Миодраг М. Петровић: Долазак папе у Србију и латинско богомилство

Кад се све то има у виду и, посебно, ватиканска политика према Србима кроз читав средњи век до данас, онда се може рећи да су скучени и веома штетни видици српских политичара кад позивају римског папу да посети Србију

Проф. др Миодраг М. Петровић (Извор: Борба за веру)

Последњих година учестало се говори и пише о томе – да ли римски папа треба да дође у Србију и ко би од такве посете имао користи или штете. О томе воде дијалог позвани и непозвани; стручни и нестручни; православни и инославни. Сви се они могу сврстати у два основна табора, од којих један чине политичари, а други – црквени кругови.

Поједини српски политичари желе и позивају папу да посети Србију у знак захвалности што, с једне стране, Ватикан није признао самопроглашену „државу Косово“, која је разбојнички, уз помоћ НАТО силе, на челу са Америком, створена на територији Србије и, с друге стране, што ће се таквом посетом помоћи Србији да лакше постане чланица Европске уније.

Међутим, ко може сагледати задњу намеру Ватикана – не само према отцепљеном Косову и Метохији, него и према Србији, Балкану, Европи и читавом свету?

Папа Јован Павле Други, на пример, у договору са Геншером пресудно је утицао на растурање државе Југославије, као и на брзо међународно признање Словеније и Хрватске за независне државе. Услед тога, избили су крвави ратови у Хрватској против Срба, а убрзо и у Босни и Херцеговини.

Стратегија и благонаклоност папе према Албанцима и Косову посебно, пројављује се на разне начине:

– посетио је 1993. године Албанију када се, према писању шиптарског листа Бујку, у Тирани обрело мноштво Албанаца са Косова, Македоније, Црне Горе;

– издвојио је из Нунцијатуре у Београду призренског бискупа, чиме показује  да Косово не види у саставу Србије;

– „намерава да посети Косово и призна реалност на терену“, према изјави датој Хашиму Тачију који је недавно био у посети Ватикану;

– мајку Терезу, Албанку, која је видно утицала на Американце да Срби буду бомбардовани, прогласио је 2003. године блаженом;

– ћутке одобрава државама са већинским римокатоличким становништвом то што су признале „државу Косово“;

– префињеном дипломатијом потајно али издашно помаже Албанце политичаре на Косову, који су римокатоличке вере, какав је био Ругова, као и фратре какав је био Ђерђај Љуши, аутор већег броја књига о мајци Терези, и све то на штету Српске православне цркве којој је духовна колевка Косово и Метохија.

О неблагонаклоном ставу папа према Србима говоре многе чињенице, као на пример:

– одувек су наступали у духу прозелитизма, сматрајући Србе „шизматицима“ које треба „превјести у праву вјеру“, тј. римокатоличку;

– приликом вишебројних посета Хрватској, ниједном се из њихових уста није чула осуда стравично почињених тамо злочина према Србима у Другом светском рату и у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“;

– могу, а неће, помаком само малог прста да утичу на Хрвате да прогнаним Србима омогуће повратак; да им не плене имовину и живот не чине немогућим и др.

Садашњи надбискуп београдски, Станислав Хочевар, све то зна, али попут Пилата пере руке, бестидно изјављујући да католици у Србији нису криви за злодела Хрвата према Србима, и да католички верници у Србији с правом желе да им у посету дође „свети отац папа“. Занемарује чињеницу да су Хрвати у име римокатоличке вере чинили монструозне злочине. А његова вера и вера Хрвата је иста. Наивно се у име својих верника у Србији представља као безазлени пастир. Није му, међутим, непознато да је у току Другог светског рата, у Независној држави Хрватској под Павелићем и кардиналом Алојзијем Степинцем искорењивано православље до мере да је мученички убијено више стотина свештеника, три епископа, безброј верника који нису подлегли насилничком прекрштавању; опљачкано, попаљено или порушено преко 300 православних храмова и др.

На све то римски папа остаје глув, не показујући икакве знаке стида, а још мање кајања, стрпљиво чекајући дан када ће удовољити жељи Хрвата да им „блажени“ Алојзије Степинац буде проглашен за „свеца“. Управо ради тога је папа Франциско предложио, а Српска православна црква прихватила да се образује „Мешовита комисија“ са задатком да се расветли лик и улога кардинала Алојзија Степинца у усташкој Павелићевој Независној држави Хрватској током Другог светског рата. Реч је, у ствари, о „Мешовитој комисији“ састављеној од римокатолика Хрвата и православних Срба. Са стране Хрвата учествују: један кардинал, два бискупа и два историчара, а са стране Срба: два митрополита, два епископа и један лаик професор. Независно од питања стручности или екуменистичке и папофилске наклоњености, чланови комисије са српске стране би требало да се запитају где су били, односно зашто нису употребљени и при проглашењу истог Алојзија Степинца за „блаженог“, а укључују се у тај процес тек кад га Хрвати желе за „светог“. Није тешко проникнути куда то води.

Од чланова „Мешовите комисије“ са стране Српске цркве зна се, на пример, да су митрополит Амфилохије и епископ бачки Иринеј примили од папе крст и прстен; да је митрополит Амфилохије ласкаво папи Франциску рекао да га подсећа на патријарха Павла; да митрополит Порфирије љуби папи руку; да су сви они одступили од вековима устаљених начина вршења Свете литургије и др.

Ако се уз напред речено има у виду и чињеница да су сви чланови Светог архијерејског синода, први пут у историји Српске цркве, гостовали у Загребу, где су са хрватским кардиналом и бискупима  седели у сали са окаченом изнад њих сликом Алојзија Степинца, онда је јасно какву ће корист извући Хрвати од учешћа српских архијереја у „Мешовитој комисији“. Не треба сумњати у то да ће Ватикан Степинца свакако прогласити за „свеца“ и независно од тога што ће се измислити да је учинио неко исцелитељско чудо (један од услова за светитељство), и независно од тога што не постоји општа свест о томе да је он заиста „светац“ (такође један од услова за светитељство). Иначе је познато да Ватикан лако фабрикује свеце. Само папа Јован Павле Други је за време свог понтификата, према писању британског листа Тајм, произвео чак 476 „светитеља“. За Хрвате је важно да остане записано да је у том чину, преко католичко-православне комисије, учествовала и Српска православна црква. Онај ко са њима вади мед, тај прсте лиже, тј. на истом је послу ради „зближавања“.

Шта је требало да у том случају уради Српска православна црква? Да одбије папин предлог, а да образује посебан одбор уистину стручних чланова, чија би студиозна истраживања објавила у посебном зборнику. Њено учествовање у „Мешовитој комисији“ ничим не може да се правда. Апсолутно је у супротности са канонским учењем и читавом православном црквеном праксом.

Као што за православне Србе у Хрватској папа никакво добро није учинио, тако ни за Србе на Косову и Метохији не хаје. Напротив. Својим држањем, у ствари, показује непријатељски став према труду Српске православне цркве тамо. Исти став је испољио и у случају „Македонске цркве“, чију делегацију, упркос Србима, сваке године на дан свете браће Ћирила и Методија свечано дочекује у Ватикану.

И по томе се може закључити зашто онолика злодела римокатолика Хрвата нису узнемирила папино срце, нити дотакла његову савест да затражи, пред Богом и православним Србима, опроштај. Али је зато, за разлику од таквог става када се ради о стравичним злочинима почињеним од стране римокатолика над Србима, недавно у Ирској папа Франциско, према писању Политике од 10. септембра 2018. године, „имао нимало пријатне сусрете са жртвама које су сексуално злостављали свештеници“. Због тога је био принуђен да „тамошњим верницима поручи да се стиди због онога што су у тој земљи радили поједини прелати и да моли за опроштај“. Тих гнусности се наводно стиди, а не стиди се због мора проливене у Хрватској српске крви од детета у мајчиној утроби и деце у концентрационим логорима до изнемоглих стараца или инвалида, па просветних радника и свештених лица само зато што су друге вере и народности. Другим речима, за жртве „сексуалних злостављања“ од стране римокатоличких фратара, папа је по нужди испољио некакав осећај одговорности, али за безбројне зликовачке наступе Хрвата какав је, на пример, био наступ фратра Срећка Перића, с пролећа 1941. године, не узбуђује се, иако је овај крволочно започео проливање српске крви изјавом: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре закољите моју сестру која је удата за Србина. Када завршите посао дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам сви греси бити опроштени“!

Зато папа за сва времена треба да је непожељан на тлу српске земље, из које навире и на будност опомиње невино проливена света српска крв.

Кад се све то има у виду и, посебно, ватиканска политика према Србима кроз читав средњи век до данас, онда се може рећи да су скучени и веома штетни видици српских политичара кад позивају римског папу да посети Србију.

Много више, и пре него политичарима, може се замерити појединим истакнутим представницима али и телима у Српској православној цркви кад се говори о посети римског папе Србији. Злоупотребљене су давно изречене (1984) у Јасеновцу речи патријарха српског Германа: „Браћо, да праштамо морамо, јер то је јеванђелска заповест, али да заборављамо не можемо“.

Учестало ту изреку, као какву крилатицу, понављају у измењеном облику, како црквени људи тако и политичари, посебно новинари. Обично је овако преносе: „Дужни смо да опростимо, али не и да заборавимо“. Тако погрешно схваћен „опроштај“ ставља се у службу екуменизма и римокатоличког учења о папском примату, односно о првенству папе у читавом хришћанском свету. У том смислу је обнародована и  Енциклика папе Јована Павла Другог Да сви једно буду, у којој се садржина своди углавном на то –  да се римски папа, као наследник апостола Петра, никада неће одрећи учења о томе да му је одозго дата улога објединитеља, што ће рећи – само у његово име се може разумети екуменизам ради којег се и води међухришћански дијалог.

Опростити а не заборавити није у складу са Јеванђелском науком, по којој,  опроштено се не памти, јер ако се памти, није опроштено. Кад се каже да треба праштати „седамдесет пута седам“ (Мт 18, 22) то значи да је нешто скроз наскроз опроштено, то јест, избрисано, непостојеће, што искључује и обесмишљава било какав незаборав.

Али коме се прашта? Ономе ко се каје и тражи опроштај. У противном, опроштај се своди на „бацање бисера пред свиње“ (Мт 7, 6). Папа римски се не каје, нити има стварни осећај кривице за злодела његових верника према Србима. Зато је исувише наивно, а и смешно то што се у српским црквеним круговима чује да доласку папе у Србију мора да претходи његов одлазак у Јасеновац и јавно кајање за све злочине које су Хрвати, као римокатолици, починили Србима. Папи чак не би ни било тешко да, ради виших ватиканских циљева, и одглуми такву улогу, али Хрвати не дозвољавају да им неко удара на „понос“ и „херојство“ изграђено зверствима. Они који од папе очекују тако нешто, не схватају да се за давање опроштаја питају жртве. Када су 1987. године новинари питали Херцога – који је у име Владе Израела дошао био у званичну посету Немачкој (тада сам био на студијском боравку у Франкфурту на Мајни) – да ли Јевреји могу да опросте Немцима за Холокауст, одговорио је: „За то морате да питате жртве“.

Крволочна злодела Хрвата на Србима, дакле, не могу се праштати позивањем на Јеванђеље. Јер у молитви Господњој Оче наш оно „опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим“ подразумева да смо и ми, Срби, дужници Хрватима. По чему? Само по томе што смо православне вере и друге народносне свести, односно по томе што не прихватамо наметање њихове јеретичке римокатоличке вере. Зато треба једном за свагда схватити, у овом случају, сву бесмисленост фразе: „Дужни смо да опростимо, али не и да заборавимо“. Праштање и заборав чине склад, али праштање и незаборављање опроштеног злодела су две суште супротности, јер незаборављање обесмишљава праштање.

Таква наказна фраза стављена је у службу екуменизма. У том смислу су злоупотребљене и јеванђелске речи „да сви једно буду“ (Јн 17, 21), најпре од стране римокатолика, а по угледу на њих, и од стране православних. Српска православна црква је, нпр., те јеванђелске речи уткала у свој најновији „Предлог Устава“ у смислу и духу „зближавања“, односно уједињења са римокатолицима, али и са другим званим хришћанима. Јер се очекује да ће се сви, најзад, слити у један левак који се зове „Католичка црква“, зато што, према одлукама Другог ватиканског концила, само кроз њу, „која је за све заједничко средство спасења, могуће је добити сву пуноћу спасоносних средстава“, и зато што она представља „једно тело Христово, у које треба да уђу сви који на неки начин припадају народу Божјем“. Реч је, према римокатоличком учењу, о „јединству које је Христос од почетка дао Својој Цркви које, верујемо, неодузимљиво почива у Католичкој цркви“. Зато се никада и нипошто Римокатоличка црква неће одрећи свог учења о врховној улози папе у хришћанству, као наследника апостола Петра.

Христова порука „да сви једно буду“ не значи бити једно у љубави и ради љубави само, него, превасходно, у истини, јер једино ова ослобађа, односно чини човека слободним и рађа љубав. Како могу бити једно: правоверник и кривоверник; џелат и жртва; светлост и тама?! Али ватиканска „црквена“ идеологија, која се своди на префињену дипломатију, мири све крајности, задовољавајући се стремљењима усмереним само ка „Светој столици“. „Стремљење сваке хришћанске заједнице ка јединству једнако је њеној верности Јеванђељу“, каже се у тач. 15. поменуте папске Енциклике.

У Српској православној цркви та „стремљења“ се пројављују у разним видовима – од рукољуба, примања благослова и папских знамења; благонаклоних изјава према папи и римокатолицизму уопште; вођења маратонских јалових дијалога у мешовитим православно-католичким комисијама; од заразе екуменистичким, боље рећи, свејеретичким учењима на Богословском факултету у Београду, до прихватања од стране Светог архијерејског синода да, на предлог папе Франциска, одреди комисију за учествовање у мешовитој српско-хрватској комисији, о чему је било речи напред.

Одавно пратим екуменистичко и папофилско продирање у Српску православну цркву. Изненадио сам се гледајући телевизијску слику како, нпр., Прибислав Симић, бивши професор и декан Богословског факултета у Београду, испред улаза у Патријаршију љуби руку београдском надбискупу др Францу Перку. Због неговања екуменизма и папофилства, тај факултет сам назвао „радионицом зла“. На њему се поступно потискивао вековни светоотачки дух православља до мере да данас тамо превладава дух римокатолицизма и протестантизма, сведен на слободоумље, изражено речима: „Све је дозвољено, важна је љубав само“! У име те љубави и опортунизма, а зарад екуменизма, боље рећи – свејереси, жртвује се чак и истина садржана у Јеванђељу и православним догматима. Последица тога су: слабљење вере, укидање поста, причешћивање светим даровима без припреме, кварење свете литургије и др.

Зато римокатолицима није више потребно, као ранијих векова, да се много труде у настојању да православне из „шизме“ преведу у своју веру, како кажу, „једину праву вјеру“. Умножили су се у Српској православној цркви папофили који уместо њих и за њихов рачун обављају послове. Један од тих је свештеник Зоран Ђуровић, ватикански васпитаник који, као такав, вреба сваку прилику да се надмено изрази против сваког ко није латиномислећи и држи се правоверја. Иза њега стоје разне информативне и научне римокатоличке институције које га снабдевају потребним подацима, а он, услед скромних интелектуалних и стручних способности, по оној народној, „пева песму оног чији хлеб једе“.

Недавно је свештеник Зоран Ђуровић устао против текста др Јелене Георгијевне Пономарјове, под насловом Црни или римски папа. Свој текст насловио је: „‘Борба за веру’, сајт који се држи језуитске ‘циљ оправдава средство’“. Тим поводом се обрушио на сајт „Борба за веру“, приказујући га да „мало лажуцка“, да „као неисцрпни рудник“ има „методологију Борбаша“; да ови „користе ‘језуитску’ тактику“ и др. При томе много мудрује, објашњавајући, с једне стране, порекло и значење изреке која се приписује језуитима: Циљ оправдава средство и, с друге стране, порекло и значење имена Франциско.

Тачно је да је Овидије изрекао мисао: Exitus acta probat (Ovidius – Her. 2, 85) и њено значење није „циљ оправдава средство“, него „Исход показује дело“, односно: „По концу се (тј. по крају) се дело суди“. Али независно од тога, свештеник Зоран Ђуровић превише мудрује у духу латинске лукавости, која се, у ствари, у другима рађа а преко њега се само преноси, иако апостол Павле саветује да не треба мудровати више него што је потребно мудровати. У својству „латинске трубе“, посластица му је да се окоми на ствари које одишу српством и православљем. То потврђује он сам и реченицом: „Код нас Срба, пошто смо талентована нација, успели смо да се збунимо и како се зове папа. Чак је и информативна служба СПЦ прихватила хрватско читање, вероватно под наитијем Духа Светога“. Уз то пише: „Да је лупетање постало као добар дан у Србији…“ Питам се: чему толика иронија, проткана мржњом?!

Ево још неких његових „бисера“ који говоре о томе колико се ставља у службу римокатолицизма. Наиме, тежи да сроза ауторитет православних помесних цркава: „Руска црква препуна КГБ кадрова, СПЦ потресена секс-финансијским аферама, Бугарска која вероватно има неке свештенике који нису под контролом тајне полиције, Румунска са којом Српска хоће да се расколи, Грчка која пати од хомосексуалних афера и других скандала, али и сама Света Гора са Есфигменом и отуђењем имовине (игуман Ватопеда Јефрем) итд. У Србији је испало, нпр. у анкети од пре неку годину, где су се грађани изјашњавали да ли су верујући, око 120% верујућих… ја као парохијски свештеник могу рећи да можда чак 1% парохијана верује у васкрсење из мртвих. Можда би се у целој Србији, по мојој скромној и оптимистичкој процени, могло доћи до 4-5 верујућих (!!!). Ко је видео папину посету Бразилу – наставља свештеник Зоран Ђуровић –  стиче се утисак да тамо ствари нису толико лоше, а поготово не међу омладином…“ Као „јаку медијску слику“ папе Франциска, истиче да је „народни човек и да је непосредан, срдачан, једноставан, једном речју Јеванђелски“, додајући да „Пономарјова не помиње да кардинал Бергољо није имао свог возача (а у СПЦ, тек да поменем – наставља он – нема ниједног владике без личног возача), а сам је и кувао“.

Поред таквог свештеника право је чудо што, по његовим речима, „можда чак 1% парохијана верује у васкрсење из мртвих“. На велику жалост, епископи папофили награђују сличне њему свештенике, док оне праве, којих бројно није мало, држе скрајнутим, запостављеним, зато што нису латиномислећи, тј. не раде против православља, а у корист екуменизма.

Безброј примера може да се наведе, који говоре да је за римокатолике језуитски приступ „циљ оправдава средство“ веома заступљен. Можда је по схватањима свештеника Зорана Ђуровића, који је инструмент у рукама својих господара, добра ствар, на пример, то што је у београдском римокатоличком храму урађена фреска са ликовима: Свети Методије (брат Светог Ћирила), Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава Српски. То је тако, иако је Римокатоличка црква, на Сплитском сабору 1059. године,  Светог Методија осудила као јеретика; иако је Свети Симеон Мироточиви (као Немања, 1166 – 1196) сазвао Сабор, фреском представљен у Сопоћанима, на којем он председава, а испред њега лево и десно, тј. одвојено, стоје у јасно различитим одеждама православни и Латини – „нови“ богомили, на том Сабору осуђени као јеретици; иако је Свети Сава и списима Латине представљао као јеретике. Али за римокатолике важан је циљ, а не средство. Јер, ту фреску у београдском римокатоличком храму београдска телевизија, кад се о Божићу и Васкрсу служи миса, више пута преноси, као што истовремено преноси и присуство обично викарног епископа и других свештених лица из Патријаршије. Можда је и то недавно, тачније 3. августа 2018. године,  дало повода патријарху српском Иринеју да захвали београдском надбискупу Станиславу Хочевару „на посети и његовим напорима на неговању добрих међухришћанских односа“.

Шта римокатолици у Србији постижу са таквом фреском? Много. Јер, неупућени православни верници, гледајући ту фреску, обично кажу: „Па ето, исто смо“. Још кад виде да и православна свештена лица присуствују на миси и чују да је у њихову (београдску) мису уткано понешто и из православне литургије, на црквенословенском језику, све више разумевања имају за „сједињење“.

Е сада, када сам се дотакао Латина као „нових“ богомила, познатих углавном и под именом: бабуни, кудугери, азимити, о чему сам у више наврата писао на основу разних средњовековних српскословенских и византијских извора, дужан сам да кажем да нисам имао намеру да се осврћем на текст свештеника Зорна Ђуровића, објављен у Теолошким погледима XLVII (2/2014), стр. 349 – 404. Наслов тог текста који је срочен у Риму 22. 11. 2013. године, гласи: „О тези Миодрага Петровића да су богомили из српско-византијских средњовековних извора Латини“.

Ево неколико начелних образложења због којих тај текст није заслуживао да пишем одговор:

– уз име Зорана Ђуровића као, тобоже, аутора, стоји написано: „Патристички институт Августинајанум, Рим“;

– Зоран Ђуровић, кога лично знам, нестручан је и неспособан да проучава средњовековне изворе у вези са том темом;- по неуједначеном стилу и саставу види се да су најмање два лица састављала тај текст;

– „Патристички институт Августинијанум“ у Риму уложио је велики труд да довијањем релативизује и оспори неоспориве средњовековне изворне податке о Латинима као духоборцима, дуалистима, богомилима, бабунима, катарима, кудугерима, азимитима (а не азаматима како погрешно пишу на стр. 366);

– у њихов текст побочно су уткани извори који суштински немају везе са изворима које сам користио; као да им је циљ био да читаоце засене својом преученошћу;

– мешају, односно не разликују старе списе о јересима од новопојављених, актуелних јеретичких учења;

– своју немоћ, после много извртања суштинских изворних података, исказали су реченицом: „Једина несигурност око употребе речи ‘бабуни’, као синонима за Латине, постоји у тексту Константина Философа Костенечког, али се и она може протумачити у сагласности са свим осталим сведочанствима, а не нужно у кључу Миодрага Петровића“ (стр. 351). Из тога није тешко закључити то – да су аутори раније препреке, на које су наилазили, успевали да превазилазе уобичајеном латинском комбинаториком, али кад су наишли на Константина Философа Костенечког, овај им је пореметио сва ранија довијања. Верујем да су тога свесни прави аутори, због чега су као аутора истакли недоученог Зорана Ђуровића, који свом имену није, из њему знаних разлога, придодао достојанство „свештеник“.

Права наука не трпи ласкања, дипломатију и довијања каква су аутори текста у Риму, можда уз стручну помоћ епископа бачког др Иринеја, ставили под плашт који се зове Зоран Ђуровић. Заиста ми не ласка што о мени пишу овако: „Последње две деценије стваралаштва, Миодраг Петровић, један од најзначајнијих савремених српских историчара, експерт за византијско и српско средњовековно право, ванредан познавалац старословенског и из њега изведених варијанти, као и зналац неопходних грчког и латинског, посветио се, између осталог, развијању једне надасве оригиналне тезе – која је прошла са мање одјека, тј. без нарочитог проблематизовања, а била оберучке прихваћена из одређених научних кругова, а која мени изгледа више него неодрживом – која вели да су богомили који се помињу у српским и византијским средњовековним изворима у ствари Латини (римокатолици, како их многи православни аутори, следећи протестантску номенклатуру, називају; код мене су углавном католици)“ (стр. 351). И наставља(ју): „Теза је развијена у више чланака, тако да ћу ја, са моје стране, настојати да је реконструишем заједно са аргументима који је прате. Надам се да нећу погрешно интерпретирати Петровићеву мисао, али нећу моћи и све побочне аргументе навести због ограниченог простора(?!), иако мислим да би то додатно разјаснило ствар. Такође се нећу расплињивати у повезаним дискусијама и укључивати мноштво других аутора и њихова мишљења у погледу ове теме, као што се нећу бавити типично историјским питањима (?). Петровић је већ више него задовољавајуће дефинисао in statu quo nunc само питање, као што је и дао неопходне изворе и библиографске одреднице. Према томе, моја дискусија  се ограничава (?) на тезу, поједностављено дефинисану: бог(у)мили су Латини“ (стр. 351-352).

Карактеристична је произвољност и хаотичност аутора на стр. 352, нап. 2: „Петровић ће прецизирати: римокатолици ће најчешће називати православне: манихејци, патарени, шизматици (то би била имена из латинских извора), док ће византијско-словенски извори њих називати: крстјани, богомили, кудугери и бабуни (Петровић, „Кудугери“, 61). Ја ову класификацију – наставља Ђуровић – узимам са резервом, како ће се видети из даљег рада“.

Таква домишљања и подметања озбиљан научник никада себи не би дозволио. Ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија.

Зоран Ђуровић и његови истомишљеници негодују што Латине називам „новим“ богомилима, за шта дају коментар: „Петровић Латине назива ‘новим’ богомилима и као да жели да тај назив презентира као синтагму постојећу у изворима, али је она тамо апсолутно непостојећа и плод је само његових конструкција“ (стр. 353).

Свети Симеон Солунски у конкретном случају говори о садашњим, а не о старим богомилима. Недвосмислено упозорава на будност од јеретика који су „сада“ (Migne PG 155, col. 65). Посматрано временски, језички и логички, оно што је „сада“ у односу на нешто што је било некада не може бити старо него ново. Изричит је Свети Симеон Солунски: „Данас, дакле, међу званим хришћанима јеретицима не постоје иконоборци, изузев гнусне завере безбожних богомила које уопште не треба звати хришћанима…“ (Migne PG 155, col.89). Објашњава и зашто су иконоборци: „Они, претварајући све у новотарију, како је речено, и свете иконе често, мимо установљеног, на други начин приказују“ (Migne PG 155, col. 112). Тих „званих хришћана“, правим хришћанима (крстјанима), смета јерес. Због тога и пише „о новотаријама Латина у догматима и у најсветијем Символу“ (вере) (Migne PG 155, col. 120); због тога и упозорава: „Потребно нам је, дакле, да будемо обазриви кад се ради о општењу са њима, а кад се ради о званом уједињењу, то добро треба да се испита“ (Migne PG 155, col. 141). Реч је, дакле, о евентуалном „уједињењу“ не са негдашњим богомилима, него са садашњим, што уистину значи – новима богомилима, Латинима.

Засметало је Зорану Ђуровићу и његовим истомишљеницима одредница „нови“ богомили, а јаче би било да сам употребио, уместо „нови“, Симеонов прилог за време „сада“ у форми „садашњи“, јер они и данас постоје.

Све напред, што је пренето из списа Светог Симеона Солунског (и више од тога), Зоран Ђуровић и они иза њега коректно преносе, али дају своја тумачења, пуна довијања, смешне комбинаторике, софизама – све са намером да изворне аргументе разводне, бранећи Латине. Ипак признају: „Пре него што пређем на анализу тих текстова, имао бих две премисе: а) ни најмање не сумњам у Симеонов искрени антилатинизам, б) Петровићев текст изгледа конзистентан сам по себи. Тачно је да су реченице Симеонове и да нису погрешно преведене – само је проблем што један део њих немају никакве везе са својим изворним контекстом него су као тесере убачене у Петровићев мозаик…“ (стр. 372).

Шта је мени било и остало као битно при истицању наведених речи из Симеоновог списа Дијалог у Христу против јереси? Да се види колико сагласја са тим подацима има у српским изворима, насталим знатно раније. Много пре Светог Симеона Солунског, на пример, Свети Сава Српски чисти на Жичком сабору (1221) Символ вере од латинске кварежи која је садржана у једној речи – Filioque, иако се аутори сроченог текста у Риму теше закључком да „Сава на сабору у Жичи не именује Латине“ (стр. 396). При томе, заобилазе речи Савиног животописца Теодосија кад говори о Сабору у Жичи, Савиној улози и кваритељима вере: „… А онима који су крштени у латинској јереси такође уз претходно проклињање њихове зле јереси, и исповедања Обрасца вере прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати и за вернике са нама имати“ (Теодосије, Живот, стр. 91).

И Константин Философ Костенечки, називајући Латине бабунима, истиче разна њихова застрањивања као „бабунска“, од којих је највеће оно које се односи на кршење Символа вере, односно на „бабунску реч“, како то цар Душан каже у свом Законику, а та реч је једна – Filioque. Међутим, Римљани, аутори текста покушавају да, типичним латинским мудровањем, помуте садржину једнине „бабунска реч“ са множином „речи“, не схватајући да се оно (нека бабунска) односи на многа латинска застрањивања у обичајима и живљењу уопште. Ипак, исти ти латиномислећи аутори слично констатују речима: „Напокон, велим, срећемо се са озбиљним аргументом, јер је заиста у овом поглављу (код Јагића, cap. 29, pp. 453-458) Константин приметио опасност од вере и обичаја западњака, тако да се овде критикује кршење Символа вере, једење крви…“ (стр. 390).

Један од основних разлога што сам оценио да није потребно да на такав текст одговарам јесте и чињеница да његови аутори, у ствари, полемишући, нису свесни колико потврђују истинитост изворних података и закључака које сам из њих извео. Није без основа академик Добрица Ћосић у разговору са академиком Милорадом Екмечићем изјавио: „Ако има открића у историографији овога века, то је то“.

Свесни своје немоћи наспрам јачине извора, Римљани су се послужили лукавством тако што су за аутора подметнули свог послушника Зорана Ђуровића, а за објављивање часопис Теолошки погледи, чији је издавач „Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве“. Из Синода и преко њега ништа се не објављује ако „благослов“ не да епископ бачки др Иринеј.* Ништа ново. Средство је важно за постизање циља, односно „циљ оправдава средство“.

Никада ми није било важно то – ко објављује текст, него је ли истинито оно што објављени текст садржи. И никада ми жеља није била да своје радове објављујем под окриљем звучних научних институција.

Овај текст прво дајем да се објави на сајту „Борба за веру“, зато што за њега Зоран Ђуровић каже да „нема никакве научне озбиљности“ (стр. 353, нап. 5).

Зорану Ђуровићу остављам на вољу да се надовеже ако жели да његова буде последња. Обично из одбране једне неистине роде се најмање две нове неистине. Немам више намеру да одвајам време науштрб других важних послова које, надам се уз помоћ Божју, нећу оставити незаокружене. Уосталом, није паметно рвати се са људима који своје православно учење презиру, а туђе учење прецењују и усвајају. Већ сам једном у вези са другим случајем, истакао поучност оне народне: „Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“.

___________

*Овај је свом возачу, на путу од Београда према Новом Саду, рекао да треба проверити то што Петровић пише о богомилима.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Борба за веру, 25. 9. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

4 replies

  1. Радост је угледати и угледати се на истину ваплоћеној у слово, а то јесте ово писмено што прочитах… На образ и част господину Петровићу, честито Вам било !

    Свиђа ми се

  2. Да је добро сусрести се са Папом или Га позвати у госте, то би, већ
    одавно, урадио Свети Сава!
    Сваки теолошки разговор са Папом има смисла, само ако жели да
    се врати у Православље, по речима румунског старца Арсенија
    Папачока, а све друго је бесмислено и бескорисно.
    Ко на Папу пристане – боље да га нестане!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Неке ствари просто иду са годинама: Искуство ме је научило да разликујем увод, разраду, циљ, скривени циљ… Као када неко нпр. похвално говори о вама а после тражи паре на зајам, или аутомеханичар који срдачни разговор о утакмици завршава високим рачуном за поправку дела аутомобила за који нисте ни знали да се покварио.
    Да пређем на ствар.
    Професор Петровић после јако дугачког увода (око 60% текста по слободној процени) у коме се говори о могућности папине посете Србији, па затим преко усташких злочина, кољача Срећка Перића, Степинца, разочарања у Прибислава Симића итд. итд. долази до онога што би требало, ваљда, да буде најважније у тексту: одбрана његове теорије да су римокатолици у ствари богумили.
    Увод, када би се издвојио и посматрао независно, могао би да буде и текст са којим бих можда и могао да се сложим. Али, он овде у тексту једноставно има функцију „појачавања аргумената“ ономе што следи у наставку. И то је оно што ми се не свиђа.
    Професорову расправу са о. Зораном Ђуровићем – оставићемо њима двојици, па нек се препуцавају до миле воље, сваки у складу са својим карактером и већ стеченом интернет репутацијом.
    Босански муслимани су већ поодавно труде да присвоје богумиле, измишљајући некакво њихово манихејство, итд. Иде се дотле да се они чак приказују као претече ислама. Са друге стране, римокатоличка црква стрпљиво „штанцује“ радове где се становништво средњовековне Босне приказује као окренуто Риму.
    Оно што хоћу да кажем је да ова неубедљива и јако „натегнута“ теза професора Петровић последично одваја од Срба једну грану њиховог хришћанства – богумиле – вероватно локалне хришћане који су се замерили Риму и Константинопољу не толико својим исповедањем вере колико непризнавањем Римске и Ромејске власти.
    То што смо до дан данас своје православље поистовећивали са Источним Римским царством (тзв. Византијом) је грешка која управо ових дана долази на наплату и то у Украјини.
    Руси су смогли снаге да отворе богословски дијалог са нпр. својим староверцима, док ће код нас још требати богословске и научне храбрости да се проблем богумила и њиховог раскола (па и прогона) погледа у другом светлу.


    https://polldaddy.com/js/rating/rating.js

    Свиђа ми се

  4. Десанка Максимовић у збирци песама ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ :
    ЗА ЉУДЕ КОЈИ ЈАСНО ВИДЕ
    Царе Душане,
    за људе на раскршћу
    између алфа и омега,
    између Запада и Оријента,
    којима се чини
    и у Византу да нешто труне,
    и у Млецима да нешто цвета ;
    за оне којима и леви и десни
    противник буде,
    за људе који ником нису прави
    јер јасно виде
    и властелина и себра ;
    за оне на које иконокласти
    подижу хајке,
    а иконоборци их чекају
    из заседа,
    за људе о којима патријарси
    говоре да су богумили,
    а богумили
    да су изневерили прво хришћанство ;
    за човека који се опире сили
    па долазила од Скита или од Хуна,
    или јој у залеђини било царство,
    или је вршила над човеком
    шака бабуна.


    https://polldaddy.com/js/rating/rating.js

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s