Осврт на закључке Марка Пејковића у тексту под насловом: „Црква босанска као канонски део СПЦ – непостојање богумила и насртаји римокатолика“, „Стање ствари”, 2. јануар 2023.

Извор: Стање ствари

Марко Пејковић (надаље: Аутор) указује да му је тај текст „сажетак“ објављеног чланка „Православна ‘Црква босанска’ као део Српске православне Цркве – Српско православље на полуострву Пељешцу и у Босни у средњем веку“ (Свети кнез Лазар, година XXIX, бр. 41/42 (107/108), (2021), 27-111). Уз то, како наводи, и један још увек непубликовани рад под називом „Билинопољска изјава као доказ православне Босне без богумила“.

На самом почетку Аутор истиче: „Овде ћу у најкраћим могућим цртама пренети оно што сам из та два рада одредио као суштински битно – било да се ради о налазима других научника, било о мојим корекцијама или допунама једног дела тих налаза“. У напомени под бр. 2 предлаже: „Ко буде желео, може у коментарима овог чланка да ми постави питања на која ћу у складу са мојим временом одговорити (о изворима које сам користио, потребним додатним појашњењима, упутима са моје стране и слично)“.

Начелно гледано, Аутор претенциозно гледа на резултате свог рада, а „налазе других научника“ потцењује. У вези с тим, за једног свог рецензента критичара каже: „Овде запањује одсуство контекстуалног тумачења историјских феномена од стране професионалног историчара“.

Такође начелно гледано, Ауторов текст обилује произвољностима, домишљањима, на основу којих изводи закључке за које му недостају утемељења у изворима. Зато се често служи изразима: „не можемо поуздано знати“; „по свему судећи“; „највероватније“;  „мање вероватно“: „мало је вероватно“; „можда“; „могуће је“.

Гледано одређеније, Аутор не зна да никада није постојала „Црква босанска“ (ecclesia bosnensis) као црквенојерархијска и литургијска установа. Јер да је постојала, била би убележена, као што су убележене све постојеће хришћанске цркве, у диптисима Цариградске патријаршије, или у списима званим Notitia episcopatum, тактикон, питакион, Ектесис неа.

Марко Пејковић: „Црква босанска“ као канонски део СПЦ – непостојање богумила и насртаји римокатолика

Сем тога, за све хришћанске цркве зна се ко их је основао и где им је седиште. Зато је Аутор дужан, пошто је већ умислио „Цркву босанску“ као црквенојерархијску и литургијску установу, да и те податке наведе.

У недостатку таквих података у изворима, Аутор „Цркву босанску“, познату из средњовековних извора као „црква“ која никакву црквенојерархијску и литургијску функцију нема, насилно изопачује. Та „црква“ је хијерархијски (не јерархијски), искључиво од лаика, односно световњака истакнутих правоверника састављена при дворовима босанских краљева и великаша – банова. Улога им је била саветодавна, арбитражна, судска, али и верска, у смислу да, као ревносни правоверници, штите своје господаре од утицаја римокатоличких мисионара, о чему има изворних података.

Као таква, „Црква босанска“ је нестала падом Босне под Турке 1463. године и од тада се уопште у писаним изворима не појављује. А да је била црквенојерархијска и литургијска установа надживела би пад под Турке као што је Српска православна црква наставила да постоји и после окупације Србије.

У „Босанску цркву“ Аутор је без иједног изворног податка уврстио протопопове, да би их на волшебан начин припојио Српској православној цркви, иако је у саставу ове одувек био православни српски народ Босне. Аутор за измишљене протопопове, као чланове „Босанске цркве“, каже да су „били епископски заменици и имали су сву част и функције епископа, осим права да рукополажу свештенике – тога ради су сви босански свештеници морали ићи у Рашку по рукоположење“. Мало даље, као да је заборавио којег права су лишени протопопови, наједном им приписује: „(обављање хиротоније босанских свештеника…)“, баснословећи о „Цркви босанској“ најпре под Охридском архиепскопијом, а потом под јурисдикцијом Српске православне цркве.

Аутор не прави разлику између древних богомила (изворни назив ум. богумила) као дуалиста и нових богомила Латина римокатолика, такође дуалиста по томе што противно Јеванђељу (Јн, 15, 26) уче да Дух Свети не исходи само од Оца, него су додали у 8. члану Символа вере и од Сина (Filioque). „Зато, кад Аутор пише: „Правих богумила у Босни никада није било“, из тога логично проистиче питање: А је ли било неправих богомила? Да, било их је. То су римокатолици. О њима као духоборцима, што значи – новим богомилима на читавом Балкану, пишу умни правоверници: Свети Симеон Солунски, Владислав Граматик, Никодим Химнограф и др. Аутор игнорише њихове списе, заокупљен идејом да средњовековну Босну представи са што мање присуства римокатолика и њихових мисионара, који настоје да правоверне Србе из „шизме“ врате у „праву вјеру“. Доказ за такву њихову мисију јесу поједини босански владари који су исказивали верност римском папи, с једне стране, и улога „Цркве босанске“ да се томе супротставља, с друге стране.

Аутор игнорише и оно што из Законоправила Светога Саве сазнајемо: „Богомили, то јест бабуни“ (глоса). А 42. глава има наслов: „О масалијанима, који се сада зову богомили-бабуни“. Бабун је, дакле, синоним за богомил. Зато се у Душановом Законику веома строго кажњава онај ко изговара бабунску реч, а та је реч Filioque, коју Свети Сава брише из Символа вере, јер су је додали јеретици Латини, како открива Теодосије животописац. Један од бабуна у Босни био је Стјепан II Котроманић, бан босански (1324-1353), који је управо као такав проклет у Пљеваљском Синодику православља. Примио је римокатоличку веру.

Пошто Аутор не разликује древне богомиле дуалисте од ових нових богомила дуалиста – духобораца, чиста произвољност је кад на основу Билинопољске изјаве извлачи смешан закључак: „Богумилска верска елита у Византији и Бугарској (па и на Западу) је знала да из страха од прогона понекад лицемерно поштује у јавности све оно што није иначе поштовала (крстове, иконе, храмове, светитеље, богослужења са Светом Тајном Причешћа), али две ствари апсолутно никада није поштовала, тј. практиковала. Чак ни у страху од прогона. Те две ствари су ношење обичне народне одеће и склапање брака (или остајање у браку, ако је брак склопљен пре примања богумилства). Богумилска елита је увек и свуда у историји носила дугу монашку одећу (ризу) и одбијала ступање или остајање у браку“.

Миодраг М. Петровић: Долазак папе у Србију и латинско богомилство

Свашта је тиме Аутор рекао, толико свашта да се питам да ли му је јасно то што је написао. О каквој елити је реч? Бугари су, на пример, масовно постали богомили у IX веку зато што су прихватили били римокатолички додатак  Filioque у Символу вере.

Аутор ме насумце сврстава у некакве „противнике богумилске тезе“; у, како каже, „антибогумилски табор“. И даље, дакле, тврдим, искључиво на основу писаних извора, да је у средњовековној Босни, као и у Србији, било богомила оличених у дуалистичком учењу римокатолика о Духу Светом, због чега су названи духоборцима у смислу нових богомила дуалиста. Насумце ми, такође, Аутор ставља у уста да антички смисао именице εκκλησία (ecclеsia) преносим као, како наводи „(скуп људи)“, покушавајући да оповргне и значење речи επίσκοπος пре појаве хришћанства, да би на основу свог виђења ствари и некакве комбинаторике закључио „да и световни аспект ‘Цркве босанске’ такође није препрека да се тврди како су њу чинила и свештена лица која нису били монаси, већ мирски свештеници“! Да ли су, услед такве комбинаторике Аутора, без доказа из извора, и „епископи“ као чланови „Цркве босанске“ били мирска „свештена лица“? Поклонићу веру његовој комбинаторици тек онда кад пронађе писане доказе о томе:

– ко је основао „Цркву босанску“?;

– де јој је било седиште?;

– да ли су њени чланови вршили неку црквенојерархијску и литургијску службу?;

– зашто постоји само до пада Босне под Турке 1463. године, како сам већ поменуо напред?

У немоћи да схвати стварно устројство и улогу „Цркве босанске“ Аутор произвољно, без изворног утемељења, пише: „Зато, једино што је контекстуално прихватљиво јесте тврдити да је ‘Црква босанска’ била догматски и канонски део Охрида и СПЦ (преко охридско-рашких протопопова и обавезне свештеничке хиротоније у Рашкој) али и са одређеним богослужбеним специфичностима и локалном етикецијом свештеничке хијерархије које су припадале искључиво Босни као засебној политичкој целини“.

Такво „тврђење“ Аутора тражи одговоре на многа питања, као на пример:

– Ако је „Црква босанска’ била догматски и канонски део Охрида и СПЦ…“ зашто су јој ове дозволиле да буде „са одређеним богослужбеним специфичностима и локалном етикецијом свештеничке хијерархије које су припадале искључиво Босни као засебној политичкој целини“?;

– Како схватити укрштање јурисдикција између „Охрида и СПЦ (преко охридско-рашких протопопова и обавезне свештеничке хиротоније у Рашкој“)?;

Таква врста црквеног устројства само у глави Аутора може да постоји, који самоуверено исписује нову црквену историју Босне, речима: „На основу свега изнетог, комплетира се мозаик верске историје Босне средњег века…“

Миодраг М. Петровић

Аутор је ископао нов лавиринт „Цркве босанске“, уз многе друге раније ископане лавиринте, почев од језуите Данијела Фарлатија, фрањевца Фрање Рачког и безброј њихових следбеника попут Јарослава Шидака, Д. Книвалда, Александра Соловјева, Симе Ћирковића, Џона Фајна, Драгољуба Драгојловића, П. Ћошковића. Неки од тих, на пример, Јарослав Шидак после много истраживачког рада одустали су да следе Фарлатија и Рачког. Схватили су да је питање „Цркве босанске“, „крстјана“, „богомила“ веома сложено и изискује мултидисциплинарни приступ. Очигледно немоћан да нађе одговоре у вези са тим питањима, Ј. Шидак пише: „Sudbina ‘Crkve bosanske’ i njezinih ‘krstjana’ utonula je zauvjek u šutnju jedne prošlosti koja je mrtva“ („Crkva bosanska“ i problem bogomilstva u Bosni, Zagreb 1940, 153).

Близу 800 библиографских јединица постоји у свету о „Цркви босанској“. Многи  од аутори радова у вези са том темом постали су доктори наука, професори, академици. Академика Симу Ћирковића сам, на пример, оштро критиковао док је био још у пуној снази, јер је многе генерације погрешно поучавао о „Цркви босанској“. Прижељкивао сам да ће ступити у дијалог. Знао је које сам све средњовековне изворе користио. Ни словом се није огласио. Уместо њега на сцени се појавио Марко Пејковић, чији закључци заиста уносе нову пометњу и своде се на баснословљење кад је реч о црквеној историји Босне. А да је то тако може се прочитати у мојим Одабраним радовима у шест књига, књига пета под насловом „Богомилсколатинска јерес, ‘Црква босанска’ и мухамеданство“, Београд 2013.

Узалуд се Аутор жести на свог рецензента који је са разлогом одбио његов рад за штампање. Питање је да ли би му и рад у часопису Свети кнез Лазар био објављен да је у Редакцији постојао зналац те материје.

Categories: Разномислије

Tags: БиХ, Марко Пејковић, Миодраг М. Петровић, Црква босанска, богумили