Драгослав Пакић: Борбено-путни комплет или Успорите брзе пруге!

Памет у главу, погачу, сланину и бели лук у торбу, бритву увек у приправности и никад нигде не журити. Ако не стигнемо тамо где смо наумили, нас ће стићи и оно чему се најмање надамо

Ово је некада, док се путовало правим возом, био обавезни део путне опреме. Зато је тада свако путовање, макар као крајњу дестинацију немало и пут у бољу будућност, за разлику од пута без алтернативе, представљало истинско задовољство.

За ову врсту менија од неопходног есцајга било је довољно поседовати оштар ножић, на српском федерместер, а по Чомићки федермајсторицу, или бар бритву калемарку која мора бити наоштрена као змија.

Употребљава се тако што се пре сваког хируршког реза добро протрља преко бутног дела панталона од шајка.

Разлози за такву припрему есцајга су како хигијенски, тако и технички оправдани јер се на тај начин сечиво доводи у оптимално стање за правилну хируршку употребу. Сланина се засече у танку шниту и, притиснута између палца и сечива ножа, свечаним покретом и врло успорено принесе устима. Таква процедура се препоручује због утиска који ће сви путници памтити и преносити са генерације на генерацију, такорећи са оца на сина, при чему се, због родне равноправности, не сме заборавити и на ћерку.

Хлеб, још боље ако је погача, увек се само ломи, никада не сече, а са белим луком се поступа на слободнији начин. Као на демократским изборима. То понеком, као некад Крлежи, може да засмрди, али правим путницима само изазива појаву сладуњаве свете водице у устима из којих, после употребе свега приказаног, ретко када може да се чује псовка, клетва или мишљење о политичком неистомишљенику. Управо да би се избегли непријатни мириси и нежељени укуси.

Извор: Блиц

Ако нам не упали традиција са погачом, сланином и белим луком, знајте да смо стварно упали у велики проблем. Бар то сваком одмах упада у очи.

Написано се бележи као упозорење пројектантима брзих пруга и возова који ће, уколико би се кретали брзинама које се предвиђају, изгубити сваку сврху превозног средства за  успомену и дуго памћење.

Уколико би, рецимо, на релацији Београд–Нови Сад, која би, како се предвиђа, трајала око пола сата, неком пало на памет да приказани мени, по принципу пола мени, пола теби, пожели да заједнички сладостраснује са случајним сапутником, не би успео да ољушти ни једно чене белог лука и ствар би већ била готова. А пут, сваки пут, без окуса и мириса белог лука, и кукњаве на лошу државу, чини се беспредметним јер не води нигде и више личи на лутање него на путовање.

Зато, памет у главу, погачу, сланину и бели лук у торбу, бритву увек у приправности и никад нигде не журити. Ако ми не стигнемо тамо где смо наумили, нас ће стићи и оно чему се најмање надамо. Можда чак и брза „правда“ хашког механизма. Механизма, јер пресуде доносе по унапред сроченом и на одређеном месту смишљеном механизму.



Categories: Сатиристика

Tags: , ,

1 reply

  1. И “ мученица “ поврх свега, она што седам језика говори – непоновљив осећај да се путује око света…

    15

Оставите коментар