Сваки час у Хрватској некоме засметају историјске чињенице око Срба ускока у Жумберку, па је безброј тврдњи да су у тај крај заправо дошли Хрвати који говоре источнохерцеговачким дијалектом
Хрватски академици тврде да Срби који су у 16. веку населили Жумберак, данас на северозападу Хрватске, нису уопште били Срби! Сви историјски документи који указују да је насељавање Срба 1531. године био и први долазак православних хришћана и етничких Срба на подручје римокатоличке Хабзбуршке монархије за академике из ХАЗУ нису довољан доказ.
Наставак је то негирања било каквих српских корена у Хрватској, што и није нека новост, али прича о жумберачким ускоцима ипак је по много чему посебна.
„Тешко је било где у Европи наћи пример у историји да су се са мањом верском и етничком групом толико бавиле и спориле не само царско-краљевске власти у Бечу, Будимпешти и Загребу, него и већ вековима подељене, супротстављене и завађене две највеће хришћанске цркве, Римокатоличка и Православна. Колико пута су се жумберачким ускоцима бавили цареви у Бечу, посебно Марија Терезија, и римске папе, посебно у време њиховог интензивног и присилног унијаћења“, написао је у књизи Жумберачки ускоци Драган Вукшић о историји Жумберка, краја где данас Срба готово и нема.
А досељени Срби са подручја Гламоча, те из уначког и цетинског краја доласком у ове крајеве означили су и почетак онога што ће касније постати Војна крајина. Слободни сељаци на подручју владавине Хабзбурговаца нису желели да служе хрватској и крањској властели, а постали су и прва српскоправославна скупина на територији монархије.
Међутим, академици ХАЗУ кажу да за све то „нема потврде“ и приклањају се ставовима Католичке цркве која је придошле Србе, не само у Жумберку, притискала да промене веру.
„Верски и национални сукоб, настојање да се Жумберчани отму од Српске православне цркве и тако вежу за Римокатоличку цркву, прво заједно са свим православним хришћанима у оквиру такозване Марчанске уније, а после њезине пропасти као издвојено верско и етничко острво, окружено римокатолицима, Крањцима и Хрватима, оно су што жумберачке ускоке чини посебнима – пише Вукшић, који је пре коју годину и од римског папе затражио извињење за све што је урађено Србима, ускоцима из Жумберка.
Књига Јохана Хајнриха Швикера Историја унијаћења Срба у Жумберку
Сваки час у Хрватској некоме засметају историјске чињенице око Срба ускока у Жумберку, па је безброј тврдњи да су у тај крај заправо дошли Хрвати који говоре источнохерцеговачким дијалектом. Тако се усталио став да су ускоци већином били гркокатоличке вероисповести, како год до тога дошли, а сви који су тврдили да су пореклом Срби били су дискриминисани и нападани. Није ништа помогао ни документ који је објавио др Алекса Ивић који доноси попис Срба Жумберчана, а објављен је почетком прошлог века. Приликом сеобе Срба у Жумберак 1530. и 1538. године заузели су досељеници стално боравиште у варошицама, селима и засеоцима: Каље, Оштрц, Драге, Радатовићи, Кашт, Сошице, Пећно, Мрзло Поље, Грабар, Стојдрага, Руде, Грабарак, Крашњи Врх, Костањевац, Купчина, Присека и другима, пише у том историјском документу и детаљно се бележе имена и презимена Срба и места у којима су живели.
Постоје и документи који указују на унијаћење Срба Жумберчана који јасно показују да је то био насилан чин, а све је почело када је командант Карловачког генералата 1750. године забранио православним свештеницима долазак. То је био и почетак одвајања српског народа од православне цркве, а коначни ударац је задала Марија Терезија која је декретом одузела сва права карловачком митрополиту.
И тако, све до данас, трају расправе о жумберачким ускоцима, пре свега о унијаћењу православног народа на подручју Хрватске. Генерали, жестоки католици, дали су свој допринос брисању православне вере у том крају, поготово када је створена гркокатоличка бискупија. Радило се све како Жумберак не би остао православни крај, присиљавао народ да потпише како ће да „живи по старом грчком обичају“.
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости/Искра, 4. 9. 2022)
Categories: Вести над вестима
Мислим да овај чланак више може да збуни него што ће да помогне.
Прво би било добро да се објасни да је на територији Жумберка сачињена прва војна крајина. Али и прва крајина која је ”прогутана”. То јест, да је преведена са православља на унију: задржали су спољни изглед православља, али су признали папу.
Тај процес лепо описује горе сликана књига Јохана Хајнриха Швикера. Где су српски православни свештеници везивани у штале и приморавани да једу као коњи.
Па тек после да се пређе на хрватско негирање свега што је српско.
И даље се тражи било какво покриће да се себе може сматрати за то што се сматра иако за то недостаје отприлике цела хисторија. Те давне 1500 и неке године кроатени у данашњем смислу речи нису били ни у оквирном плану постојања.
Ту не помажу ни Порфирогенит ни Порфир(оген)ије, ни хабзбуршка константа, ни свеучилиште у Печују, ни империја за коју Сунце никад не залази, па ни мјешовита комисија. Можда би мало помогло отварање становитих архива али то је јавна тајна. А кад маљем и камом кренеш тај проблем да решаваш постајеш дијагноза и добијаш велико х.
Међународна класификација болести (МКБ) и ја се волимо јавно.
Зар ви не схватате колико је овај чланак подло подваљивање?!
Занемарите све остало, циљ подметачине је да се каже како су први Срби дошли на “ подручје хабсбуршке монархије“ без прецизирања која је то територија 1531.године. Са свим могућим уврнутим закључцима које могу из тога да исцеде поремећени умови хрватских“знанственика“.
Ниво „Вечерњих новости“ никад није био далеко од булеварске штампе, али данас је у рангу „Информера“.
Од самог чланка мене је више узнемирила чињеница да у хрватској постоје академици . Узнемирила и изненадила , одакле њима одједном академици . Ко су ти и одакле им то звање ?
@Данило чита широм отворених очију. И не подвлачи прстом. Не сриче. Онако како @Амебијус, млађи и @Зоран промишљају. Србски. Ја, као амебијус сениор девелопмент, признајем спокојно да су ми коментари пробудили и продубили памћење на “ онијех времена “ кад су хабсбуршки јеретеци дошли на србску земљу. Ради тога, моја је захвалност.