Редуковање личности спутавањем мисли идеологијом и секташким логичарењем, занемаривањем одговорног живљења живота, навођења на двоумљења и бриге, указује да се уместо васпитања ради о завођењу
Светомир Бојанин (Фото: Снимак екрана)
Васпитање и образовање су то једино онда, када својим деловањем успеју да деци и младима откривају увек оне нове, сложеније облике односа и живота, до чијег су разумевања та деца дорасла, при чему се и сваки успешан васпитач доживи зрелијим и богатијим новим познавањима и себе сама и других.
Само ментално и морално недограђен васпитач остаје увек исти у односу са сваком новом генерацијом, тих увек другачијих млађих, која му се поверава на вођење, остављајући у њима отисак металне, хладне, затупљујуће истости.
Основни принцип развоја чини дететова тежња да се својим осећањима бршљани уз оне одрасле који су поред њега. Родитељски пар чини носеће стубове тога процеса.
Васпитачи, учитељи и наставници имају своје посебно место у васпитно-образовном ланцу поступака при успостављању односа између млађих и одраслих. Њихова је шанса у томе што могу да својим ставом, начином понашања и контактом који успостављају са васпитаницима исправе оне недостатке које су родитељи или претходни васпитачи у том низу имали, у односу на дете-адолесцента, кога прихватају у оквиру својих компетентности. Основа односа између генерација младих и генерација њихових васпитача и наставника, од вртића и основних школа до универзитета, превасходно је питање одговорности пред животом за своје поступке сваког ко у том процесу учествује, у равни својих сазнајних могућности и емоционалне зрелости. Као што су одрасли одговорни за своје ослушкивање и разумевање деце, те прилагођавање питања и прихватања одговора сходно узрасту млађих, тако и сваки од тих млађих има свој део одговорности. Увек је одговоран да се понаша у пуној мери способности и освојених умења, сходно своме узрасту.
То су једини путеви којима може да се остварује размена љубави у васпитном и образовном поступку, који су, иначе, по својој суштини једно те исто. Свако знање обавезује личност да се према њему активно односи својим понашањима и вредновањем доживљеног, и свако васпитање јесте истовремено и сазнавање о одређеним чињеницама живота у коме учествује.
У односу на живот не постоје никакви други мотиви нити било које друге структуре према којима се међусобно препознајемо и према којима можемо да се разврставамо у своме делању, осим по етичности тих мотива и тога делања.
Основна структура идентитета по којој се препознајем да сам ја тај који сам исти кроз време и промене што их оно носи собом јесте етичност. По њој сам личност идентична сама себи у својим понашањима, мислима и деловањима за себе и за друге. Задатак васпитног поступка је у томе да у васпитаницима пробуди ту нит која повезује бесконачност прошлих времена са бесконачношћу будућности, нит око које се, у сваком датом трену, кристализује наш појединачни живот. Тиме се остварујемо као личност, самостални у одлучивању и одговорни у својим поступцима. Свако редуковање личности, услед спутавања мисли идеологијом и секташким логичарењем, занемарујући тиме одговорно живљење живота уз промишљање његових тајни пуних радости, навођења на двоумљења и бриге, указује на то да се ту, уместо васпитања, догађа завођење деце и младих.
Младе, због нечега, увек настоје да изведу из пуноће живота и да сведу на уходани калуп мисли и поступака. Тиме ишчезава и замире непредвидивост оних домашаја мисли и ума и оних обликовања људских односа коју собом носи неспутана слобода духовног света сваког од нас.
Дете се васпитава самим тим што постоји. Његову основну особину чини способност поистовећивања, за чим човек има потребу током целог живота и као појединац и као група или колективни национални ентитет. Тим чином се остварује једини прави пут једног људског бића ка другом у свим међуљудским односима од „васпитавања“ до остваривања пријатељстава и дружења. Дете се поистовећује са оним ко му је близак просторно или по осећању, или по том што му допушта то својим разумевањем и прихватањем.
Светомир Бојанин: Како лечити душу – духовни живот и психијатрија
Самим тим што оно постоји, прихвата материјализовани свет који му први открива:
– закономерности простора,
– усправни ход,
– могућност односа са другим и
– размену љубави и мисли.
Оно прихвата те прве облике односа и садржаје које ишчитава, препознаје и упија из личности у својој околини и атмосфере у којој одраста, будећи тим спољним чиниоцима своја дубока, општељудска и национална наслеђа, сажимајући оно што јесте сада са давно прошлим, у јединствен чин стремљења ка животу. Тиме се заснива језгро људске личности.
Конфигурација тог језгра је битна за обликовање нових искустава, препознавање нових садржаја и организовање нових начина понашања којима се испољава личност у сваком развојном периоду, све до њене зрелости.
Наглашавам ово због тога што тзв. „модерно васпитање“ захтева да се дете препусти само себи не би ли било „оно право“, што оно јесте мимо утицаја „конзервативних“ родитеља. Очекује се од „модерних родитеља“ да стављају што мање забрана, захтева, да исказују што мање сасвим субјективних, личних ставова, како би се дете нашло само собом.
Већ се, једном давно, то десило у легенди о оном цару који је зажелео да чује први људски језик којим су говрили Адам и Ева, па је захтевао да пар новорођене деце ставе у најбоље животне услове, али да нико око њих не проговори ни реч током њиховог одрастања, како би они, неометано, проговорили тим првим људским језиком, који се не развија у деце, мислили су, због ометања од стране матерњег језика којим деца, обично, проговарају.
Свакако да тиме цар није успео да чује тај први, заборављени језик људи, али ни било који други. Деца су помрла у општој заосталости и менталној и телесној.
Слично се догодило и са тзв. слободним васпитањем, без оптерећивања деце сувишним „моралисањем“ и фрустрираношћу различитих захтева, што је захватило послератну Америку у виду огромног таласа деце која су бежала од куће. Деца су, не откривши потребу за узајамношћу размене животних садржаја са родитељима услед њихове физичке или емоционалне недовољне присутности (презапосленост, друштвене обавезе, разводи бракова), масовно и без разлога одлазила од куће, лутајући у својим групама, било куд, негујући супкултуру хипи покрета.
Уништено детињство деце лишене људског говора у време једног цара опседнутог псеудорационалистичким размишљањима и вером у експеримент, и рана уништавана младост изложена опаким завођењима у различите облике зависности од хемијских супстанци, ништавних ангажовања, једног другог, просто обесног рационализма наше савремености, могу се свести на исти именитељ, кога чине варварска неодговорност експериментатора и духовна лењост родитеља који су се одазвали савременим позивима да редукују живот на:
– зарађивање,
– забаву,
– куповину вредности.
Надали су се и оних вредности које се заснивају на чистој љубави коју не покрећу интереси, него која покреће човекова интересовања и интересе.
Светомир Бојанин, Гордијев чвор младости (Фото: Купиндо)
Томе треба додати и култ безличне, надличне „научне истине“, коју су поставили изнад моралних судова, очекујући од ње да ће за њих мислити и одлучивати у свакодневним односима с њиховом рођеном децом.
Морамо да знамо да је сваки међуљудски однос увек и првенствено упојединачени лични однос и за децу и за одрасле. Деца се не васпитавају, као што се то не чини ни са одраслим људима. Са децом се живи у узајамном радовању и бризи, као и са другим људима са којима сарађујемо на важним пословима. Тиме се узајамно прожимамо, развијамо као бића и као људи, и то препознајемо као васпитни однос и као међусобни утицај.
Бавећи се са децом, самим тим што са њима живимо, ми их „васпитавамо“, исто као што и деца нас васпитавају, откривајући нам нове визуре живота, које, често, нисмо ни очекивали.
Извод из књиге: Светомир Бојанин, Гордијев чвор младости
(Благодарје бр. 5, март/април 2019)
Categories: Поново прочитати/погледати
potraziti na jutjubu :))))
Zarakijah se juce sa drustvom u nekoj rupi i, kako prilici polupijanim ljudima, pocne prica o obrazovanju i neko potegne kako srpsko obrazovanje danas kritikuje Jelena Djokovic, ja kazem da je to buducnost, neko spomene Vernera Jegera i njegovu „Pideia – oblikovanje grckog coveka“, ja ukazem da je bio filolog i da je filoloska ogranicenost bez filosofskog promisljanja bila vidljiva kod njega (kao i kod nekih „filologa“ ovde), ali da bi valjalo da joj Nole kupi par primeraka. Neko rece da ona cita samo ruzicaste knjige sa zlatnim slovima i ja tu primetim da je moja biblioteka kao slike Marka Rotka iz poznog „dark“ perioda (ima i ona serija „Dark over light“ slika koje ostavljaju utisak prozora, a za koji Lajbnic kaze da ga monade nemaju, dok je onaj ko je upoznat sa mojom upotrebom termina proci-kroz (Novi Beograd), pa zna jos nesto, mogao da ga asocira sa gledanjem-kroz (prozor), kod jednog slavnog esteticara, ontologa i epistemologa :))))), jer prave knjige se ne prepoznaju po koricama, vec ih moras traziti i prelistavati, ali da se u njima ne moze naci sledece…
Pa, krenem, da treba praviti razliku izmedju zatvorenih skola (sve grcke filosofske skole) i otvorenih (Beogradska otvorena skola :)))). Tako je Sokrat, poznat po svojoj majeutici – babickoj vestini, doduse obrnutoj, jer je on vise vracao bebu u stomak, nego sto je vadio, odbio da pobegne iz grada, pokazujuci da je grad mesto majeutike (edukacija, lat. educo: izvaditi (dete, nesto na videlo), uzdici (dete, nesto iz niceg), nacrtati (mozda se neko seca mojih razmisljanja o slovima i njihovim crtezima, dakle isto sto i obrazovanje – uoblicavanje iz neublicenosti – pojavljivanje)). Korak dalje ide Platon kada zabranjuje i odlazak i dolazak u grad! Sa druge strane su sofisti, putujuci ucitelji koji zive iz-medju gradova. Iz te pozicije za njih je drzava nesto relativno, nomos nije fizis, vec nesto samo ljudsko i nametnuto. Posto zive iz-medju gradova, ali ne i iz-van, oni uvode pojam prirodnog coveka koji moze da relativizuje poredak, ali ne moze da bude van njega, pa je prirodni covek odredjen preko psiholoskih svostava zelje za moc i uzivanjem, koje, medjutim, mora da prikriva, da bi se ostvario u drzavi. Tako Platonova zatvorena drzava treba da omoguci pojavljivanje (onoga ko covek jeste), dok sofisticko vaspitanje treba da nauci skrivanju, da bi se pojavilo kao onaj ko nije!
Covek nije pas da mu se daje sloboda, vec svaki covek mora sam da je zadobije. Zato obrazovanje treba da mesi, kalupi, vaja, da bi se u otporu izvajao slobodan covek. To je ociglednije kada vam je profesor istorijska velicina, npr. Huserl Hajdegeru. Tada vas on ne uci necemu sto je sam ucio, vec stvorio, ne pruza vam neko bezlicno, bez-sebe, znanje, vec sebe. Istina je tek tada draga, kada je draza od Huserla (Platona). Vecina to nece uspeti, zato oni slobodu vide u spoljasnjem buntovnistvu u suprotnosti sa „streberima“ ili se pretvaraju u „huserlijance“, „hajdegerovce“, „niceance“!
Mozda nije zgoreg reci da su se odeljenja na katolickim univerzitetima nazivala „nacije“. Posto se sa ucenjem razvijaju mnemotehnike koje pamcenje organizuju prostorno u vidu neke kuce gde je znanje razmesteno po prostorijama kroz-koje-se-krece i asocirano sa nekim predmetima, mogu se izvesti i neki dublji zakljucci o naciji, prostoru, secanju i kretanju!
@Dobra rakija bese sinoc ! Jutros p.s.m osamnes gradi…
Кад се из врсног коментара о васпитању извуче дубок закључак о квалитету ракије – држи венац, двадесет питких гради, тиха препек ватра, беспрекорно чисти судови, без шећера, мало квасца на почетку врења, правовремено “ одсечени “ глава и реп мекој ракији, “ бетон “ ладна табарка, таман нахерена и препрана “ лула „, анаеробно врење прекинуто у прави час – кад је најлон у средини шљонуо над дрвеном кацом…Живели !
@Zoran Nikolic (Valjevo)
Ziveli! Komentar od 20 gradi, 10 jezika govori :))) “Zarakijavanje” je vise metafora, ja sam pio pivo, zestinu ne podnosim iz nekih starih razloga :)))
Дивни професор Бојанин!
Ко је био Горди? Гордијеви су били династија конкурентска династији предака Александра Великог. Често су ратовали између себе за оближње територије. Неко злурад би могао рећи – српска посла. Гордијеви су били Бриги које су Грци назвали Фриги јер нису могли да изговоре слово Б. Била су три града у Повардарју Аталанта, Гордион (где је био Мита) и Европ чији је оснивач био Европ, један од Александрових предака. Скоро да нико не зна да је Европа добила име баш по тој кнежевини коју је Европ основао.
По предању у Аполоновом храму су била кола са јармом привезаним за руду чији чвор нико није могао да развеже. Пророчанство је било да онај кога развеже ће постати краљ Азије. Александар га је пресекао мачем и постао владар целог тада познатог света.
Aу какав текст! Изврсно.
@ В зоне особого внимания
У последњем броју Забавника је изашао текст о односу Хајдегера и Хане Арент. У тексту под насловом ,,Љубав у сенци филозофије” пише да је Хајдегер, кад је постао ректор универзитета у Фарјбургу, без двоумљења избацио са факултета свог учитења Едмунда Хусерла уз објашњење да су закони немилосрдни.
Растем
Бавим се
Математиком
Физиком
Географијом
Браним се
Техником
Језиком
Дипломатијом
Понирем
У земљу
У вјеру
У себе
Растем
До Сунца
До Пјесме
До Тебе
Момчило
Свака ти част Зоћо, добро си испекао занат. И ја сам нешто мало шегртовао још пре поласка у први разред и пре него што сам први пут сео на Вуков праг. Већ сам знао све као нпр по боји да ли је бакар у казану добар или лошег квалитета. Какав је килер у (с)табарци, да ли добро хлади или не. Да ли лула добро ‘фитује’ или мора да се стави мало брашна около да не одише и витамини изађу.
Количина меке мора да буде адекватна поготово ако није за препечење већ директно у дудово буре. ‘Ртница’ не сме да се пије јер од ње (рекли су ми) боли глава. ‘Натега’ или дудук увек да је спремна, не треба да се дезинфикује. Увек довољно крпа да се не опеку дланови на лулу. Пазиш када отвараш казан да ти врела пара не оде у очи. Пазиш да ти џибра не прсне у око када пљусне из казана. Добро ће доћи свињама кад снег падне а може и алкохола у њој да остане да се мало офијуну.
За децу зелењци/пурењци на жару а за старије неко неопрезно пиле које се ту шета и очас заврши у врелој табарци пре него и оно зацврчи на жару. Кромпири у врућем пепелу. Нова комина да је увек спремна да не гори котао. Дрва да буде довољно насечених. Хладна вода да се табарка повремено налиje. Понекад се пече и цео дан и целу ноћ. Углавном џана пошто шљиве пристижу за печење касно кад је школа већ почела. Кажу питкија је и згоднија за свакодневне намернике док Унескова шљивка има јачу арому и више је за славу и продају. За сваки казан се повуче угљем црта на табарци да се власнику ујам преда на крају. Буде ту и преко стотину рецки у једном цугу.
Питају ме неки са потконтинента да ли знам шта је сома. Код њих је од старих времена, пију чак и муслимани, кажу да је митско пиће али није за сваког. Причам им одакле је дошла тамо, да их је наш геном тамо донео, да јој је тачнији назив шома, како се овде назива лоша ракија као да је из џибре исцеђена. Разговору уз лампек и уз СтСт никад краја.
@Jovan P
“Rekao profesor”, “rekla baba”, “rekao “Zabavnik” ” – sta cu sa Vama :)))) Hajdeger je svoje najpoznatije delo “Bitak i vreme” posvetio Huserlu (neke anegdote kazu da delo nije bilo dovrseno (kao sto neke anegdote govore o drugom delu “Vreme i bitak” i da ga je Hajdeger spalio, dok drugi tvrde da nije ni postojalo iako je prvobitno zamesljeno, to niko ne spori) i da ga je Huserl samo pokupio i odneo u stampu, jer je Hajdegeru, zbog nerada, pretilo izbacivanje sa fakulteta), da bi sa dolaskom nacista na vlast, koje je podrzavao, izbrisao ovu posvetu. Hajdeger je brzo zglajzao kod nacista, ali nije prestao da ih podrzava, a u nedavno objavljenim “Crnim sveskama” iz njegovog poznog zivota, ostao je vrlo mutan. Posle rata potpao je pod denacifikaciju, ali su ga izvukli Jaspers, koji se posle kajao zbog toga, i Hana Arent (sjajna knjiga “Zivot duha”, govorila je da Hajdeger nije zeleo da govori o njenom radu, vec samo o svom i da je, cak, odgovarao od filosofije, ali mora da je bio dobar u krevetu, jer je ova do kraja ostala njegova ljubavnica i branila ga). Od tada, “Hajdeger i nacizam” postaju filosofska tema, a o njoj pise i Hoakin Finiks u filmu Vudija Alena “Irrational man” iz 2015, pa ako, barem, podnosite Vudijeve komedije – pogledajte!
@Онорије АЕ Илирије
Ваш коментар распламсао је сећање на дане каде бејах још невисок да долијем воду око корена луле на поклопцу казана – распламсао онијем пламеном којим се још појака ” мека “, узета са ” извора ” под табаркиним обручем, враћа из ватре плавичасто – зеленкастим титрајем и блеском : ” Јоште је појака, терај даље ! Је.еш то стаклето у лонцу и шта оно показује, јоште је појака ! “
Колико би се о томе могло причати, читава стајаћа тема би од тога настала. Колико ритуала и логистике. Прво би се отишло доле по Јадарит воду на Брзи брод где ти обично са твојим сплавом пристајеш да се бурад напуне. Без хладне воде за табарку не иде, иначе оде маст у пропаст. Питам се како ће то изгледати кад литијум почне да тече низ Јадар. Можда онда ни казан, ни дрва неће бити потребни већ ће да се пече на батерије. Али како ту на батерију да убациш неколико зелењака за децу? Сећам се једном стигла корпа свежих иверачких рујница и међедара право на жар. Глобус сам обишао и 200 кухиња пробао али се ништа са тим не може мерити. Чак ни Вучкове пуњене лигње за доручак.
Поменух сому, то ведско пиће. Западњаци су много књига написали и чуде се од чега је то пиће које се помиње много пута у Ведама. Има и књига: Food of the gods: the search for the original tree of knowledge.
Најгоре је да ни локалци не знају јер се и код њих дише на трску, само шећерну. Помињу гомилy неких цветова и травки и на крају поменуше и mead.
Шта каже вики:
In the Vedic tradition, sóma is a ritual drink of importance among the early Vedic Indo-Aryans.
Soma is a Vedic Sanskrit word that literally means “distill, extract, sprinkle”, often connected in the context of rituals.
Онда на крају пише одакле је настала реч меад. Ами знамо да су то пиће наши стари пили хиљадама година. Чак и ови што дишу на трску кажу да се стари Словен Дикан откидао од медовине.
А одакле је реч mead (или мед) настала? Шта каже вики:
The English mead – “fermented honey drink” – derives from the Old English meodu or medu,[44] and Proto-Indo-European language, *médʰu.[45] Its cognates include Old Norse mjǫðr, Proto-Slavic medъ, Middle Dutch mede, and Old High German metu, and the ancient Irish queen Medb, among others.[45] The Chinese word for honey, mì (蜜) was borrowed from the extinct Indo-European Tocharian word mit – also a cognate with the English word mead.
Као што видиш цео свет, чак и Кинези, је преузео античку српску реч ‘мед’. Ја сам избројао око 50ак језика. Од ње је настала реч ‘медицина’ и ‘медикамент’ мада ови са трском мисле да је дошла из латинског. Тако да знаш, кад те следећи пут неко упита шта радиш, ти не реци – печем ракију, већ реци – лекове справљам. Овај горе поменути Беовулф горе је такође био Србин.
Не само да се деца не васпитавају – науче све сама са тевеа – већ се и не рађају – донесе их рода.
Количина онанисања на најважнију тему данашњице је фасцинантна. И у тексту и у коментарима.