Једна могућа аутобиографија – изабране приповетке Милице Јанковић

У књизи коју је приредила Славица Гароња Радованац налази се 60 приповедака Милице Јанковић организованих у 6 целина: Детињство; Београд, школовање; Љубавне, позив; Ратне приче; Јадранске и париске слике; Болест 

„Замашан књижевни опус Милице Јанковић – осам збирки приповедака – ни до данас није ваљано ишчитан, истражен, нити вреднован, чак ни у обавезујућем издању, као што је то, недавно објављени зборник радова посвећен њеном опусу.[1] У њему су, на пример, само дотакнуте њене прва (Исповести, 1913) и последње збирке (Међу зидовима 1932, Људи из скамије, 1937), опстале у књижевној рецепцији у последњих сто година углавном зато, што је прва збирка, топло поздрављена од једног Скерлића, директно увела Милицу Јанковић у његову знамениту Историју новије српске књижевности (1914), док је последња збирка имала ту привилегију да је објављена у престижном плавом колу Српске књижевне задруге и захваљујући томе обезбедила јој неку врсту трајности у рецепцији. А између те прве и последње збирке, Милица Јанковић је написала и објавила још шест књига приповедака: Незнани јунаци (1919), Чекање (1920), Смрт и живот (1922), Плави, доброћудни вали (1929), Међу зидовима (1932), Путем (1932)… Са очигледном и неоспорном књижевном репутацијом стеченом између два светска рата (објављујући код најугледнијих издавача попут Цвијановића, Геце Кона, у плавом колу СКЗ итд.), тим више је уочљив раскорак између готово полувековног заборава и скрајнутости Милице Јанковић у канонским књижевно-историјским прегледима, са последицом суштинске неишчитаности њеног приповедног опуса, јер је преко сто написаних приповедака, само по себи респектабилна чињеница за једну националну књижевност… Управо из тих разлога, определили смо се, да кроз овај рад представимо једну од најчитанијих, за живота најцењенијих и по опусу најплоднијих књижевница српског језика, у њеном најмање познатом и истраженом, а обимом највећем и најзначајнијем – приповедном опусу.“

„С обзиром на то да је познато да Милица Јанковић није волела да прича о себи (изричито наглашавајући то и у свом једином интервјуу са Бранимиром Ћосићем)[2], такође да није волела ни да се слика – управо њена приповедна проза, најмање позната савременом читаоцу – учинила нам се не само као репрезентативни део њеног опуса (уз романе, критике, дечију прозу), већ и као једна идеална и „скривена“ аутобиографија, без мистификације исписана сага о сопственом животном путу, личностима из породице, окружењу и једном времену. Нескривено аутобиографско – ја, налази се у више од половине онога што је написала, а по квалитету и обиму то је и најважнији и најбољи део њене приповедне уметности… Уз драгоцене узгредне, и сасвим недавно обелодањене мемоарске забелешке о њеној личности (Јелена Скерлић-Ћоровић), или са појединим (ретко) изреченим и сачуваним аутопоетичким ставовима, уз већ познати и недовршени интервју Бранимира Ћосића са њом, може се реконструисати у прилично доброј мери њен живот и рад, с тим што се дефинитивно сав дух и добар део биографије Милице Јанковић, најбоље може ишчитати „њом самом“, управо у ових њених стотинак написаних и објављених приповедака.“

Јелена Ковачевић: Сусрет са Милицом Јанковић

„Свет њених приповедака настајао је истински из (аутобиографског) центра и њеног изразито развијеног ликовног и перцептивног видокруга – оне се не мењају, не усавршавају, не експериментише се, већ их она само тематски проширују новим просторима и ограниченим искуствима. Од чари детињства, која је у ствари представљала највиталнији пртљаг живота из ког је црпла снагу, чини се, за читаву животну борбу која ју је чекала, преко љубавне тематике и трагања за собом и сопственим идентитетом, кроз љубав за Другог (Исповести, Калуђер из Русије), преткумановске Србије и малог Београда у којем је искусила сву горчину сиротињских дворишних станова и мукотрпног школовања, са социјално израженим неправдама, преко сазревања током ратних и личних страдања (болести), кратког учитељевања и боравка по селима код сестара-учитељица, кроз посматрање живота других и сопственог, до грчевите борбе за смисао кроз освајање нових простора (Јадран, Париз) за лечење и писање, до копања по сећањима, већ прошлог (бившег) живота (Људи из скамије), до потпуне капитулације пред тим истим животом (Међу зидовима). То би могао да се назове аутобиографски круг Милице Јанковић описан у њеним приповеткама.“

Из предговора Славице Гароње Радованац

У књизи се налази 60 приповедака Милице Јанковић организованих у шест целина: Детињство; Београд, школовање; Љубавне, позив; Ратне приче; Јадранске и париске слике; Болест.

Дата је хронологија живота и рада, и прилог из албума фотографија и преписке Милице Јанковић, први пут објављен у овој књизи.

Београдско читалиште; Прометеј, 2022.

Милица Јанковић (Пожаревац, 1881 – Нишка бања, 1939) била је српска књижевница. Основну школу је завршила у Великом Градишту, у Београду шест разреда Више женске школе и као ученица Бете и Ристе Вукановић, Сликарску школу. После рата била је наставница цртања у Другој женској гимназији у Београду. У 21. години разболела се од туберкулозе и костобоље. Лечила се у бањама, на мору и у Паризу. И поред тога, двадесет година била је непокретна и везана за постељу. Писала је песме, приповетке, романе, путописе, књижевне и уметничке приказе. Била је веома цењен и читан аутор.

За Стање ствари приредила: Јелена Ковачевић


[1] Нова реалност из сопствене собе: књижевно стваралаштво Милице Јанковић, зборник радова/уреднице Биљана Дојчиновић; Јелена Милинковић; Милена Родић/Народна библиотека ,,Вук Караџић“ Велико Градиште – Универзитетска библиотека ,,Светозар Марковић“ Београд, 2014.

[2] Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора, 2012, стр. 147-148.



Categories: Аз и буки

Tags: , , , ,

Оставите коментар