Милан Ружић: Зашто група римокатоличких земаља хушка једне православце на друге

Ако већ желите да се бавите теоријом о сукобу два православна народа, бавите се са аспекта тога зашто група римокатоличких земаља хушка једне православце на друге и тежи томе да конфликт развуче што дуже

Милан Ружић (Фото: Спутњик/Јутјуб)

Од првог руског потеза повученог у оквиру ове велике војне акције, медији и друштвене мреже су претрпане пропагандним материјалом усмереним против Русије, а што је најгоре, на ту пропаганду су насели и многи од оних које одавно називамо српским интелектуалцима, а још више оних који желе да се домогну тог статуса. Њихово изјашњавање за Русију је скоро увек праћено оним, сада већ чувеним, псеудоаргументом:

„Жао ми је што се међусобно обрачунавају две православне земље.”

Оно што је најважније рећи јесте то да се овде не обрачунавају две земље, или две администрације, тачније, ово уопште није обрачун, већ мировна мисија која за циљ има управо спречавање рата великих размера. Коме то није јасно, тешко се може квалификовати и међу релевантну публику, а камоли се попети у неке више сфере до којих се стиже мердевинама интелекта.

СПЦ: Болна чињеница да су се сукобиле две братске државе и два братска народа исте вере

Дежурни јуришници за трендовима и остала необавештена армија, штетнија по човечанство од многих војних, говоре како се до мира не долази оружаним путем. Ово лепо звучи, али с обзиром на то да је рат једна од ретких константи људске цивилизације и да служи за прекрајање света и нову прерасподелу новца, а узевши у обзир и то да политика као темељ за мир види економско благостање, тако се негде заиста мора одиграти рат како би се успоставио мир, па је та теорија ништа мање од незнања. И нисам за рат, али јесам за истину о рату као појави, слажем се, злурадој.

Елем, ко прати, ево већ осам година, ситуацију у ДНР и ЛНР, може мирне главе да каже да му је свега преко исте. Те ужасе које противници Русије, па и здравог разума, сваког дана позивани на преговоре, игноришу скоро целу деценију, немогуће је описати у једном тексту, тако да нећу ни покушавати. Стога, реаговање на константно украјинско бомбардовање, на психо-физичку тортуру становништва наведених република, на спаљивања на крсту и клања, што се мене тиче, касни барем седам и по година.

Знајући ово, а ко не зна, нека се информише, не може бити говора о томе како се „обрачунавају две православне државе”. Зашто? Зато што не могу православци, попут војника „Азова”, разапињати своју браћу на крст који потом пале. Не могу православци клати један другог у Божје име. Не могу православци гранатирати своје цркве и пуцати у своју браћу. Из тог разлога, овде није у питању обрачун православних држава, него обрачун православних Руса, па и великог дела исламског становништва Русије, сад видимо и Чеченије, са онима који раде оне ствари које су за православног и припадника било које друге религије незамисливе. Ово је обрачун Русије са онима који затиру руски народ. Украјинци који осам година нападају друге православце су тим поступком себе исписали из православља, наравно говорим само о онима који су злодела чинили. Зато, баш против њих и само њих, а не целе Украјине, покренута је ова акција. Пате ли недужни људи који се крију или беже, пате! Међутим, ти недужни људи су такође ћутали када су други недужни људи, браћа по православљу убијани. Овим не правдам било какву трагедију која би можда некако могла да задеси невине људе, али не правдам ни њихово ћутање.

Протојереј Андреј Ткачов: Посејали сте пре осам година, сад жањите

То су питања која себи треба да поставе они који се служе овом теоријом. А ако већ желите да се бавите теоријом о два православна народа, бавите се са аспекта тога зашто група католичких земаља хушка једне православце на друге и тежи томе да конфликт развуче на што дужи временски период. Зар то није теза која би имала смисла?

Уосталом, наседати на подметачине прозападних медија у времену у ком свако ко зна држати миша може проверити информације, превише је глупо и то наседање може бити само резултат незнања или зле намере. Ако је у питању незнање или необавештеност, ти људи нису компетентни и не треба их слушати. Али ако су Срби, па још наседају, нека знају да наседају на исту пропагандну тактику коришћену против нас и нашег народа. Ми смо народ који је постао једном од највећих жртава пропаганде у историји света. Пристајањем на те неистине о Русији, показујемо да је Запад био у праву када је нас блатио, што се не сме дозволити ако ишта људско имамо у себи, а да не причам о интелекту. Уколико је у питању зла намера, онда се против пропагандиста треба борити скупљањем доказа и тужбама, јер директно учествују у распиривању мржње и ескалацији даљих конфликата.

И због тога, ако вам дође да причате о Русији и Украјини, морате знати барем основе и не можете, а да не причате из визуре ДНР-а и ЛНР-а.

Слободан Антонић: Украјина, Сребреница и колонијални олош

А то што около носите Господа као штит од рикошета вашег незнања или зле намере, па и као велики потенцијал да упаднете барем у кош патриотске интелигенције, знајте да такав штит врло лако може да се окрене, па и ако се не окрене, тачно зна за шта Га користите.

Мислите ли да ћете побећи?

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Искра, 27. 2. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Знајући ово, а ко не зна, нека се информише, не може бити говора о томе како се „обрачунавају две православне државе“.

    Ваља нагласити због горе поменутих и непоменутих.

    12
    1
  2. Nadbiskup Hocevar, buni se sta se nalaze na freska u jednoj Srpskoj crkvi. Freska oslikava pakao izmedju ostaloga gde faca lici na Stepinca. Sta se desava, prefarbava se freska. U Srpskoj crkvi odlucuje nadbiskup sta sme a sta ne sme. Veliko postovanje za mladoga Milana Ruzica.

Оставите коментар