Илија Пјешчић: Записи из београдског надземља

Београд ме све више подсећа на црногорско приморје, на насумично набацани „складишни простор за туристе и случајне пролазнике“

Илија Пјешчић (Фото: Лична архива)

По пропису, мимо народа и здравог разума

После свега неколико минута вожње напуштам град буке, светла, забаве и порока.

Трочасовна вожња нас води кроз пустињу и планинске венце, узане пролазе са јаким налетима ветра (толико јаким да ауто услед налета полако клизи бочно).

Велики камиони повремено лелујају путем и „плешу“ свој опасни плес. Приликом претицања обузима ме осећај нелагодности и газим да престигнем што пре.

После три сата вожње стижете до платоа.

Пут даље води до кањона.

Да нисмо прошли поред знака за улазак у национални парк (и платили) не бисмо знали да смо стигли.

Дуга улица дуж литице кањона вас води до једног од многих паркинга.

Пред нама је нестваран призор.

Ниједна фотографија, ниједан снимак не могу да опишу осећања која су ме обузимала.

У почетку је то било дивљење.

Што смо дуже гледали у кањон то нас је више обузимао неки спокој и мир.

Обузима ме осећај растерећености и слободе…

Слободе од буке, гужве, обавеза, малог и скученог простора у коме радим и живим, тешких људи и непотребних обавеза.

Бриге полако бледе.

Све је успорено, мирно и спокојно.

Кости постају теже и теже, све ми се мање одлази…

Мир.

Нерадо се одлучујемо да кренемо назад.

Шетња Београдом

Београд ме све више подсећа на црногорско приморје.

Арогантно и дрско, усељавају се читаве зграде тамо где им није место, насумично набацани „складишни простор за туристе и случајне пролазнике“.

Читава насеља без трунке зелених површина, аутима претрпани тротоари, простор намењен свему само не човеку и његовим потребама.

Спратност зграда је непримерена, остављајући утисак бахатости и небриге градске управе.

Ако бих морао да опишем стил градње који затичем у овом, још увек лепом, граду био би то „капиталистички брутализам“.

Сваки дан још градње, још спратова, још свега тамо где му није место.

Извор: Сајт Двери

А најтужнија јесте чињеница да се све то дешава испред нас, а ми једино и можемо немоћно да гледамо како град постаје простор неподобан за живот.

Ко гради? Где гради? Колико? Зашто? Ко је надлежан? Ко је рекао да може?

Као у роману Меше Селимовића „Дервиш и смрт“, до информације дођемо онда када је већ превише касно, када је одлука већ донета и посао окончан.

Све по закону. И протоколу. И запису. И правилнику. И мимо народа коју ту живи.

Према своме и својем се опходе као да овај град није њихов. Као да га граде неком туђину коме се свете.

Тужно.

Градско зеленило против градског зеленила

У овом одељку не желим да прозовем ниједну институцију већ само да предочим како лоше устројен систем може да ради против себе

Претпоставимо да сте руководилац градског зеленила било ког града.

Претпоставимо да имате ограничен буџет којим морате да покријете све трошкове одржавања зелених површина у једном граду.

Даље претпоставимо да је власт тако устројена да вам се суди по учинку.

И сад се ломи… Шта вам је циљ?

Које је мерило вашег учинка?

Ако своје одлуке потчините новцу, желећете да што више уштедите и да свима покажете како вам је буџет избалансиран.

Даље, ако желите да се покажете успешним, радићете апсолутни минимум неопходног да бисте уштедели.

Илија Пјешчић: Друштво ограничене одговорности – ко ће све то да плати?

Избегавали бисте проширење зелених површина, гледали да одгодите сва неопходна одржавања колико је то могуће… То ће на бити на терет оном тамо, оном иза вас, то нека он правда.

Желите да је брод миран, да се не љуља.

Људи који желе да раде и решавају проблеме вам постају бољка… Сметају вам.

Замислите ви, они би да решавају проблеме? Ма које, бре, проблеме кад проблема нема и све ради онако како треба!

Награђујете оне који ћуте, а способне и жељне промене остављате по страни.

Људи у вашој организацији почињу да се угледају на вас.

Тиха нова парола одзвања ходницима и канцеларијама вашег огранка – Уради што мање, а и то одложи за сутра (да би се уштедело што више).

Привид рада одржавате тако што се на најпрометнијим местима нешто и уреди.

Или кад вас новине изгрде…

Систем „да се најежиш“

Највећи степен изопачења и перверзије система у данашњем капитализму, по мом мишљењу, јесте здравствени систем у САД.

По доласку у болницу, зависно од вашег имовинског стања и „јачине“ осигурања, добијате одређен степен неге.

Након лечења добијате безброј рачуна, на износе који су вртоглаво високи.

Неколико бирократа у једној канцеларији, радећи за посредника између болнице и вас, одређују цену услуге – скоро па насумично, али – увек у корист осигуравајућег друштва.

Можете да их не платите, али вам се кредитни рејтинг срозава на неколико година.

(Исти тај кредитни рејтинг је услов за узимање кредита, закупа стана, куповине аута, као и многих других финансијских услуга.)

Илија Пјешчић: Дневник повратника – Америка, њено и моје „ЈА“

Ситуација је толико измакла контроли да људи током хитних ситуација пре зову такси превоз неголи хитну помоћ.

Цена доласка хитне помоћи (на основу искустава мојих колега и другара) јесте 2000-5000 долара.

А осигурање? Оно то засигурно покрива?

Па, иста она осигуравајућа кућа која вам је наплатила услуге је она која вам даје осигурање.

Хиљаде законских зачкољица и скривених клаузула осигурању даје надмоћан положај у односу на муштерију.

Једино што може да вас колико толико заштити јесте један „моћан“ послодавац, који уговоре о осигурању преговара за десетине хиљада својих запослених.

Ви постајете роба, извор прихода једном систему који тргује животом и смрћу.

Суди вам и пресуђује судија без суда, без пороте и без права на одбрану.

Једино мерило овог система „правде“ јесте новац.

О нашем здравственом систему не могу да судим, нисам паметан.

Мада сам на пијаци недавно чуо реченицу: „У Србији је здравство бесплатно, али лечење кошта.“

Мудар је овај народ који уме толики бол да срочи у једну реченицу. Нека остане на тој једној реченици.

Београд викендом

Живим у граду у коме свако ко може викендом бежи негде далеко.

Траже мир, тишину, свеж ваздух и бег од гужве.

Па ако је тако, у каквом то ми граду живимо и какав град градимо?!

Илија Пјешчић: Дневник повратника – како сам отишао и зашто сам се вратио

Град у коме не можемо и не желимо да живимо?

Град из кога се бежи?

Желим град у коме могу да живим, а не који ће да живи од мене.



Categories: Да се ја питам

Tags: , , ,

1 reply

  1. „Kapitalistički brutalizam“, savršena definicija. Beograd nije grad po meri čoveka, generalno lep jer prvenstvo ima lepe džepove ali istovremeno haotično prenatrpan zgradama. Gradi se tako stihijski, da se ide ka tome da san svakog čoveka bude da ode iz te betonske džungle barem svakog vikenda. Bez reda i smisla, kupi ce parcela, sruši se manji objekat pa se zida od ćoška do ćoška parcele. Inače megalopolis je sam po sebi težak, to je grad po kome nema šetanja, suštinski svuda samo kolima ili busom. Ali opet svi ka njemu hrle, stvara se utisak da samo u njemu ima života iako je to laž jer Beograd ima najmanji priraštaj, roditelji najviše provode van kuće zbog posla i sporog prevoza, kvadrati stambenog prostora najskuplji pa su porodice male uz obavezno kuče, pa ustvari Beograd isisava celu Srbiju.

    20

Оставите коментар