Могу да замислим тај скуп креатура, навиклих да подешавају стварност према својим жељама, затечене у немоћи пред тако немоћним противником као што су дивље патке

Драган Крстић, Матарушка бања, Сабор психолога Србије, 17. 4. 1975. (Фото: Приватна архива/Стела поларе)

23. IV 1979. Кружи по граду једна прича, кажу да је истинита, да се догађај који се описује стварно одиграо, али прича се говори и разуме као виц, а главна тежина вица лежи у реалности догађаја који га чине. Прича је, као и сваки виц, на граници реалног и имагинарног, схизофреног и рационалног, али и на граници комичног и трагичног – с оне стране смејача увек лежи нека трагична мора.

Драган Крстић: Србија у статусу окупиране земље, али историја показује да су Срби у часовима својих великих криза показивали историјски смисао (1966)

Диктатор прерушен у „председника“ пошао је у лов, овог пута на дивље патке, које је много теже „организовати“ да их председник убије (пошто он мора имати највећи улов у сваком лову). Такав аранжман се може доста успешно направити са мечкама, јеленима, срндаћима, којима се у храну по ловиштима стављају седативи (мечкама месо са алкохолом, добром ракијом), а затим се те успорене животиње нагоне на цев, где обично и завршавају као трофеј увек чилог, способног, виталног диктатора. Са паткама, међутим, још дивљим, ствари су увек „организационо“ биле мање извесне, обично су остали „саборци друга Тита“ имали задатак да опколе јато и да пуцају на начин који утерује патке у правцу диктаторове цеви. То су урадили и овог пута, птице су налетале једна за другом на цев увек младог диктатора, овај је пуцао, пуцао, патке су пролетале, пролетале, и као за пакост, ниједна није падала. То је верне саборце јако забринуло, цела „организација“ је отишла некако укриво, дивље патке су биле недисциплиноване, заиста су дивље, и онда се један од виспренијих сабораца сетио шта треба да ради, јер је поента у оваквом лову увек била у завршном аранжману, приликом пребројавања улова. Стао је умилно поред свог драгог председника, друга Тита, и кад год је диктатор опаљивао пушку викао: „Погођена, мртва, а лети, пашће сигурно!“ Баш тако, мртва, а лети, и свима се то чинило сасвим логичним, а нарочито пребројавање одстрељених патки на крају лова, које је показало да је председник и овог пута био ненадмашан, да је његов улов највећи. Прикупљали су патке које су падале унаоколо, оне су тамо морале пасти, само са неким закашњењем од председникове пушке, ништа не може бити логичније од чињенице да у заједничком лову председник има највећи улов, тиме се објашњава и онај необични феномен да мртва патка може да лети, сада се ствари постављају на своје место и постају сасвим логичне, мртва патка само привремено наставља да лети, али затим мора пасти, погођена од неумитног метка председника, који је и овог пута показао да је најбољи у свему, па и у лову на дивље патке. Тек тада, када је задовољена основна пропозиција, усрећено и весело друштво отишло је на гозбу, која се највећим делом састојала од патака које је председник уловио, са понеком патком коју је снисходљиво устрелио понеко из ловачке дружине.

Јосип Броз у Карађорђеву (Фото: Архив Времена)

Прича се изговара нешто другачије но што сам навео, тежиште је на окружењу диктатора, на декору, који не чине само неразумљиве патке, већ и људи, у контексту сасвим разумљиви, као у неком савременом театру апсурда, а највише се задржава на гротескном јаднику-послушнику, једном од најприснијих сарадника диктатора, који из петних жила виче, како би га и наглуви диктатор чуо, „… мртва, а лети…“, и цео људски декор био је у складу с том сценом, за разлику од патака, дивљих, непослушних, неразумљивих, али на крају је све постало разумљиво, логично. Ту драматичну и карикатуралну причу морао сам видети као категоријални поремећај, па сам је и превукао на то тежиште, нисам могао другачије, урадио сам то, сада видим, и у покушају да опишем како се она прича, с нагласком на гротески, а и тај део сам свео на проблем поремећаја у логичким категоријама и схизоидности мишљења. Одмах, током слушања, превео сам је на проблем категорија и димензија психичког, када когнитивно мора бити нарушено под притиском конативног и афективног, што даје основну схему и схизофреније и ове приче, која стога има и теоријски карактер, јер пружа један од доказа механизама схизофреније, њеног настанка и функционисања.

Могу да замислим тај скуп креатура, навиклих да подешавају стварност према својим жељама, и навиклих да то могу да чине, нарочито када су у питању људи, како су се непријатно изненадили у сусрету с дивљим паткама, које су одбиле да се повинују њиховим приземним жељама, могу да замислим да те креатурице затечене у немоћи пред тако немоћним противником као што су дивље патке, и како у том изненађењу прибегавају детињастим регресијама и опозиву те несташне и непокорене стварности. Све је то дато у парадоксима, контрастима, неочекиваним обртима, како то само живот може да сложи, и све је апсурдно, каква мора бити тоталитарна диктатура.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1978-81, Балканија, Нови Сад, 2018.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јосип Броз, Драган Крстић