Јелена Ковачевић: Молитва пред косидбу

Ако замахне више и на врат удари онда ћу одмах и сигурно умрети. / Само да коса није тупа па да ми врат засече./ Крв ће онда дуго отицати и споро ће се умирати. / Само да буде брзо, Боже

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Стојим на ливади и чекам. Затворила сам очи.
Знам, око мене падају тела. Косач коси. Косач прилази ближе.
Само да је коса довољно оштра да под замахом једним тело легне.
Молим те, Боже, дај му руке спретне.
Само да не замахне ближе земљи, ноге ће ми посећи. Преживела бих тада.
Ако удари по средини груди да ли ћу умрети одмах? Требало би.
Не може тело на двоје раздељено живети.
Ако замахне више и на врат удари онда ћу одмах и сигурно умрети.
Само да коса није тупа па да ми врат засече.
Крв ће онда дуго отицати и споро ће се умирати.
Само да буде брзо, Боже.
Отворила сам очи.
Косачу замахни по врату, немој ниско држати косу,
одсеци ми главу да умрем у једном откосу.

Из збирке „Страдање“

†††

Покољ у селу Которани (Двор) 22. августа 1941. године

Дне 22 коловоза 1941. око 16 сати, једна група људи од око 200 Босанаца-Муслимана, наоружана разним оружјем и оруђем прешла је…у село Которане, котара Двор и попалилa куће истомјесних тежака… Истодобно су ови људи поклали више лица на подручју ове постаје.“ Љубан Боројевић, сељак из Которана пронашао је 26 лешева које је поменута група косама поклала.

Извјештај Заповједништва 3. Хрватске оружничке пуковније од 28. августа 1941. Равнатељству за јавни ред и сигурност о злочинима муслимана у селу Которане, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату (Злочини Независне Државе Хрватске 1941-1945), зборник докумената, том I, Београд 1993, 585–586.

Промоција збирке Јелене Ковачевић „Страдање“

среда, 19. октобар у 19 сати, Велика сала Студентског културног центра

учествују:
Светислав Божић,
Никола Маринковић,
Боривој Рашуо
и
ауторка;
песме говоре Биљана Ђуровић и студенти са ФСУ

„Песништво, чију је недвосмислену оригиналност породио страховити архипелаг смрти расут од Јасеновца до неизбројаних јама и губилишта народа српског, Јелена Ковачевић ослушкује изузетним духом и душом, позивајући се увек на документ, на сведочанство преживелих, остављајући свом певању онај драгоцени простор који је додељен рет-ким посвећеницима и заточеницима пута у истину, а лирски тон Јелене Ковачевић свеобухватни је амалгам бола који је увек артикулисан Олтаром и светрајућим лајтмотивима опраштања којима морају да претходе покајања“, стоји у образложењу награде за уметност Вукове задужбине за протеклу годину.

Књига „Страдање” отвара се у два тока: кроз историјске записе и кроз поетичке рефлексије на те записе. Она је дубоко утемељена у историји и истини; у поетском понирању у дубину монструозности људског дела и препознавању вечне светлости кроз лица страдалника. Ова књига отвара и бележи многа питања и теме о којима се нерадо говори. Истовремено, она је дубоко интуитивно-хришћанско сведочење; предложак за драму или филм, али, пре свега, неупитна истина оживела кроз аутентичан уметнички израз. Стилски утемељена на молитвеном трагу, немилосрдно је документована подацима који се не могу оспорити. Јелена Ковачевић је, пишући ову књигу, искупила дуго ћутање и васкрсла поименичне страдалнике градећи им вечну кућу од речи.



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

Оставите коментар