам своју православну душу ђаволу!).
Једини који не заборавља Маћедонију и стално је спомиње (ако те заборавим, Охриде, нека ме заборави десница моја!), остао је неуспешни политичар, Владан Вукосављевић. Треба му одати признање на томе, јер јесте глас вапијућег у пустињи (па макар неки мислили и да је шакал).
nismo suvereni, nego okupirani, sledi borba za slobodu
@Онорије АЕ Илирије
„Ко је рекао оно што си цитирао?“
Ако мислиш на „уцењеног појединца који је спреман да за шаку своје власти уништи свој народ и државу“, рецимо Стеван Гајић и Слободан Стојичевић на Хелмкасту у претходних пар седмица, Миломир Степић на Новом Стандарду прошле недеље. Немој да ме тераш да тражим временску ознаку.
„Ко је изрекао највећу Лаж о Косову?“
Ако мислиш на бајку о досељавању Срба, очигледно је многима тешко да се тога ослободе. Ево пре дан-два овде, у иначе занимљивом тексту о Цркви босанској, Марко Пејковић говори о доласку још некрштених Срба у Босну, и о Србима који су се наводно миграцијама касније појавили у залеђу (далматинском). А сличних примера је безброј.
За дневно-политичке потребе твоја прокламација српског идентитета, која би иначе морала да се учи у школама, мора да се сведе на језгровитост афоризма. Нешто попут, „ми смо овде били одувек (од последњег леденог доба)“, или „ми смо овде староседеоци“. То треба да буде афирмативна изјава, а не негација попут „није било сеобе народа“, јер онда почнеш да се заплићеш у то шта је сеоба, и шта је народ, и који народ, и када. А када кажеш „ми смо овде староседеоци“ онда једноставно одбијаш да се уплићеш у било какве дискусије о сеобама, осим научних.
Да ми не замери Евсевије, све ово горе се подједнако односи и на Маћедонију, јер је то само још један од наших крајева где смо подједнако староседеоци као и другде на Хлму.
@ ME
Штета што није било слуха за завршетак дефинисања српског идентитета. То је од непроцењиве важности за самосвест једног народа о самом себи. Зато су и биле тако жучне поједине реакције не само на његов садржај већ и на саму идеју да Срби уопште могу имати било какав идентитет. Са истим циљем се започиње пројекат који ће доказати да Срби немају ни своју генетику. Већ је од раније заковано да Срби (а ни остали Словени) немају чак ни порекло, да су тиква без корена која се појавила ниоткуда са трском за дисање.
Нажалост, већ знамо (како ко) како систем функционише од самог врха и како се постављају гејткипери који су чак и несвесни те своје улоге у филтрирању шта треба да види светлост дана а шта не. Српски идентитет, који је овде дефинисан (остало је пар ставки да прођу дискусију), је био у целини непознат више 95% српске интелигенције. Идеја је била да га барем једна половина разуме, прихвати и пропагира даље (као што кажеш до школе), ја бих рекао до обданишта са одговарајућим поједностављењима као и ‘радничко-сељачку’ верзију, са употребом актуелних делова у конкретној ситуацији, укључујући и слоганско-афоризмичку форму. Сада се користи само један делић, ишчупан из контекста, о косовском завету.
Свест о сопственом идентитету би била брана свим насртајима на српство и не бисмо имали садашњу конфузију у народу и подложност манипулацијама од стране корумпиране и бескрупулозне власти. Свест о идентитету подстиче храброст и спремност за жртву за своје потомке и будуће генерације. У супротном имамо кукавичлук чак и да се захтевају основна уставна и људска права. Не знам да ли је он генетски наследан ако схватимо да су најхрабрији и најбољи изгинули на Церу и Кајмакчалану и свим потоњим стратиштима а да су они преостали ти који преносе даље своје гене. Један од водећих ‘ауторских текстописаца’ ми је случајем рекао – суочени смо са Империјом а ми имамо своје породице. Није тиме мислио да ће бити убијен или послат на дугу робију већ на то да неће имати своју редовну месечну платицу.
Видео си колико је енергије уложено у очување једног радног места. И шта сад? Тај је још увек по питању старе српске историје на истим позицијама са оним који су хтели да га уклоне. Нема ни оца Саше да се јави. Могуће да му је предочен избор између сунчане Флориде, богате парохије и јутарње кафице са Меланијом с једне стране и неке забити где ће га шиптарска деца гађати камењем чим се појави.
Како би чак и у овом тренутку са великим закашњењем зазвучало када би неко званично изјавио да су Срби староседеоци KиMа од почетка света а Албанци дошли на Балкан у 11. веку а на Косово тек у 18 веку? Мислим да би то допрло и до ушију креатора оног ултиматума а што је још важније до ушију обичног пука који би коначно почео да поставља питања.
Ако ти је при руци последња верзија дефиниције српског идентитета могао би да је поновиш овде пре него што је прекрију сњегови, ружмарин и шаш.
@Онорије АЕ Илирије
“Не знам да ли је (кукавичлук) генетски наследан ако схватимо да су најхрабрији и најбољи изгинули на Церу и Кајмакчалану и свим потоњим стратиштима а да су они преостали ти који преносе даље своје гене.”
Врло занимљиво питање на које епигенетика покушава да одговори. Мој деда по оцу је један од тих који су преживели, можда зато што је био артиљерац а не пешадинац. (Али његов брат и прадеда по мајци нису преживели.) Ако ме питаш “како деда, па колико ти имаш година”, немам ја толико пуно година него су са очеве стране баш развукли размак међу генерацијама, делимично и због ратова. Разлика у годинама најстаријег и најмлађег детета тог деде са солунског фронта је преко 30. А ни мене мој отац није рано правио.
“Ако ти је при руци последња верзија дефиниције српског идентитета могао би да је поновиш овде пре него што је прекрију сњегови, ружмарин и шаш.”
Није, јер нисам мислио да ће бити потребе да је ја чувам, али могу. Ако поставиш линк на дискусију где је та дефиниција, или барем датум кад је објављен текст испод кога је коментар, копираћу је одмах у моје складиште података за сваки случај.