Духовна хајдучија: Умирање од стида у бестидном свету

Непријатни, за савременог човека неподношљиви осећај стида, знак је моралног и душевног здравља, и не сме се затрпавати, сакривати, чупати релативизмом

Статуа „И Исус је плакао“ у Националном меморијалу Оклахома Ситија (Извор: ФБ Духовна хајдучија)

Знате ли ко је Никокадо Авокадо? Има скоро три милиона пратилаца на Јутјубу. Његови прилози су оргије преждеравања брзом храном. А Бел Делфин? Описују је као мешавину интернет трола, концептуалне уметнице и порно звезде. Или Бенџамин Бенет? Снима видео клипове у којима сатима седи потпуно непомично.

Деца гледају бесмислице које они снимају: од скечева са примитивним, гег-хумором, преко „тура по соби“, снимања сопствених оброка, еротизованих видеа у којима рекламирају, и потом продају, воду у којој су се купали, или се напросто размећу оним што су купили или што имају. Углавном се понашају сасвим бесловесно, а публика је подједнако фасцинирана њиховим идиотлуцима колико и способношћу да на томе добро зараде.

Уосталом, они су само најновија и најмање суптилна појава у дуготрајном срозавању достојанства и основа пристојности у медијима. Reality show концепт управо је и срачунат на то – да се види до какве су нискости људи способни да иду (заправо је неважно је ли она аутентична или глумљена); но ту су и јавни наступи политичара, писаца, глумаца, певача, емисије у којима се људи бесрамно понижавају и доводе до емотивних тантрума, уметнички перформанси чија је сврха шокирање већ на све свиклог савременог човека.

Јутјубер Никокадо Авокадо (Извор: Снимак екрана)

Друштвене мреже убрзале су морално растапање човечанства, али би погрешно било мислити да су оне саме тај деструктивни чинилац. Оне су, наиме, тек успешан механизам очајничке потребе модерног човека да изађе из анонимности.

Премда израз таштине, чак ни потреба да се неко јавно препозна не би била лоша уколико он поседује извесне способности и чини напор да их усаврши; уколико дела на опште добро или напросто доприноси лепоти и разноликости света. Но, управо је та потреба за разликовањем од других парадоксална: човек настоји да га други препознају као себи сличног, а ипак уникатног („буди јединствен, баш као и сви остали“). Отуда поплава снимака, текстова или фотографија који сведоче свакодневне активности, књижевних и визуелних дела без заплета, уметничке „интерпретације“ тривијалних, свакодневних објеката – и у свему често одвратност, гнусоба, вулгарност или потпуно одсуство смисла – и то је differentia specifica која их чини „посебним“, препознатим, чак и славним у неким случајевима.

Управо, разлика у односу на свакодневно је потпуно одсуство стида; а где не постоји стид, не постоји ни морални поредак. Кад се човек самопрогласио за мерило света и свега постојећег, широм је отворио врата моралном релативизму. Ако изнад и изван човека не постоји никакав коректив, ако је човек сам себи исходиште и свршетак, сам себи пример за углед, тешко је и помислити да ће се нивелација вршити „на горе“; када је, наиме, човек сам себи Бог, нужно долази до срозавања. Кварљив и пропадљив, он ће све даље и више настојати да удовољи потребама и нагонима најнижег реда, проглашавајући их јединим постојећим. Среброљубље, блуд, гнев… све оно што је означено вером и традицијом као непорецив грех данас се сматра нормалним, па чак и пожељним.

Секуларизована граница моралности опет је постављена антропоцентрично: дозвољено је све што не угрожава другог и што почива на сагласности актера. Чини се да је овом згодном формулом све решено. Уистину: облапорни згубидан који прождире незамисливе количине хране, свађа се и физички разрачунава са својим партнером (који, ваљда, пристаје на те обрачуне) – никога не угрожава. Но он загађује јавни простор, нормализује непристојне, неморалне или напросто одвратне радње и десензибилише гледаоца за осећај срамоте (успут, истовремено чини свих седам смртних грехова – што му се може писати у својеврсни антиподвиг).

Јутјубер Бенџамин Бенет (Извор: srbijadanas.com)

Woke“ покрет до апсурда доводи овај једини важећи морални постулат: границе моје слободе тамо су где је граница другог човека. Стога се од људи тражи да клече пред онима које нису увредили и извињавају се онима које нису угрозили, у име злочина које нису починили и које не оправдавају. У питању и није стварни морални принцип који би требало свет да учини бољим местом а људе равноправнијим; већ симболички чин који јавним исповедањем свеопште једнакости треба да сакрије суштинску и неправедну, стварну неједнакост људи на позицијама моћи и оних који се моћи покоравају. У питању је перформанс који нема никаквог стварног учинка за оне за чију се добробит, наводно, залаже. Када достигне тачку (којој управо присуствујемо) једноставног негирања и извртања чињеница, брисања свега што се сматра некоректним, брисања догађаја који су чињенице, онда постаје и опасан. На страну то, што „cancel culture“ нема никакво упориште у логици: уколико се историја избрише, за шта се извињавамо? За оно што се никад није ни догодило?

Морални релативизам поприма и застрашујуће и гротескне размере: наука прећуткује чињенице које нису политички (или економски) коректне, „најдемократскије“ државе света постају казамати, „независни“ медији постају упориште једноумља, а људи постају заточеници сопствене слободе, у којој не смеју да се крећу, говоре, мисле или буду било шта сем послушних потрошача.

Да би се тешко посрнули свет вратио у лежиште, није довољна само сумња и преиспитивање: неопходно је покајање. Свима је јасно да „нешто смрди“ и да смо, мора бити, свирали у туђе дипле. Но, неопходно је да свако од нас буде у стању да то призна, и на личном и на јавном плану. Чини се да је то најтежи корак за људе који попут пацова срљају за фрулашима који их воде у провалију: радије упорно изводе исту мелодију. Сасвим логично, уосталом, на наопакој владајућој логици: ако је човек центар света и свему мерило, ако је свак себи Бог, изгледа да је у себе апсорбовао божанску непогрешивост, тек лабаво задржану непогрешивоћшу истог таквог бића, које ће радије ућуткати и избрисати него да призна да није био у праву.

Духовна хајдучија: Бити у праву или бити у Истини

„Проклет био ко верује у човека!“

Разуме се да веру у човека не треба сасвим да изгубимо, али треба увек да имамо на уму да, премда нисмо у поседу апсолутне истине, апсолутног добра и апсолутне моралности, она постоји и треба да јој се саображавамо колико је год у нашој моћи. Непријатни, за савременог човека неподношљиви осећај стида, знак је моралног и душевног здравља, и не сме се затрпавати, сакривати, чупати релативизмом. Бестидни свет је на самрти. Умире од стида којег није свестан.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Ово је штиво за наук. Данас више ништа и не треба прочитати.

    17

Оставите коментар