Зоран Богдановић: Косово је срце српског народа

Ако хоћеш неког да уништиш извади му срце, а све остало ће иструнути само од себе

Фото: Танјуг/Едиб Тахировић

„Религија је настала као последица незнања и ирационалности“ учили су ме у београдским школама у доба комунизма.  „За разлику од нас, рационалних и наоружаних знањем, давнашњи људи су њима несхватљиве појаве објашњавали вољом богова.  Ми знамо боље!“  Имао сам извесне резерве према томе чему су нас учили, али сам већ у тим младим годинама схватао да није било здраво постављати незгодна питања.  Они су били носиоци „научног социјализма“ и „прогресивног и модерног југословенства“, а ја се наводно још нисам био ослободио „назадних, атавистичких, превазиђених, затуцаних и примитивних српских идеја“.  Нисам се баш најбоље осећао у тој кожи.  Понекад сам се питао да ли сам стварно задрт не прихватајући тек тако њихове тврдње, или пак глуп па их због тога нисам схватао.  Међутим, случај је хтео да сам добро знао математику, у ствари изузетно добро.  Нисам никад учио напамет оно што смо радили из математике, чак насупрот, нисам био способан да усвојим ништа од те материје уколико не бих разумео суштину математичких концепата и корелација.  Временом сам схватио, да свесно или пак спонтано, ништа не прихватам на реч, већ остајем резервисан према томе док не сагледам о чему се ту у ствари ради, и тек онда то прихватам или одбацујем.  И у томе су корени мојих невоља, првенствено интелектуалних а понекад и практичних, јер то има и своју прагматичну страну.  Већ сам негде око матуре, схвативши да сам окружен лажима, прецизније несагледивом мрежом одвратних лажи, био разочаран друштвом у коме живим; друштвом чији су главни носиоци били крајње неквалитетни ликови које бих (част изузецима) укратко могао описати као бестидне, бескарактерне и бескрупулозне опортунисте, најчешће лопове и лажове, често силеџије и убице, и узгред буди речено – приглупе.  Поред неслагања са ставовима и методама, мој сукоб с комунизмом је био, то сам временом схватио, естетске природе.  Оно што је излазило из њихових уста, оно што је провејавало из њиховог држања, њихови поступци и дела су једноставно у мени изазивали гађење. Они су својим недоличним понашањем успели да компромитују чак и неке легитимне идеје на које су се позивали.  На жалост, што се тиче таквих мојих осећања и закључака, протагонистима комунистичких тоталитарних идеја су се временом придружили и многи проминентни носиоци наизглед сасвим супротних идеја западне провенијенције.  О томе, између осталог, говори ова прича.

Епископ бачки Иринеј: Косово и Метохија – кичма нашег идентитета

Кроз цео ток историје никад није било лако живети и преживети.  Примера који би подупрли ову тврдњу има на претек.  Неки од њих делују егзотично и нестварно, а неретко и застрашујуће:

„У пред-Колумбовско време, жртвовање људи у култури Маја је чинило ритуалну понуду боговима…  Следствено, жртвовање људског живота је представљало највећу понуду крви боговима, и најважнији ритуали Маја су кулминирали људском жртвом.“

„Маје су жртвовале децу у одређеним околностима.“

„Вађење срца и жртвовање су били виђени као врхунско испољавање религије код древних Маја.  Вађење још увек пулсирајућег срца, или понекад саможртвовање, се сматрало изузетном понудом и чашћу за богове.“

То су радиле Маје.  Прилично мучно за читање, бар за мене, уз сво уважавање њихових погледа, норми времена и околности у којим су живели.  Ипак је страшно, и сва срећа да се такве ствари не дешавају данас.  То је било давно, били су неуки и примитивни за разлику од нас сада који смо рационални, напредни и еманциповани.

А да ли смо баш?  И да ли се такве ствари не дешавају данас?  И, ако се ипак дешавају, да ли су то индивидуалне морбидне девијације поремећених умова, или је то пак системска појава подупрта, подстицана, па чак и организована од стране главних носиоца наше модерне, хумане, еманциповане и рационалне цивилизације?

Тужни одговор је да су и данас неке од најзначајнијих светских институција носиоци таквих морбидних активности.  И чак горе од тога, много горе.  Док би се оно што су Маје радиле могло објашњавати њиховим поимањем света и свеукупног постојања, оно што се данас дешава није ништа друго него најгоре могуће огољено и свесно зло, које се чини с пуним предумишљајем.

Матија Бећковић: Ако предамо Косово, можемо дати шта год хоће – тада више ништа није наше

Еклатантан пример је оно што се дешавало и што се дешава на Косову, како на терену тако и на светској политичкој арени у вези Косова.  Сличних примера можда има и у другим деловима света, али пример Косова је нарочито илустративан и симболичан.

Ако хоћеш неког да уништиш извади му срце, а све остало ће иструнути само од себе.

Право име Косова (косово поље – на српском) је у ствари Косово и Метохија (метох је црквени посед – реч грчког порекла).  То је стара српска земља где Срби у континуитету живе 15 векова ако не и дуже.  То је истовремено и света српска земља, колевка српске државности и духовности.  На њој се налази око 1300 српских хришћанских цркава и манастира који датирају још од средњег века на овамо.  То је земља на којој су српски витезови у чувеној бици бранили своју слободу и хришћанску веру од османлијских освајача 1389. године.  На том историјском догађају је настао мит о „заслуженом царству небеском“ иако је њихово  земаљско царство наредних деценија пало под отоманску власт.  Тај догађај обележава настанак модерне српска нације, и тај мит је омогућио српском народу да преживи ропство под Турцима кроз више векова и да сачува свест о себи, своју веру и језик, своју бит.  На томе се темељи и успех ослободилачких ратова из 19. и с почетка 20. века и поновно рађање српске државе.  То је Косово и Метохија.

За време владавине Отоманске империје Албанци, који су за разлику од Срба махом прешли на Ислам и добили повластице, су се постепено ширили и силом протеривали поробљено српско становништво.  И  поред тога нису постали доминантна популација.  У другом светском рату су били на страни нациста и фашиста и протерали добар део српског народа.  Онда на власт долазе комунисти који не дозвољавају протераном српском становништву да се врати на своја огњишта, истовремено толеришући прелазак  из Албаније стотине хиљада албанских избеглица.  Захваљујући томе, екстремном наталитету и вишедеценијској економској помоћи (коришћеној између осталог и за куповину српских имања) која је стизала из осталих делова Србије, они постају већинска и врло моћна популација која је рутински терорисала српско становништво чији се егзодус непрекидно наставља све до данас.  Срби су то трпели јер је то била званична партијска политика југословенских комуниста, и ту се није смело ништа рећи.  Било какав приговор је био одбациван и санкционисан као нарушавање очигледно непостојећег „братства и јединства“.  Тадашњи свет је био сведок масовног егзодуса Срба са Косова (1941-1990) и ни једној западној „демократској“ земљи није падало на памет да и једном речју југословенским комунистима каже да то није прихватљиво.  За то време Албанци су у Србији уживали све привилегије као и сви остали, као и додатне специјалне привилегије по такозваном кључу (исти концепт као и касније уведени амерички еквивалент звани affirmative action).  И кад су се осетили довољно јаким и проценили да су геополитичке околности повољне, кренули су да праве државу у држави; и то не било какву, већ екстремистичку државу првог реда у сваком погледу.  Тако осиљени, подстицани и илегално снабдевани од стране западних „демократија“ великим количинама оружја и војне опреме, стално су нападали и убијали органе реда и безбедности.  То се рутински превиђало у страним медијима а сваки одговор власти на те терористичке нападе је проглашаван опресијом.  Ти страни „заговорници демократије“ никад нису стварно покушали да посредују и омогуће разуман договор, то им није био циљ.  Циљ им је био да исфабрикују изговор за војну интервенцију, наводно на хуманитарној основи.  И те фамозне 1999. године је НАТО, предвођен САД-ом, кршећи практично све релевантне одредбе међународног закона, повељу уједињених нација, сопствени статут, амерички закон и ко зна још колико других закона, 78 дана садистички бомбардовао Србију, земљу која им ама баш ничим није претила.  А зашто?  Зато да би спречили масовно протеривање Шиптара са Косова!?  То је интересантно објашњење, врло клинтоновско без дилеме, с обзиром да нема ама баш ни једну додирну тачку са истином.  Неупозната особа би га можда могла и прихватити, мада није јасно како киша бомби која пада тамо одакле неки људи наводно беже може то бежање зауставити.  Али још већи логички проблем лежи у нечему што се зове хронологија – прво су почеле да падају бомбе на Косово и Метохију у великим количинама, па је тек онда дошло до масовног бежања – Албанаца у Албанију, Македонију и друге делове Србије, и Срба и разних мањина у друге делове Србије.  Успут треба рећи да је чудно да Албанци, бежећи од Срба иду у Србију, ако су како се званично тврди стварно бежали од Срба.  Али главни проблем у званичној причи је у томе да се наводна последица, т.ј. бомбардовање, десила пре узрока, т.ј. „протеривања“.  Неоспорна и проверљива чињеница је да је управо обрнуто, да је прво почело масовно бомбардовање, а да је опште бежање наступило као логична последица тог акта насиља.  Зато су и западни медији морали да сачекају око недељу дана од почетка бомбардовања да би кренули са приказивањем снимака људи који беже – јер их раније није било.  Како је могуће да са поузданошћу можемо реконструисати многе догађаје из рецимо тридесетогодишњег рата или чак из антике, а да не можемо тачно установити хронологију недавних догађаја?  Одговор је јасан, зато што не постоји намера.

Марија Великић: На Косову и Метохији живе људи!

То  78-дневно незаконито  и неоправдиво иживљавање војне силе 19 држава над једном земљом преко сто пута мањом и војно слабијом од њих, током кога је бачено око 420,000 бомби и пројектила на њену територију и народ, се завршило изнуђеним и неповољним споразумом по нападнуту земљу.  Ти силници се касније ни у једном тренутку нису држали тог договора који нуди какву-такву заштиту побеђеном, већ и даље на сваки начин настоје да докрајче своју жртву – баш као што се нису држали ни једног јединог уговора потписаног са Индијанцима у време колонизације северноамеричког континента.  Албанци су се у пуном броју вратили у своје домове одмах по завршетку бомбардовања.  С друге стране, од тада је због албанског терора пред очима „демократског и хуманог“ запада и уз његову помоћ две трећине Срба, већина Рома и других избегла са Косова и Метохије.   Није помогло ни то што је ту, из чисто „хуманитарних“ а не стратешких разлога, у новоизграђеној бази Бондстил стационирано на хиљаде америчких војника, који су то гледали својим очима.  Нечувено дивљаштво, дискриминација и терорисање неалбанског становништва, масовна трговина наркотицима и други криминал су награђени незаконитим признањем „државе Косова“ од стране водећих светских „полицајаца“ и њихових полтрона.

Али да не заборавимо ону основну нит која целу ову причу повезује и која указује на размере злочина и суштинског зла из кога тај злочин проистиче.  Шта се крије иза израза „и други криминал“?  Нећемо сад улазити у набрајање разних облика криминала, локалног и међународног, листа би била прилично дугачка.  Задржаћемо се на једној специфичној криминалној делатности – трговини људским органима.  Не људима, као на пример белим или неким другим робљем и слично, то је посебна прича, одвратна сама по себи.  Говоримо о трговини људским органима!  Не органима људи погинулих у саобраћајним несрећама који су раније пристали да буду даваоци.  Говоримо о живим и здравим људима који су наменски убијани да би из њих били повађени органи и продати по Европи или другде по високим ценама!  Одабир је био врло јасан и базиран је на два критеријума: да буду довољно здрави, и да буду неалбанци – огромном већином Срби.  Поред чисто зверског карактера тај злочин у себи има и једну посебно перфидну црту.  Има ли огавнијег облика етничке или неке друге дискриминације од тога да жртву за убијање, комадање и вађење органа бираш на националној основи?  И да не заборавимо, тај гнусни посао није могао да обавља неко ко није стручан, значи били су ангажовани лекари, они чији би посао требало да буде лечење људи.  По многим проценама било је можда и две хиљаде жртава, јер нешто више од тога је нестало без трага.  Можда је било и мање, али се свакако рачуна у стотинама.  То нису пука нагађање, јер постоји мноштво доказа о томе, и то од разних светских стручњака и организација.  Нема места дилеми да је све то дело не само локалних криминалаца, већ да је рађено под окриљем албанске власти формиране из редова дојучерашњих терориста.  Има пуно индикација и о умешаности оних „бораца за људска права“ који су све то и закували па дошли да бомбардовањем „спасавају“.  Ко су све њихове жртве, сви ти несрећници, никад до краја нећемо знати.

Зоран Богдановић: Србија

Нису шиптарски терористи својим жртвама вадили само срце, било је ту и бубрега, и јетри и ко зна чега.  Али кад смо већ принуђени да уопште размишљамо и говоримо о тако грозним стварима, тешко је не приметити како практичан, тако и симболичан значај срца.  Кад срце стане, човек више не може да живи.  Извади му срце и умреће!  И то је по свим показатељима главна девиза такозваних добротвора из белог света, чији су џепови пуни туђих пара а подруми и оставе скелета њихових жртава.  Тај бизнис им је исувише дуго ишао за руком, тако да су се не само навикли већ им се и осладило.  И не искључиво из лукративних разлога, свидела им се та активност, онако сама за себе, нешто као ларпурларзам.  Чудна је то уметност, уживање у сопственој моћи које се најефектније испољава кроз малтретирање невине и немоћне жртве.  И сасвим логично, насупрот том задовољству стоји неконтролисани бес ако се жртва уопште усуди да помисли на самоодбрану.  У том случају ће осетити у пуној мери срџбу „богова“.   Јер они не воле да се боре са недостојнима за оно што верују да им као вишим бићима припада.  Они очекују да им се жртва сама кротко понуди, да легне на олтар под нож високосвештеника новог светског поретка.  Као код древних Маја.  Мада не баш, јер сасвим је могуће да су Маје веровале да не чине никакво зло, да су то радиле у уверењу да је то оно што њихови богови од њих очекују.  У данашњем примеру то није случај.  Данашњи протагонисти, колико год се правили пред светом да су добри, знају да нису, знају да чине зло, најодвратније могуће зло.  Могу да га прекрију гомилом речи, папира, параграфа, пресуда и ко зна чега, то остаје изворно зло.  Они сами су то зло, одметници од људи и од Бога и од свега доброг што постоји на овом свету.  Убили су Бога, баш као и комунисти, да би себе прогласили за богове.  А богови свакако нису!

Па шта су онда?  Нису ни људи, јер су од свега што чини човека задржали само оно најгоре.  То су сотоне и ништа друго!  Ни најмањи покушај нису направили да један народ третирају са минимумом коректности и објективности.  Једну комплексну ситуацију су искористили да је доведу до екстрема и извуку максималну прљаву корист за себе, а иза њих остају само гадости, рушевине и лешеви.  Чак им није ни најмање стало ни до њихових номиналних пулена Албанаца.  И њих су навели на злочин и из њих извукли оно најгоре, и пустиће их низ воду чим процене да им је то исплативо.  А Србе, своје савезнике из два светска рата, који су изгубили преко два милиона људи у тим сукобима, гледају да раскомадају и убију.  Зашто?   Зато што им се исплати.  И зато што им се може.  И зато што су „богови“ – хоћу рећи демони.  Тридесет година вуку тај народ кроз блато, све се надајући да ће некако постићи да неко буде прљавији од њих.  Да прикрију своју демонску природу демонизујући друге.  А онда и да га церемонијално убију, тако што ће му живом ишчупати срце из недара, баш као што су га претходних година ишчупали из недара небројених мученика.  Косово и Метохија су срце и душа Србије и српског народа.  „Ишчупај му срце и он може само да умре, телом и духом.“  То је та паклена намера.  Није случајна подударност између чупања срца из недара недужних српских цивила и чупања срца, то јест Косова и Метохије, из недара целог српског народа!  Ту случајност не постоји.

Протест „Зауставимо велеиздају, Косово је Србија“ (Извор: Фејсбук)

Треба напоменути да непосредна материјална корист није једини па чак ни главни мотив тих белосветских насилника.  Ту се првенствено ради о геополитичким и истовремено културолошким разлозима.  Често се међу Србима чује коментар да узроке нашим проблемима треба тражити у нашој тврдоглавости или пак неспособности да правилно проценимо спољнополитичке околности и да се повољније позиционирамо.  У томе може бити део објашњења али је нешто дуго, независно од нашег наступа, вишеструко важнији фактор.  Због својих културолошких предрасуда и дубоко укорењеног расизма западноевропски народи и њихови деривати (Англо Америка, Аустралија…) себе виде као виша људска бића (übermensch) предодређена да владају другима.  Следствено томе, са ниподаштавањем гледају на Словене, а посебно Русе који су при том и православни и моћни – што је апсолутно неприхватљиво.  У том контексту Срби су виђени као природни руски савезник чија географска позиција може да послужи као потенцијални руски излазак на топло море у срцу Европе – што је такође неприхватљиво.  Колико год се ми прилагођавали то не отклања идеју која им се убедљиво највише свиђа – да нас елиминишу и завладају овим простором и тако потенцијалну геополитичку слабост претворе у сопствену предност.  Чињеница да се Срби не покоравају добровољно их само додатно мотивише и љути, и додаје елемент садизма њиховом понашању.

Овом прилком заслужују да буду поменути и локални првосвештеници нове религије, номинални припадници овог народа, они „рационални и просвећени“ који, схвативши одакле ветар дува, пристају да буду инструмент „хуманитарног“ интервенционистичког терора.  Лишени свих скрупула, у великој мери и стварне памети, наоружани опортунизмом и комплексима митских размера, они за мале паре, преко разних „невладиних организација“ чине огромно зло народу из кога су потекли.  Вредни су сваког презира и гађења, а њихов криминал је утолико већи јер довољно познају чињенице – што значи да раде с предумишљајем.  Зато за њих нема никаквог оправдања.  Њихово зло није ништа мање од зла њихових послодаваца.  За њих је велики Данте Алигијери резервисао место у најнижем кругу пакла.

Зоран Богдановић: Доћи ће дан

У погледу светског јавног мњења, ствари су вишеслојне.  Прво треба разликовати крупни капитал -олигархију и разне државне институције под њеном контролом као и њој углавном подређене медијске куће, од народа, од најшире популације.  Ови први, мање или више самостално, играју игру описану у претходним редовима – не само ону која се односи на Србију, већ на цео свет у једном или другом облику.  То њихово деловање, уз нешто изузетака, им нуди привилегију да кад дође време упознају подземни свет описан у трећој књизи Дантеовог спева.  А што се тиче народа по разним земљама, његово саучесништво у злоделима као што је ово на Косову и Метохији, се креће од релативно ограниченог до никаквог.  То је из једноставног разлога што већина народа није упозната са оним шта се стварно дешава по свету, чак ни кад то негде тамо раде њихове државе.  Примера страшних зликовачких подухвата од стране признатих и често уважених држава има толико, да је стварно тешко то чак и у грубим цртама сагледати.  Прва од чувених Вилсонових 14 тачака, која је одбацивала концепт тајне дипломатије и тајних договора, је била колико добронамерна толико и нереална, и практично никад није заживела у пракси.  Сходно томе, тачне и потпуне информације су често недоступне, а народ је бомбардован пропагандним материјалом који рутински ствара потпуно искривљену слику о догађајима.  Зато општа популација, као жртва те пропаганде, било на светском нивоу или у појединим државама, има врло ограничену стварну одговорност.  Оно што би пак било препоручљиво сваком човеку је да буде уздржан од заузимања чврстих ставова у вези нечега што слабо познаје.  То представља здрав однос према свету у коме живимо, а при том омогућава свакоме да фокусира своје снаге на сопствено окружење и сопствени живот како не би дозволио да и његово срце постане роба на тржишту.

А ми?  Шта ми треба да радимо?  Па да бирамо између живота и смрти.  Не тек појединачно, већ као једна целина, као један организам.  Јер ако нам изваде срце умрећемо, не само као организам већ и свака ћелија за себе, једна по једна.  Неће нас бити, ни телом ни духом.  То је тако.  Знао је пресвети кнез Лазар шта говори и какав избор прави.  Он се определио за живот у пуном смислу речи – садашњи, прошли и будући, телесни и духовни – што они који површно гледају не разумеју.  И данас једнако важе његове речи о којима уосталом сведоче и ови стихови:

Лазарева клетва

Косовски бој окончан није,
он се у сваком срцу бије!

Свак пред избор мора стати,
да ли доћи, дал’ издати?

И свак ће жњати оно што сије
и Богу отићи после ил прије,

и одговор ће тада знати
кад споро буду текли сати.



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , ,

Оставите коментар