Да се не бисмо загубили данас и изгубили сутра, морамо да разликујемо стварање и иновацију од преливања из народног у приватно, замагљено иновацијом и кризом
Разговор са колегом из Јапана током рада у претходној фирми.
Казухико: Другачији смо.
Ја: Како другачији?
Казухико: Код Вас је све што пожелите ваше, а што не желите није.
Ја са збуњеним изразом лица.
Казухико: Кад купиш неку посластицу, ти си купио само посластицу.
Ја: Да, купио сам је.
Казухико: Да, јеси. Али си купио и паковање у коме се налази. А заједно са паковањем, купио си и одговорност за паковање.
Ово је први пут да сам се сусрео са својим друштвеним слепилом, са оглушеношћу према сопственој одговорности. Овај разговор ме и данас прати, и сваки пут кад дознам о некој новој идеји или иновацији у друштву увек се запитам: „Ко ће све то да плати?“
Прича о „Уберу“
Вођени догмом силицијумске долине да је технолошки напредак уједно и решење за све људске проблеме, Запад се оберучке прихватио свих новитета и технолошких иновација без постављања питања: А ко ће све то да плати?
„Убер“ и дан данас, после толико година, није зарадио ни један једини долар! Штавише, губици само за 2019-ту годину – и то пре короне – износили су више од 7 милијарди долара. Да би стање било још горе, уведене су „иновације“ у моделу пословања: најпрофитабилнија иновација јесте административног карактера где запослени немају право на здравствено нити било које друго осигурање, нити се за њих уплаћују порези и доприноси. Јер, они нису више запослени већ само „gig workers“ илити надничари. Колико ради толико и добије. И све би то било прихватљиво да је за раднике исплативо. Али се испоставило да преко 80% свих надничара губи новац у овом послу, јер апсолутни монопол цене услуге, као и садржаја уговора, држи у својим рукама „Убер“.
Извор: autorepublika.com
И онда се поставља питање: Ако фирма не прави профит и губи милијарде, запослени нису запослени, немају осигурање нити се уплаћују доприноси, држава не убира порезе а путна инфраструктура се троши – ко овде добија? Одговор: Побеђују они који гурају ову причу док систем не пукне. А кад пукне, тај исти цех платиће онај грађанин из свог џепа коме такси превоз сада кошта 20% мање и стиже 10% брже. А да ли вреди мењати један читав систем зарад мало више личног комфора?
ДОО код куће
Ограничена одговорност је свеприсутна у нашем непосредном окружењу. Почевши од опушка цигарете бачене на аутобуском стајалишту, преко непокупљених екскремената кућних љубимаца, па до заосталих лименки и пивских флаша по парковима и игралиштима.
Можда најинтересантнији пример из скорије историје јесте бесплатна кеса коју смо добијали приликом куповине, а коју сада морате да купите. И док смо се сви расправљали о кесама и како потрошач треба да преузме одговорност за своје поступке, нико није питао о паковањима свих осталих производа: од чега су сачињени, колико их има и да ли можемо боље. Тако да све док је кривица била сваљена на потрошача а тиме и трошак промене (ко ће то да плати?), индустрија и велетржнице су биле и више него спремне да подрже ову промену! А да уведу повратну амбалажу за сокове и млеко? Е ту је трошак развоја и одржавања логистике на терет велетржнице. А можда буде и смањење продаје. У сваком случају, задржали су се на „кеси“ а ово друго ће чим осмисле како да нам све то наплате. Јер фирме увек питају „Ко ће то све да плати?“
ДОО у култури
Нажалост ни култура није остала поштеђена. „Дечији“ јутјуб канали обилују комерцијалним садржајем без икакве педагошке или образовне вредности, све са циљ повећањем броја пратилаца или „сабскрајбера“. Сву кривицу не можемо и не смемо свалити на ствараоце овог „садржаја без садржине“, јер они су ништа друго до део система. Јутјуб не мери квалитет канала, већ новчану накнаду одређује искључиво спрам броја прегледа, усмеравајући ауторе да стварају разводњене и учестале видео записе ниског квалитета. Такође не постоји Министарство за лепо васпитање народа (које би, ако мене питате, требало увести, све са порезом на некултуру) које би као контратежа комерцијалном сектору финансирала ствараоце. Неке државе су препознале овај тренд и боре се против „садржаја без садржине“ квалитетним јавно доступним садржајем – можда најбољи пример даје Русија. Човек само треба да погледа неколико видео записа „Горе Самоцветов“, „Фиксика“, „Шарика“, „Маше и Медведа“ и да схвати разлику између квантитативно и квалитативно усмереног стваралаштва. И ко ће сву ту глупост да плати? Па родитељи и друштво, наравно, кроз безбројне расправе и објашњавања деци зашто не смеју да гледају те глупости.
А сутра?
Историја кажњава неуке и немудре, а капитализам је мач са сто две оштрице које знају да посеку и најјаче. И зато, да се не бисмо загубили данас и изгубили сутра, морамо да разликујемо стварање и иновацију од преливања из народног у приватно, замагљено иновацијом и кризом. Предлажем да све ставимо на папир, погледамо бројке, шта губимо, шта добијамо, да ли то вреди и онда на основу чињеница и здравог разума одлучимо куда и како даље. Да ли тражим превише?
Categories: Вести над вестима
Fantastičan tekst. Hoćemo još!